Христос се роди, љубазна браћо и децо!

Где се роди Христос? Не у царским дворовима, да не кажу подвлашћени: Он је с царевима а није с нама!

И не у богаташкој раскоши, да не кажу сиромаси: Он је с богаташима а није с нама!

И не у великом граду, где бедни људи тешко долазе до стана, да се на каже: Стеснио нас је!

И не у топлој соби, да не кажу страдалници по хладним избама: лако је њему!

И уопште не међу људима, да не кажу људи: тежак нам је!

Него се благи Господ родио међу овцама, које му ништа нису замериле. Родио се на месту ничијем, у пећини хладној, између града и села, између својина и присвојених баштина. Родио се на стопи земље ничије, Божије. Ту стопу земље нико није искоришћавао, осим овце, и оне сасвим ретко. И овце му нису замериле, што се родио код њих, на камену застртом сламом.

Ми поклоници православни били смо на том месту о Васкрсу ове године. Нас 65 удостојили смо се спустили се у ону пештеру, у коју се он спустио са престола небеског ради спасења људи.

У ту пештеру не улазе више овце бесловесне него само словесне. Ту је сада олтар, и многа кандила, ту молитве и службе, ту сузе и покајања, ту олакшање душама људским.

Свакога Божића у тој пештери служи Патријарх Јерусалимски врло свечану службу Божју. И ове године на данашњи дан он ће служити и појати са свештеницима и народом: Рођење твоје Христе Боже наш – засија светлост свету! И још ће се у тој пештери понављати као и увек она анђелска песма, коју су ангели певали около пештере оне ноћи када се Господ родио: Слава Богу на висини, мир на земљи, добра воља међу људима.

Певајте и ви ту песму. Њоме је изречен смисао доласка и рођења Сина Божјег на земљи. Цео устав живота нашег. Да се слави Бог, да буде мир на земљи, да се зацари добра воља мећу људима. То је било онда најпотребније. То је данас најпотребније свему роду људском.

Стојећи оборених глава у пећини благословеној ми поклоници дивили смо се, где се велики Господ и Спас наш родио. Родио се на камену ничијем, да свима буде прав, и да свима понуди спасење. Родио се у мраку, као да покаже да је дошао у мрак овога света – Он, велика Светлост.

Па смо се онда питали оборених глава: када се Господ јавио свету? Јавио се у мучно време, када се Бог није славио, када није било мира на земљи, и када је место добре воље владала зловоља мећу људима.

Он се није јавио у време каквога праведнога цара, да се не каже: помагао му је тај цар!

Нити се Он јавио у време поштења и правде мећу људима, да се не каже: лако је било наговорити поштене на поштење и праведне на правду!

Нити се Он јавио у време радости и светлости у срцима људским, да се на каже: што је морао доћи да радује радосне и светли просвећенима!

Него се кротки Господ јавио у време цара крволока у Јерусалиму, и царева тирана по свим народима и племенима.

Јавио се он у време упрљаног поштења и погажене правде мећу људима.

Јавио се усред свеопште жалости и очајања и мрака у душама свију људи.

У то време родио се Син Божји свету, баш у то време када је најпотребнији био свету, и када људима није могао помоћи нико осим Њега.

Зато су Га поздравили добродошлицом и ангели и људи, и сиромашни и богати, цареви и мудраци са Истока.

О, како би Га и ми данас поздравили, да се јави! О, како је он данас потребан завађеним народима, огрубелим људима, отупелим савестима, заслепљеним душама! Као насушни хлеб гладноме, и као изворска вода жедноме!

Народима и људима нашега времена нико није потребнији од Њега. Нико им, уопште, данас није ни потребан осим Њега.

Без Њега су многи заборавили славити Бога на висини. Без Њега су народи вођени из рата у рат, из несреће у несрећу. Без Њега је зловоља узела маха међу људима и распламтила огањ пакости и саможивости.

