Sveti vladika Nikolaj – Božićne poslanica i Svetlost Istoka!

Hristos se rodi, ljubazna braćo i deco!

Gde se rodi Hristos? Ne u carskim dvorovima, da ne kažu podvlašćeni: On je s carevima a nije s nama!

I ne u bogataškoj raskoši, da ne kažu siromasi: On je s bogatašima a nije s nama!

I ne u velikom gradu, gde bedni ljudi teško dolaze do stana, da se na kaže: Stesnio nas je!

I ne u toploj sobi, da ne kažu stradalnici po hladnim izbama: lako je njemu!

I uopšte ne među ljudima, da ne kažu ljudi: težak nam je!

Nego se blagi Gospod rodio među ovcama, koje mu ništa nisu zamerile. Rodio se na mestu ničijem, u pećini hladnoj, između grada i sela, između svojina i prisvojenih baština. Rodio se na stopi zemlje ničije, Božije. Tu stopu zemlje niko nije iskorišćavao, osim ovce, i one sasvim retko. I ovce mu nisu zamerile, što se rodio kod njih, na kamenu zastrtom slamom.

Mi poklonici pravoslavni bili smo na tom mestu o Vaskrsu ove godine. Nas 65 udostojili smo se spustili se u onu pešteru, u koju se on spustio sa prestola nebeskog radi spasenja ljudi.

U tu pešteru ne ulaze više ovce beslovesne nego samo slovesne. Tu je sada oltar, i mnoga kandila, tu molitve i službe, tu suze i pokajanja, tu olakšanje dušama ljudskim.

Svakoga Božića u toj pešteri služi Patrijarh Jerusalimski vrlo svečanu službu Božju. I ove godine na današnji dan on će služiti i pojati sa sveštenicima i narodom: Rođenje tvoje Hriste Bože naš – zasija svetlost svetu! I još će se u toj pešteri ponavljati kao i uvek ona anđelska pesma, koju su angeli pevali okolo peštere one noći kada se Gospod rodio: Slava Bogu na visini, mir na zemlji, dobra volja među ljudima.

Pevajte i vi tu pesmu. Njome je izrečen smisao dolaska i rođenja Sina Božjeg na zemlji. Ceo ustav života našeg. Da se slavi Bog, da bude mir na zemlji, da se zacari dobra volja meću ljudima. To je bilo onda najpotrebnije. To je danas najpotrebnije svemu rodu ljudskom.

Stojeći oborenih glava u pećini blagoslovenoj mi poklonici divili smo se, gde se veliki Gospod i Spas naš rodio. Rodio se na kamenu ničijem, da svima bude prav, i da svima ponudi spasenje. Rodio se u mraku, kao da pokaže da je došao u mrak ovoga sveta – On, velika Svetlost.

Pa smo se onda pitali oborenih glava: kada se Gospod javio svetu? Javio se u mučno vreme, kada se Bog nije slavio, kada nije bilo mira na zemlji, i kada je mesto dobre volje vladala zlovolja meću ljudima.

On se nije javio u vreme kakvoga pravednoga cara, da se ne kaže: pomagao mu je taj car!

Niti se On javio u vreme poštenja i pravde meću ljudima, da se ne kaže: lako je bilo nagovoriti poštene na poštenje i pravedne na pravdu!

Niti se On javio u vreme radosti i svetlosti u srcima ljudskim, da se na kaže: što je morao doći da raduje radosne i svetli prosvećenima!

Nego se krotki Gospod javio u vreme cara krvoloka u Jerusalimu, i careva tirana po svim narodima i plemenima.

Javio se on u vreme uprljanog poštenja i pogažene pravde meću ljudima.

Javio se usred sveopšte žalosti i očajanja i mraka u dušama sviju ljudi.

U to vreme rodio se Sin Božji svetu, baš u to vreme kada je najpotrebniji bio svetu, i kada ljudima nije mogao pomoći niko osim Njega.

Zato su Ga pozdravili dobrodošlicom i angeli i ljudi, i siromašni i bogati, carevi i mudraci sa Istoka.

O, kako bi Ga i mi danas pozdravili, da se javi! O, kako je on danas potreban zavađenim narodima, ogrubelim ljudima, otupelim savestima, zaslepljenim dušama! Kao nasušni hleb gladnome, i kao izvorska voda žednome!

Narodima i ljudima našega vremena niko nije potrebniji od Njega. Niko im, uopšte, danas nije ni potreban osim Njega.

Bez Njega su mnogi zaboravili slaviti Boga na visini. Bez Njega su narodi vođeni iz rata u rat, iz nesreće u nesreću. Bez Njega je zlovolja uzela maha među ljudima i rasplamtila oganj pakosti i samoživosti.

On jedini je potreban svetu. Niko drugi. O, kad bi se On opet javio! No zar se On ne javlja? Zar On nije obećao sledbenicima Svojim: Evo ja sam s vama u sve dane do svršetka vijeka. Amin.

