Књигу „Писани извори и коментари о повести Срба са хронологијом“ издао је 2014. године.
* * *
Српски Олимп и митологија (1)
Љубазношћу нашег познатог антрополога Миодрага Милановића у прилици смо да Вам у два наставка објавимо сепарат из његове књиге „Писани извори и коментари о повести Срба са хронологијом“ под називом „Српски Олимп и митологија“.
Књигу је издала издавачка кућа Вандалија, а садржај овог и осталих њених издања можете погледати на електронској адреси: http://vandalija.co.rs/.
Највећу препреку у процесу христијанизације словенских народа пружали су пагански свештеници уз, не ретко, пуну сарадњу племства. О религији словенских народа, Херборд записује: „Пред хришћанима, Словени стоје пуни беса, ненаклоњени им, трупкају ногама и скривају поглед. То је непристојан род, пун греха; они хришћане терају из хришћанства и, нека је од нас далеко таква религија!“[1] Први потпуни списак словенских богова, са значењима и обележјима, налазимо у књигама Глинке и Кајсарова.[2] О изгледу храмова начињених у шуми, од дрвета и идолима у њима, пише Адам Бременски.[3] Њему нису били познати атрибути божанстава. Ево листе богова по алфабету, не по значају:
Белибог,[4] Bielbog, бог добра.[5] Веселин Чајкановић пише о споменицима Црнбогу и Белбогу код Будишина (Лужичка Србија), где се: „два наспрамна бога зову Чорнебог и Билебог; и данас, трећег дана Духова, излази се на Чорнобох,[6] али то не би био никакав доказ за заратрустовска словенска схватања већ би то, просто, била светилишта највећег словенског боговског пара: бога доњег света – касније, у хришћанској ери, идентификованог са ђаволом и, бога горњег света. Овакав заједнички култ, двају или више богова, чак и са заједничким храмом и жртвеником, није и иначе редак случај. Према томе, локалитети где се спомињу, један поред другога, оба словенска бога, указују не на какву дуалистичку антитезу, у смислу заратрустовском, него на трагове старога култа, у коме су, бог доњега света и бог громовник, чинили божански и култни пар; на пример, име Девин камен или Момин камен,[7] са етиолошким скаскама о гоњеној девојци која је, немајући другог излаза, скочила са стене у реку – није постало на основу погрешне народне етимологије према злом богу, девас, него је овде, свакако, успомена на неко старинско женско божанство што, са богом доњега света, стајаше у некој вези. Трагова таквог женског божанства има и у српској и у словенској традицији“.[8]
Име Белбога, у идолатријском смислу, односи се на светлост и обожавање Сунца. Име бога Балтора повезано је, као и Белбогово име, са семитским и хебрејским именом Бала или Бајала,[9] као и са легендарним именом енглеског краља Белина.[10] Српски, као и словенски језици, прихватају ове називе двозначно: у речи балван (balwan), која означава идола од дрвета, израђеног из трупца и име Сунца – Biala (бело). Бела боја повезана је са светлошћу.[11] Значење Бала, као симбола светла и оштрине (бистрине) сунчевих зрака, блиско је именима два древна племена из Енглеске: Кумрима и Белгама.[12] Име Кумра вуче корен из хебрејског Chum и арапског Kahm, српског кара, у значењу: црни људи. Белге пак, с друге стране, своје име дугују Балу (Baal, Biala, Belo) у значењу: светли људи.[13]
Дажбог, Dazebog, бог давања и обиља, отац Сварогов. Уз сваког бога везиван је култ што се, мање више, међу свим Србима и Словенима, прослављао на један утврђен начин. О томе сведочи Сакс Граматик: „Остатак дана (након приношења жртви), посвећен је гозби. Јело се месо, на жртву принесених животиња. На овим светковинама, прејести се и напити се, значи извршити чин побожности.[14] Сви људи и жене, сваке године, дају по један новчић за провођење култа. Свештеник добија трећину плена, као да је он допринео победи. За своју службу, на располагању му је 300 коња и исто толико коњаника. Све што се оружјем или пљачком задобије, поверава се на чување свештенику. Он прави војне заставе и украсе, плен чувајући у сандуцима, пуних сребра и употребних предмета. У тим сандуцима су се гомилали државни и приватни поклони, донесени од ревносних верника. Овај кип добијао је дарове из целе Славије, као и од пограничних краљева. Тако је дански краљ Свено, не би ли га придобио за себе, приложио један скупоцен суд претпостављајући, на тај начин, туђу веру својој. Али, касније, за то обесвећивање своје вере, би кажњен трагичном смрћу.“[15]
О Дабогу су, за време паганизма, постојали божански митови; био је главна личност у читавим циклусима српских епских народних песама. Доста тога сачувано је до данашњих дана, уз низ неопходних измена, у форми прилагођеној новим приликама. У тим стиховима, личност Дабога је скривена, преиначена христијанизацијом до тог степена да се једва може препознати.[16] На сваки начин, именом и функцијом, словенски Дажбог, бог даривања, санскритски је еквиваленат Datbhaga, у сагласју са индоиранском традицијом, као Dhata или Dhatabhaga, творац свих ствари, са Сварогом у лику Дажбога, извором сунца и делиоцем богатства, здравља и среће.[17] Рани, словенски превод Хронографије Јована Малале (490 – 578), назива Дажбога сином Свароговим: „Испод Сварога владао је његов син Сунце, звани Дажбог“.[18]
Домовој, Domowye, пратилац.