Он једини је потребан свету. Нико други. О, кад би се Он опет јавио! Но зар се Он не јавља? Зар Он није обећао следбеницима Својим: Ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека. Амин.

Амин, Господе! Буди с нама, јер тонемо. Јављај се што чешће и у што више срца људских. Осветли нас умом Твојим и загреј нас љубављу Твојом. Осветли и загреј тамне и хладне пештере срца људских, као што си негда осветлио и загрејао пештеру Витлејемску присуством Својим. Да би опет оживело славље Бога, да би се установио мир међу народима, и зацарила добра воља међу људима.

Простримо душе наше под ноге Његове као сламу. Нека Он гази. Нисмо достојни ни Његовог гажења а камоли љубави Његове. Но, Он и кад би хтео газити газио би да излечи а не да убије. Јер, Он је сав Љубав, сав Милост, сав Разум и чистота. Он нас неће згазити, иако смо то заслужили више него црви под ногама нашим. Он ће нас помиловати, и опростити покајницима. И миловаће, и праштаће, све до Последњега Суда. Но знајте, да је проречено, да ће Дан Суда Христовог гранути изненадно.

Похитајмо стога сви да се покајнички поклонимо Господу, који се јавља. Да, и који ће се на крају јавити у сили и слави великој, да суди свим живим и мртвим. Похитајмо, браћо и децо, да прославимо песмом и правдом Господа Исуса и Његову Свету Матер, Он тиме не добија ништа. Шта би и могао добити Најбогатији од најсиромашнијих? Но тиме ми добијамо све: и живот, и здравље, и мир, и добру вољу, и разум и – царство бесмртно.

Теби Господе, Спаситељу и Препородитељу наш, слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, сада и навек. Амин.

Спомените, браћо, у молитвама својим православни народ руски. Нека би Господ благи ускоро помиловао тај велики народ и учинио крај његовим тешким страдањима. Многострадални народ руски, и многострадалну цркву руску православну, да помилује и спасе Господ Бог. Амин.

Божићна посланица – Охрид 1930

СВЕТЛОСТ СА ИСТОКА

Хиљадама година тражена је светлост на Истоку. Најмудрији Грци доказивали су своју мудрост цитатима источњачким. А нико код старих Грка, почев од Талеса до Платона, и од Херодота до Ксенофона, није за мудраца сматран, ко није био пропутовао Исток. Рим је при своме паду капитулирао пред Истоком: одбацио је своје богове и поклонио се персијском богу светлости – Митри. Алжир, Триполис и Шпанија васкрсли су из својих рушевина онда, кад су се окренули лицем ка Истоку и отуда примили очекивану светлост, која им се јавила у арапском, поетичном, душевном и уметничком Исламу. Средњевековна Европа, насељена цимбро-тевтонским „риђим бестијама“ галским и англобритским варварима с крвожедним друидским идолопоклонством, и скитским полуљудима, почиње своју поносну историју тек од онога часа, када се витлејемска звезда зауставила над њеним зверињаком, и када је својом благом, божанском светлошћу обасјала њену мрачну пећину. Историја европска почиње управо с доласком Христа у Европу. Дотле није било историје; дотле је било само комешање људских бића у Европи. А комешање и историјски покрет није једно и исто. Инсекти се комешају, људи се крећу. Комешање је без темпа и свесног циља, историјски покрет има и једно и друго.

