Srbija se zahvaljuje Veberu

O Francu Veberu

Novinar i ekolog Franc Veber, predsednik Fondacije koja nosi njegovo ime, uz Rodžera Federera najpopularniji je živi Švajcarac. Pored brojnih kampanji za očuvanje prirodnih bogatstava i životinjskih vrsta on se već skoro pola veka zauzima i za kulturnu baštinu čovečanstva koju ugrožava materijalistička pohlepa savremenog društva. Tako je svoj ugled i uticaj založio i za očuvanje srpskih svetinja.

Još pre rata 1999, Veber se angažovao, sam, za stavljanje kosmetskih manastira i crkava pod zaštitu UNESKO-a. Za razliku od drugih njegovih kampanja, uglavnom vrlo popularnih, ova nije dobila značajniju podršku na Zapadu. Veber je srednjevekovnu srpsku umetnost smatrao karikom koja vezuje istočnu i zapadnu evropsku tradiciju, te se nije mirio sa idejom da se ta karika uništava upravo u trenutku kada se, navodno, Evropa ujedinjavala.

S proleća 1999. Franc Veber je organizovao jedinstveni simpozijum protiv rata u svom istorijskom hotelu Gizbah u švajcarskim Alpima. Taj susret, kome su prisustvovali i naučnici i svedoci iz Srbije, bio je jedan od retkih organizovanih i delotvornih protesta protiv uništavanja Srbije i srpskog Kosova u zaslepljenoj zapadnoj Evropi.

Uprkos nasilnom otkidanju Kosova i Metohije od države Srbije i rušenju velikog broja svetinja pod odgovornošću NATO-a i njegovih saveznika, Franc Veber nije digao ruke od srpske baštine i smatra da sad tek predstoji bitka za očuvanje pamćenja o velikoj srpskoj civilizaciji i svesti o identitetu našeg naroda.

Radi svega toga ambasador Srbije u Bernu, g. Milan St. Protić, uručio mu je 29. Jula Srebrnu medalju za zasluge kojom ga je odlikovao predsednik Srbije Tomislav Nikolić.

Veber prilikom primanja odlikovanja: Moje angažovanje za Srbiju

Osećam se naročito počašćenim i dirnutim odlikovanjem koje mi je dodelio predsednik Srbije g. Tomislav Nikolić. Otkad se borim za očuvanje srpske kulturne i duhovne baštine, ponekad mi se čini da je to od svih mojih bitaka ona koju ljudi najmanje razumeju i najlošije primaju. No ja uvek merim važnost svojih zalaganja intenzitetom protivljenja koje ona izazivaju. Prema ovom aršinu, srpska stvar je – ključna stvar.

Sve je počelo pre više od 30 godina, kada me je moj prijatelj Komnen Bećirović iz Pariza obavestio o sudbini dva manastira Srpske Pravoslavne Crkve kojima je pretila industrijalizacija: manastira Morače u Crnoj Gori i Studenice u Srbiji. Znao sam da se radi o dva centra srpske istorije i dva remek-dela srednjevekovne arhitekture. A kada sam otišao na lice mesta, shvatio sam i osetio duhovno zračenje tih svetinja. U Studenici sam stekao utisak da se nalazim pred jednom od kapija ka nebu. Ne mora čovek biti pravoslavni monah da bi u to poverovao, pa čak ni da veruje u Boga. Bilo mi je utoliko neshvatljivije da iko može da zamisli da ta žarišta civilizacije utopi u veštačka jezera.

A kada je NATO napao Srbiju 1999, to varvarstvo me je prosto sprečavalo da zaspem. Šta će ostati od kosovskih manastira, mislio sam, nakon bombi i odmazdi islamskih ekstremista?

Ponekad me pitaju zašto sam toliko strastveno vezan za jednu stranu zemlju. Da li su me isto pitali kada sam krenuo u spasavanje antičkog svetilišta u Delfiju od betona i teške industrije? Sa Srbijom je stvar veoma slična: civilizacija i umetnost žrtvovane radi prizemnih geopolitičkih smicalica.

No to nije sve. Poznato je da sam veliki patriota i zaljubljenik u Švajcarsku. A između moje Švajcarske i Srbije postoje neke čudne sličnosti. Slično stremljenje ka nezavisnosti i suverenosti po svaku cenu. Zajednički istorijski protivnik: kuća Habzburga. Divlje i predivne gore u kojima živi tvrd i neposlušan narod. Vekovna tradicija narodne armije i naroda pod oružjem.  I, nadasve, taj položaj trna u tabanu velikih sila, radi kog oba naša naroda povremeno trpe klevetničke kampanje i gnusno ucenjivanje.

Biti Švajcarac je, kao i biti Srbin, čast i sudbina. Danas sam ponosan što me priznaju i vole dva naroda daleko veća po svojoj ulozi nego po brojčanoj snazi ili geografskoj površini.