Suprostavljanje zlu silom

Kako ćete se ponašati ako vidite da neko na ulici napada nezaštićenog čoveka? Da li ćete požuriti da prođete kako ne biste i sami dobili batine? Da li ćete pozvati policiju i ravnodušno gledati šta će se dalje desiti? Ili ćete učestvovati u nevolji bližnjeg?

Budimo iskreni: u našem društvu su rašireni kukavičluk, nesposobnost da zaštitimo bližnjeg i da se odazovemo na tuđi bol. Najstrašnije je kad svoju ravnodušnost i slabost karaktera proglasimo za vrlinu smirenja.

Evo događaja koji se nedavno desio. Ne bi imalo smisla da prepričavam sve detalje. Ali suština je u tome da je u periodu aktivne propagande juvenalne justicije mladoj mami oduzeto dvoje mališana. Ona je dolazila do zgrade u kojoj su se dečica nalazila, plakala je ispred prozora kroz koji su je gledali mališani i takođe ridali. A što je glavno, situacija nije mogla biti rešena na lokalnom nivou. U organima za staranje o deci smišljali su najrazličitija obrazloženja: «Predaćemo decu kad izvršite remont u stanu,» «predaćemo ih kad bude zasedala komisija». Kasnije se ispostavilo da nisu imali nameru da vrate decu. Ipak, među prijateljima porodice koja je dospela u nevolju našli su se ljudi koji su u tome aktivno učestvovali. Uspeli su da dođu do struktura koje kontrolišu delatnost organa za staranje o deci. Administrativna intervencija odozgo je otkrila niz prekršaja u radnjama organa za staranje o deci i obavezala ih je da decu vrate majci. Pristalice juvenalne justicije su bukvalno siktale: «Ko se to tamo umešao?» Ali, neka to ostane tajna.

Uprkos uvreženom mišljenju, dobro uopšte nije ona bojažljiva dobrodušnost u odnosu na zlo koje se oko nas dešava, nije tolerantno dodvoravanje ili trpeljiv odnos prema bilo kojim oblicima društvene nepravde. Istinska ljubav i dobro su aktivna snaga koja se nikad neće miriti sa zlom, zlobom i nepravdom, koja će im se suprotstaviti u potrebnom trenutku, koja će se boriti protiv njih i iskorenjivati ih.

U poemi M. J. Ljermontova «Pesma o caru Ivanu Vasiljeviču, mladom opričniku (pripadniku specijalne garde cara Ivana Groznog, prim.prev.) i smelom trgovcu Kalašnjikovu» neustrašivi trgovac Kalašnjikov se nije plašio da se sukobi s omiljenim opričnikom cara Ivana Groznog. Zašto? Zato što je opričnik Kiribejevič hteo da napadne porodicu Kalašnjikova, da osramoti njegovu ženu, i suprug, ne plašeći se neminovne smrti, pobeđuje protivnika.

Kako s navedenim slučajem spojiti hrišćansku smirenost i nezlobivost?

Istinsko smirenje, krotkost i nezlobivost ne znače slabost karaktera; naprotiv, to je umeće čoveka da vlada sobom, svojim strastima i osećanjima, što pretpostavlja unutrašnju čvrstinu i snagu volje. S jedne strane, to je umeće čoveka da obuzda sopstveni gnev od izliva bez razloga. A s druge – umeće da neprijatelju pruži odgovarajući otpor kad treba da zaštiti svoje bližnje.

Arhimandrit Rafail (Karelin), koji je u svojim uspomenama opisao likove mnogih duhovnih ljudi s kojima se sretao, navodi zanimljivo razmišljanje poznatog starca shiigumana Save (Ostapenka): «Koje strasti je otac Sava smatrao najpogubnijim po savremenog čoveka? Ma kako čudno to bilo, otac nije naveo ni blud, ni gordost. Jednom sam ga upitao: ‘Koja strast je najopasnija i koji greh je najpogubniji?’ Odgovorio je: ‘Kukavičluk i plašljivost. Takav čovek uvek živi dvostrukim, lažnim životom. Dobro delo ne može da dovede do kraja, uvek kao da lavira među ljudima. Bojažljiv ima neiskrenu dušu; ako ne savlada ovu strast u sebi, pod dejstvom straha neočekivano može postati odstupnik i izdajnik.’ Kad sam upitao: ‘A kako savladati ovu strast?’ odgovorio je: ‘Pobeđuj je u malom, nemoj se nadati u ljude, ni u sebe samog, već se uzdaj u Boga.’ A zatim je dodao: ‘Moli se Majci Božijoj – Ona je naša nepobediva Vojvotkinja.’»