Дон, божанство са Танаиса.
Дубина, Дуб, божанство настањено у светом дрвету храста.[19]
Горинија, Gorinia, бог планина.
Јаровид, Геровит. Германске хронике га идентификују као бога рата, сродника Свара: „Deum suum Gerovitum; Ciusdam idoli Geroviti nomine celebritatem agebat; Gerovito, qui deus milicie eorum fuit; In Hologasta civitate… deo suo Gerovito dicitur“.[20] Ото, апостол Помераније, након доласка у град Волигост, обилази храм посвећен Јаровиду, о чему пише хроничар Херборд: „… на зиду виси штит огромне величине и необичне израде, опточен златом. Није дозвољено штит додиривати јер је нешто свето; симбол њихове паганске религије, тако да се никада не помера са свога места, осим у време рата. Како смо касније сазнали, био је посвећен њиховом богу Геровиту, код Латина званом Марс и народ је веровао у успех, у свакој бици, када је био ношен испред ратника“.[21] Херборд наставља: „Постоји чврст доказ да је Јаровид живео почетком XII века и да је храмова, посвећених Јаровиду, било широм словенских земаља. Град Хавелбург је био до те мере уништен у провали пагана да је у њему тешко ико остао од хришћанског имена. Баш на дан Отовог доласка, постављене су заставе око града који је учествовао у прослави празника, у част идола по имену Јаровид. Када божији човек ово примети, бејаше до срца погођен због велике заблуде овог народа и одбије да уђе унутар зидина града“.[22] Све до потпадања Срба (Венда) и Словена под власт Германа, трајали су сукоби због наметања хришћанства уз помоћ силе. О томе пише Титмар: „Револт је започео убиством трупа гарнизона у Хавелбергу и разарањем епископског средишта. Неколико дана после напада, група Вендских побуњеника извршила је напад на Бранденбуршку дијацезу. Свештеници су заробљени, све црквене ризнице покрадене, крв је прекрила тло. Тамо, где су некада стајали Христ и његов ученик свети Петар, установљени су култови ђаволског сујеверја; жалосна промена што је поздравише не само пагани већ и неки хришћани“.[23]
Јага баба, божица рата.
Јутробог, Jutra- Bog, божанство јутра, зоре, из паганских обреда прослављања јутарњег сунца, како бележе немачки хроничари: „Sorabos advenas eitam cultum Solis… quem sua lingua Jutre vocant, addito nomine Bog seu Boch, quod apud omnes Slavos Deum significant“.[24] Односно, како пише А. Френцел у студији о Србима: „Slavi Sorabique fulgidam auroram sic interpretati sunt, quai esset numen praestantissimum quod mortalibus in dies bene vellet, cupererque, quodque tenebras discuteret et diem largiertur, aptum tempus operibus agendis conficiendisque. Visa itaque Dea, a qua temperies et su dum coelum discussis fulminibus, tonitruis, fulguribus, ventorumque turbidinibus: illum idolum quod Soraborum persuasione primam diei facem accendret Jutrebobus seu Jutrobogi appellatur“.[25]
Каштчај, Kaschtschei, пратилац смрти, у значењу скелет, Скелетон.
Кикимор, Kiki- mora, богиња смрти.
Колада (Коледо), Koliada, богиња необрађених поља и усева.
Корс (Хорс) или Корша, Korscha, пандан Бахуса из грчке митологије.[26] Има исто порекло кад ведски Свар, староперсијски Хвар, као Hvar khsaeta, славни бог сунца са кочијама и брзим коњима. У староегипатској религији, бог неба је Хор или Хар у обличју орла, на чијим су раширеним крилима богови; очи су му Сунце и Месец, био је бог над боговима. Прва египатска династија ујединитеља поштовала је Хора. Од тада, постоји веровање, са појединим прекидима, како је сваки фараон људска манифестација Хора док је прво име сваког фараона било Хор.[27]
Кродо, пандан римског Сатурна.
Bloksberg, чаробњак с брегова.
Купало, (Kupalo, Ceres) пандан богу Церу.
Лед, пандан римском богу рата Марсу.
Лада, Леда, богиња љубави, код Литванаца Дидиља (Ditilia, Didilia), жена Дидова,
Љеља (Пољеља), Lelia, Hymen, пандан римском богу Купидону.[28]
Дид, Хименов пријатељ.