Европа се и доцније, у стотине прилика, окретала лицем ка Истоку, очекујући отуда светлост: у време ратова религијских, у време реформације, у време метафизичке и културне сусталости. Извор праве вере увек се тражио само у Азији. Све свете књиге тамо су писане. Сва крупна верска предања отуда датирају. Сва подлина документа тамо су се налазила. Све богове дала је Азија, Европа ни једног сем – уображених. Индија је дала Буду, Арабија Мухамеда, Палестина Исуса. У Азији се увек веровало да је човек произашао из Бога. Европа је једно време недавно – гласала мајмуна за родоначелника рода људског. Она је прва истакла гласање као аргумент! Европа није дала ни једног богочовека, ни једног бога. Она се дала на науку. Наука је вођ слепих, вера вођ окатих. Наука није изум Европе него то је, могло би се рећи, стручно занимање њено. У томе своме занимању Европа је показала велику вредноћу и виртуозност али малу генијалност. Јер док је знање на Истоку (где му је и колевка) увек водило људе ка Богу, дотле је знање на Западу често одводило људе од Бога. А светлост је само у Богу, и ни у чем више. Свака друга „светлост“ само је одблесак Бога и Његове светлости. Европа је узела одблесак за изворну светлост, науку за веру. Њена светлост је свећа под лонцем. Отуда заблуда, гордост, себичност и рат.

Рат!…

Европа се налази данас у једном мрачном, и прљавом, и загушљивом тунелу. Њена гордост сломљена је њеним безумљем. Њена цивилизација је запретана у крв и гној. Њена хуманост обратила се у дивљу страст за човекоубиством. Њена наука је постала вредна слушкиња њене страсти. Њено псалмодисање себи и својој величини претворило се у плач и шкргут зуба. Њени велики синови постали су пламени подстрекачи рата и оклопљени ратници. Не, она данас није мајка великих, она је само мајка многих, која је у пијанству своме побацала многу децу своју у огањ. Изгледа, да се цело мистично пророчанство Апокалипсиса односи на Европу, и то на садашњи историјски моменат њен.

Велика грешница, – да ли ће Европа моћи бити и велика покајница? Поругана од малих и неуких у овоме свету, од Китајаца и Црнаца, од Персијанаца и Ескима, од својих слугу и слушкиња, да ли ће она, горда госпођа, моћи клекнути у прашину, као Марија Египатска или света Евдокија, пред једног азијског бога, пред највећег од највећих, – пред Исуса?

Могла или не могла, Европа ће морати опет сада, на свршетку своје историје, потражити светлост на Истоку, као што ју је тражила и на почетку. На свршетку, велим, јер овај рат ће бити свршетак историје европске и почетак историје општечовечанске. На Истоку, велим, јер нигде је иначе нема, нема. Светлост европска и американска то је блистање гвожђа, то је блистање ствари а не душа; светлост белих људи то су многе блештеће свеће науке, али под лонцем. Једна једноставна светлост потребна је свету, а то је светлост с неба, светлост божанска. Таква светлост увек је светлила само са Истока.

Али не са садашњег, наркотичног и клонулог Истока. Садашњи је Исток само бледа успомена некадашњег Истока, само посмртни покров његов. Стари, живи Исток, који се крије иза садашњег мртваца, Исток Арапа, Индуса и Израиљаца, јесте Исток небесне, божанске светлости, Исток богова и божанских пророка. Од тога Истока још једном ће гранути светлост над крвавим континентом гвожђа и дима. Христос је рекао, да ће доћи на облацима. Он долази већ Европи над облацима дима барутнога, у слави и моћи. Кад се разбију густи облаци, данашња жалосна хаљина Европе, тад ће заблистати лице Спаситеља пред савешћу белих, окрвављених и упрљаних људи, као што је некад заблистало на Таворској гори пред Петром, Јаковом и Јованом. И тад ће се све сузне очи обратити к Њему, све рањаве руке пружиће се к Њему и завапиће милиони угруваних и понижених, унакажених и ожалошћених људских бића:

– За многима лажним боговима лутасмо и угрувасмо се. Истинити Боже љубави и милости, опрости нам лутање наше, и буди нам Ти вођ од сада за увек!

А васкрсли Бог љубави и милости из Азије, који у Европи би мртав и оживе, рећи ће Европи да се дигне из мрака, у који је сама себе потопила. Рећи ће јој:

– Мир ти! Ја сам светлост свету!


Извор: Божићне посланице, беседе и чланци

Оставите коментар

Оставите коментар на Свети владика Николај – Божићне посланица и Светлост Истока!

* Обавезна поља