Kako objasniti ponašanje nekih svetaca, na primer, prepodobnog Serafima Sarovskog koji nije pružio otpor ljudima koji su ga lično povredili i koji su ga napali u šumi? Jer, sveti Serafim je fizički bio mnogo jači od njih, ali im se nije suprotstavio – povredili su mu kičmu tako da je celog života išao pogrbljen.

Svetitelj Filaret Moskovski je jednom rekao izvanredne reči koje bi trebalo zapamtiti: «Gnušajte se neprijatelja Božijih, pobeđujte neprijatelje otadžbine, volite svoje neprijatelje.» Postoje tri kategorije neprijatelja i prema svakoj se treba drugačije odnositi:

– ličnim neprijateljima hrišćanin je pozvan da oprašta, da sud nad njima prepušta srceznalcu Bogu;

– neprijateljima domovine treba pružati odgovarajući otpor, jer braneći otadžbinu, izbavljamo bližnje od mnoštva nevolja;

– neprijatelja Božijih, odnosno onih koji se svesno bore protiv Boga, treba se gnušati, odnosno odvraćati se od njih, kloniti se njihovih zabluda.

Kad je sveti Konstantin Filosof (u monaštvu Kiril), prosvetitelj Slovena, kojeg je grčki car poslao kod Saracena radi diskusije o veri došao u njihovu prestonicu čuo je sledeću nedoumicu: «Vaš Hristos je Bog, zašto ne postupate onako kako vam On zapoveda? Zapovedio vam je da se molite za neprijatelje, da činite dobro onima koji vas mrze i koji vas progone, da onima koji vas udare po jednom obrazu okrenete drugi, – a vi ne postupate tako: ako vas neko uvredi, oštrite mač, krećete u rat, ubijate. Zašto to činite?» Saslušavši ih sveti Konstantin ih je upitao: «Ako su u nekom zakonu napisane dve zapovesti, koji će čovek potpunije ispuniti zakon: onaj koji ispuni jednu ili onaj ko ispuni obe zapovesti?» – «Vernije služi Bogu onaj ko ispuni obe zapovesti,» – odgovorili su mu. «Tačno, – nastavio je svetac. – Dakle, razmislite dalje: tačno je da nam je Hristos zapovedio da se molimo za one koji nas vređaju i da im činimo dobro. Ali, On je takođe rekao da niko od nas ne može pokazati veću ljubav od onoga ko položi svoju dušu za svoje drugove. Svoju uvredu trpi svako od nas kad nam se ona nanosi kao pojedincima. Ali mi u društvu branimo jedni druge, žrtvujemo svoj život kako vi, zarobivši naše sugrađane, ne biste zajedno s telom porobili i njihove duše primoravši ih da se odreknu vere i bogomrskim delima. Jer, kad pokorite neku zemlju vi sve primoravate da prime vašu veru i lišavate ih Nebeskog Carstva. Bolje nam je da predamo telesnoj smrti neke vaše vojnike nego da mnoga naša sabraća po veri kroz vas umru duhovnom smrću.»

Ranohrišćanski podvižnik prepodobni Isidor Pelusiot je razmišljao: «Apostol Pavle je rekao: ‘Ako je moguće… imajte mir sa svim ljudima’ (Rim. 12, 18). Ponekad to biva i nemoguće, kad se radi o pobožnosti, pravednosti, o celomudrenosti, i jednostavno rečeno, o svim vrlinama. Kako će blagočestiv čovek biti u miru s nečastivim, pravedan s lažljivim ili celomudren s pohotnim, koji je spreman da razvrati ne samo tuđu, već i svoju sopstvenu lepotu? ‘Drži se… mira sa svima koji prizivaju Gospoda od čistog srca’ (2 Tim. 2, 22).»