Мокоша, Mokosch, Makosch, Mogosch, бог рата, Панов пандан.[29] Мокоша је Malkos, иранско божанство чије се име везује, такође, за бујице, кише и поплаве. Име Мокош води порекло од српске речи мокро (означава влагу, влажност); снабдева животворном водом земљиште. Житије св. Владимира казује како је Мокоша једини преживео владаров први удар на паганске богове Кијева: „Владимир, дошавши у Кијев, уништи његове богове Перуна и Хорса и поново његов бог беше Мокош, а онда уништи све богове и потопи их у Дњепру“.[30]
Морски цар, Morskoi Tzar, бог мора, Нептун у римској митологији.
Услад, Oslad, Uslad, бог земље.
Перун, врховних бог, Јупитер у римској митологији. О овом богу пише Хелмолд: „Ми одосмо у онострану Склавију и уђосмо у једну шуму. Ту, између врло старих дрвета видесмо храстове посвећене Провену,[31] богу ове земље. Ограђени су били шумском оградом, кроз коју се улазило на двоја врата. У свим селима ове земље, има мноштво кућних богова (пенати) и идола; но, ово место је главно светилиште за цео овај крај. Народ, краљ, свештеници – сви ту долазе ради просуђивања у парницама. Приступ у светилиште дозвољен је само свештеницима и онима који хоће да принесу жртву или онима у опасности пред смрћу, а није им отказана могућност заштите. Словени толико поштују ове своје светиње, не допуштајући да се непријатељском крвљу окаља ни ходник њиховог храма.“[32]
___________________________________
Одреднице:
[1] Herbord, Monumenta Germaniae historica, II, 26, XX, Pertz, 1854.
[2] Hlinki, Drewnaia relihia slawian, Sotchinenia Derpatshago Uniwersiteta, Mitawa 1804; Kaisarow, Slawiansk Mifologia, Moskwie 1807.
[3] Adam Bremensis, књига II, глава 2.
[4] У Средњем веку бог/бож је уобичајена основа српских и словенских имена, презимена и назива насељених места и градова. Почетком IV века, постоји запис о Божу (Божи) владару моћног племена Анта: Regem eorum Boz nomine.
[5] Kaisarow, стр.51.
[6] Kühnau, Schlesische Sagen, 2, 546.
[7] Jungfernsprung.
[8] В. Чајкановић, О врховном богу у старој српској религији, 71- 72, СКЗ, БИГЗ, Просвета, Партенон, Београд 1994.
[9] Baal, Bayal.[10] Belinus.
[11] Бела боја у именима градова упућује на њихову везу са култом Сунца. Нпр. Бела Река, Бела Паланка, Беле воде, Београд, итд.
[12] Cumri (Kymri), Belgae.
[13] W.S. Lach Syrma, The Primitive races of Devon, 139- 143, Clack, Plymouth, 1865.
[14] Ово правило и данас, којекуда, важи у Србији приликом светковина слава.
[15] Saxo Gramatic, Historia Danorum, XIV, 565, Holder, Strassbourg 1886.
[16] Веселин Чајкановић, О српском врховном богу, стр. 146, 147, Београд, 1941.
[17] V. Jagić, Zum Dazdbog, Archiv fur Slawische Philologie, 8, 1895.
[18] E. Dickelnmann, Serbocroatische Dabog, Zeitchrift fur slavische philologie, 20, 1950.
[19] Anton, Über alte Slaven, Thiel, Leipzig, 1789.
[20] Њихов бог је Геровит; идол Геровитов именован је од звезда; Геровит је бог кога штите витезови његови; у граду Холгасту њиховог бога Геровитом зову. П.С. Ефименко, О Иариле, язъическом божестве русских славяан, Москва, 1970.
[21] Ibid.
[22] Ibid.
[23] Ibid.
[24] Придошли Срби упражњавали су култ Сунца, које се на њиховом језику назива Јутро или бог; за све Словене он је врло значајно божанство. Ibid.
[25] Срби- Словени, божанство сјајне зоре тако тумаче јер она тера мрак доносећи светло, показујући и дајући одобрење када је прикладно време за обављање одређених послова. Богиња се указује на небу испуњеним муњама и олујним ветровима; њој у част Срби пале бакље у зору, називајући је Јутробога (божица зоре) или Jutrobobus. A. Frencel, Commentarius Philologico- Historicus de Diis Soraborum Aliorumque Slavorum, 1719.
[26] Hlinka, стр.99.
[27] Од старих Египћана, бога Хоруса су први преузели Скити.
[28] Stryikowski, Kronika, Warsz. Страна 146.
[29] Hlinka, стр.83.
[30] T. Witkowski, Perun und Mokos in altpolabischen Ortsnamen, Onomastica, 16, 1971.
[31] Други назив за Перуна.
[32] Helmoldi, Chronica Slavorum, I, 83, Pertz, 1868.
Извор: ЦЕОПОМ-Истина
Оставите коментар
Оставите коментар на Српски Олимп и митологија (1)
Copyright © Цеопом Истина 2013-2023. Сва права задржана.