Sumnjiva podrška otcepljenju Srpske

„Najesen biće samostalna Škotska, dogodine Katalonija, a onda i Srpska, najdalje za desetak godina“, objavljeno je onomad na američkom portalu Polisimajk.

Ovakve ili slične prognoze ponavljaju se tokom posleratnih godina, a ovog puta neposredni povod su im već zakazani referendumi o osamostaljenju u Britaniji i Španiji. Uz dobre izglede da se i srpskom narodu u BiH, kao i albanskom u Srbiji, prizna pravo na samoopredeljenje do otcepljenja, u projekciji Džastina Potla ima štošta i što nam sreću kvari.

Pre svega, Potl ne uzima u obzir da je RS još unazad nekoliko godina izvršila sve pripreme za referendum (odluke Vlade, parlamenta i slično) i da ih je na neodređen rok zamrzla pod ultimativnim pritiskom „međunarodne zajednice“. Zatim, on previđa da bi izdvajanje Škotske i Katalonije značilo samo značajno procentualno smanjenje teritorije Britanije i Španije, dok bi se odlaskom Srpske BiH bezmalo prepolovila. Dalje, da će referendumi u Škotskoj i Kataloniji biti održani uz saglasnost centralnih britanskih i španskih vlasti u Londonu i Madridu. I napokon, da će se ovaj, dakle ne samo legitimni nego i legalni proces odvijati pod pokroviteljstvom EU.

Posebno brine to što se u prognozi Džastina Potla na više mesta pominje da će očekivano „otcepljenje RS biti varnica koja će zapaliti veliki plamen“. A to napadno asocira na brojne izjave zapadnih diplomata da Srpska vodi politiku sudnjeg dana i sistematski radi na razaranju BiH te na poslednji izveštaj Međunarodne krizne grupe (ICG), u kojem piše da „bošnjačka strana ne bi mirno ispratila odlazak Srpske iz BiH“. Tome treba dodati manje poznat podatak da je jedna privatna američka kompanija, dakako za svoje komercijalne potrebe, oživela nekoliko propalih socijalističkih firmi za proizvodnju municije, eksploziva i upaljača u BiH, koje se, sticajem predratnih okolnosti, sve nalaze na teritoriji „većeg entiteta“.

S obzirom na sve to, kako treba shvatiti prognozu američkog portala? Kao ohrabrenje da RS, sledeći ne samo KiM nego sada i Škotsku i Kataloniju, obnovi inicijativu za osamostaljenje i odmrzne odluku o referendumu? Kao pretnju da to ne čini jer će naići na oružanu reakciju bošnjačkog komšiluka? Kao provokaciju da uđe u taj rizik i „zapali varnicu koja će izazvati veliki požar“, koji neće moći da ugase ni združene domaće vatrogasne čete bez pomoći međunarodne eskadrile kanadera? Elem, izazov da RS lako i brzo dođe do osamostaljenja mogao bi da se pretvori u zamku da nestane ili bar izgubi nemali stepen samostalnosti koji već ima i koji treba odlučno, strpljivo i uporno proširivati do konfederalnog statusa, pa onda, eventualno…

Da li zato što su „arapska proleća“ žižu međunarodnih previranja prenela na Bliski Istok, pa je RS izašla iz fokusa međunarodnih pritisaka, ili se delom ovde i oguglalo na njih, tek, stiče se pogrešan utisak da „danas više niko ne preti njenom opstanku“. Da neće biti tako, najbolje pokazuju neke „sitne nepreciznosti“ u zapadnim medijskim interpretacijama aktuelnih zbivanja u BiH. Recimo, dramatična zbivanja u Sarajevu, vezana za JMBG, koja su pred zgradom Skupštine BiH dokazano inscenirale vodeća stranka i policija Federacije, u svetu i dalje odjekuju kao tragična smrt novorođenčadi, koju je izazvao inat Republike Srpske. „Slučaj Sejdić-Finci“, koji se godinama povlači kao nepremostiva prepreka saradnje sa međunarodnim institucijama, stalno se svetu predstavlja kao zajednička opstrukcija oba entiteta iako je ustavno rešenje, uz saglasnost Sejdića i Fincija, odavno ponudila Srpska, a odbila Federacija.

Najupadljivije je, ipak, to što se višegodišnji postizborni haos, koji je u FBiH izazvao lider vodeće stranke, uz pomoć visokog predstavnika, u svetu uporno tumači kao politička nestabilnost u čitavoj BiH. Ukratko, sistematskim prebacivanjem problema koje izaziva bošnjačka strana na teret RS, ili bar njihovim uopštavanjem na celu BiH, održava se slika o Srpskoj i Srbima kao remetilačkim faktorima. A da se ta slika onda lako po potrebi zatamni do stepena „genocidne tvorevine udruženog zločinačkog poduhvata“ pokazalo je proširenje haške optužnice za osnivača RS na bazi „svedočenja“ da su Srbi za muslimane imali isti program koji je ustaška NDH provela nad Srbima.

Da zaključimo, zatrčavanje u osamostaljenje ohrabreno od Polisimajka bilo bi jednako opasno kao i uverenje da danas niko ne preti opstanku Republike Srpske. Koliko je to opasno znamo iz ranog posleratnog perioda, kada je srpsko rukovodstvo, oslanjajući se na Dejtonski sporazum, dugo zanemarivalo Silajdžićevu antidejtonsku kampanju, psovanje Srpske i srpskih političara i dočekalo otimanje brojnih entitetskih nadležnosti. Kada američki prognozer visoko treće mesto na rang-listi najizglednijih secesija u Evropi do 2025. vezuje za odlučnu politiku predsednika RS i poredi ga sa predsednikom Rusije, tek onda stvar postaje sumnjiva. Zna se koliko tamo vole Dodika, a koliko tek Putina.

Izvor: Press RS