Prepodobni Sergije Radonješki, koji je predstavljao primer najvećeg smirenja, nikad se nije svetio onima koji su ga vređali i smatrao je da je bolje da ode iz obitelji nego da kažnjava one koji su negodovali protiv njega. Međutim, blagoslovio je na ratni podvig monahe Peresveta i Oslablju, a i samog blagovernog kneza Dimitrija Donskog, kako bi pobedili neprijatelje otadžbine. Kako su se njegovo lično smirenje i krotost slagali s pristankom na nečije ubistvo? Radi se o tome da smirenje svetog čoveka (a postupci svetih su primer za ugled za svakog od nas) nije smirenje pred zlom kao takvim, već pre svega pred Bogom, odnosno poslušanje volji Božijoj. Prepodobni Sergije je živeo po Božijim zapovestima i Gospodu je bilo ugodno da zaštiti rusku zemlju od Mongola i Tatara rukama ruskih vojnika, zato je prepodobni, videći volju Božiju, blagoslovio kneza i vojnike na ratni podvig.

Za vreme odbrane Sveto-Trojicke Sergijeve Lavre koju su opsedali poljski interventi 1608-1610. godine desilo se zadivljujuće čudo. Jednom su se za vreme neprijateljskog napada kod zidina obitelji pojavili prepodobni Sergije i Nikon Radonješki. Neprijatelji su gađali strelama koje su se, čim bi stigle do mesta na kojem su stajali sveci, vraćale i pogađale osvajače. Oni koji su već ušli u Carstvo Nebesko, u Carstvo jevanđeljskih istina, pružaju na zemlji dostojan otpor neprijateljima kažnjavajući drske ljude koji su napali svetu obitelj!

Iz Jevanđelja znamo da je Sam Gospod Isus Hristos uzeo bič i da je isterao one koji su skrnavili svetinju hrama (v.: Jn. 2, 15). I ako je cilj hrišćanstva – pobeda pravde, dobra i istine, zašto da se povlačimo pred lažju, zlom i nepravdom u našim zemaljskim odnosima?

Zar se smirenje sastoji u tome da povlađujemo svakoj drskoj reči, pokorno se slažući sa sopstvenom ništavnošću? Tvorac je u našu prirodu utkao zaštitne funkcije, koje ne smemo zanemarivati. Tako da ponekad treba pažljivo saslušati i reči iz pesme mudre kornjače Tortile iz bajke «Zlatni ključić»: «Ako se treba tući – potuci se.»

Zato se sa svom očiglednošću može reći da je hrabrost zaista hrišćanska vrlina. Između ostalog, sveti Amvrosije Mediolanski († 397) izdvaja dva ispoljavanja vrline hrabrosti: hrabrost u ratnim podvizima i hrabrost u privatnom i svakodnevnom životu. U prvom slučaju hrabrost je odlučnost i sposobnost da se ostvaruju zahtevi pravednosti. U drugom – hrabrost je veličina i čvrstina duha, najviši stepen samosavladavanja na kojem čovek pobeđuje u sebi grehove i strasti, a u svim životnim nezgodama čuva mir.

Vrlina hrabrosti je dvojaka – ona se ispoljava u iskorenjivanju zla u sebi samom i u iskorenjivanju zla u svetu oko nas. Dakle, samo ako imamo hrabrost možemo da ispoljimo aktivnu ljubav prema bližnjima, izbavljajući ih od nevolja i životnih neprijatnosti.

Uzgred rečeno, Amvrosije Mediolanski je neustrašivo razobličio cara Teodosija Velikog (379-395) kad je ovaj dozvolio okrutan obračun sa Solunjanima koji su se pobunili protiv povećanja poreza. Skoro svi stanovnici grada zajedno s decom i starcma bili su oterani u cirkus i poubijani. Tek posle svetiteljevih pouka car se pokajao i došao je do hrama bez carskih odora kako bi prineo pokajanje. Znači, hrabrost spojena s ličnom vernošću Bogu, druge može dovesti do pokajanja.

Kako bismo želeli da se svaki savremeni pravoslavni hrišćanin odlikuje hrabrošću.

Izvor: Pravoslavie.ru