Amin, Gospode! Budi s nama, jer tonemo. Javljaj se što češće i u što više srca ljudskih. Osvetli nas umom Tvojim i zagrej nas ljubavlju Tvojom. Osvetli i zagrej tamne i hladne peštere srca ljudskih, kao što si negda osvetlio i zagrejao pešteru Vitlejemsku prisustvom Svojim. Da bi opet oživelo slavlje Boga, da bi se ustanovio mir među narodima, i zacarila dobra volja među ljudima.

Prostrimo duše naše pod noge Njegove kao slamu. Neka On gazi. Nismo dostojni ni Njegovog gaženja a kamoli ljubavi Njegove. No, On i kad bi hteo gaziti gazio bi da izleči a ne da ubije. Jer, On je sav Ljubav, sav Milost, sav Razum i čistota. On nas neće zgaziti, iako smo to zaslužili više nego crvi pod nogama našim. On će nas pomilovati, i oprostiti pokajnicima. I milovaće, i praštaće, sve do Poslednjega Suda. No znajte, da je prorečeno, da će Dan Suda Hristovog granuti iznenadno.

Pohitajmo stoga svi da se pokajnički poklonimo Gospodu, koji se javlja. Da, i koji će se na kraju javiti u sili i slavi velikoj, da sudi svim živim i mrtvim. Pohitajmo, braćo i deco, da proslavimo pesmom i pravdom Gospoda Isusa i Njegovu Svetu Mater, On time ne dobija ništa. Šta bi i mogao dobiti Najbogatiji od najsiromašnijih? No time mi dobijamo sve: i život, i zdravlje, i mir, i dobru volju, i razum i – carstvo besmrtno.

Tebi Gospode, Spasitelju i Preporoditelju naš, slava i hvala, sa Ocem i Duhom Svetim, sada i navek. Amin.

Spomenite, braćo, u molitvama svojim pravoslavni narod ruski. Neka bi Gospod blagi uskoro pomilovao taj veliki narod i učinio kraj njegovim teškim stradanjima. Mnogostradalni narod ruski, i mnogostradalnu crkvu rusku pravoslavnu, da pomiluje i spase Gospod Bog. Amin.

Božićna poslanica – Ohrid 1930

SVETLOST SA ISTOKA

Hiljadama godina tražena je svetlost na Istoku. Najmudriji Grci dokazivali su svoju mudrost citatima istočnjačkim. A niko kod starih Grka, počev od Talesa do Platona, i od Herodota do Ksenofona, nije za mudraca smatran, ko nije bio proputovao Istok. Rim je pri svome padu kapitulirao pred Istokom: odbacio je svoje bogove i poklonio se persijskom bogu svetlosti – Mitri. Alžir, Tripolis i Španija vaskrsli su iz svojih ruševina onda, kad su se okrenuli licem ka Istoku i otuda primili očekivanu svetlost, koja im se javila u arapskom, poetičnom, duševnom i umetničkom Islamu. Srednjevekovna Evropa, naseljena cimbro-tevtonskim „riđim bestijama“ galskim i anglobritskim varvarima s krvožednim druidskim idolopoklonstvom, i skitskim poluljudima, počinje svoju ponosnu istoriju tek od onoga časa, kada se vitlejemska zvezda zaustavila nad njenim zverinjakom, i kada je svojom blagom, božanskom svetlošću obasjala njenu mračnu pećinu. Istorija evropska počinje upravo s dolaskom Hrista u Evropu. Dotle nije bilo istorije; dotle je bilo samo komešanje ljudskih bića u Evropi. A komešanje i istorijski pokret nije jedno i isto. Insekti se komešaju, ljudi se kreću. Komešanje je bez tempa i svesnog cilja, istorijski pokret ima i jedno i drugo.

Evropa se i docnije, u stotine prilika, okretala licem ka Istoku, očekujući otuda svetlost: u vreme ratova religijskih, u vreme reformacije, u vreme metafizičke i kulturne sustalosti. Izvor prave vere uvek se tražio samo u Aziji. Sve svete knjige tamo su pisane. Sva krupna verska predanja otuda datiraju. Sva podlina dokumenta tamo su se nalazila. Sve bogove dala je Azija, Evropa ni jednog sem – uobraženih. Indija je dala Budu, Arabija Muhameda, Palestina Isusa. U Aziji se uvek verovalo da je čovek proizašao iz Boga. Evropa je jedno vreme nedavno – glasala majmuna za rodonačelnika roda ljudskog. Ona je prva istakla glasanje kao argument! Evropa nije dala ni jednog bogočoveka, ni jednog boga. Ona se dala na nauku. Nauka je vođ slepih, vera vođ okatih. Nauka nije izum Evrope nego to je, moglo bi se reći, stručno zanimanje njeno. U tome svome zanimanju Evropa je pokazala veliku vrednoću i virtuoznost ali malu genijalnost. Jer dok je znanje na Istoku (gde mu je i kolevka) uvek vodilo ljude ka Bogu, dotle je znanje na Zapadu često odvodilo ljude od Boga. A svetlost je samo u Bogu, i ni u čem više. Svaka druga „svetlost“ samo je odblesak Boga i Njegove svetlosti. Evropa je uzela odblesak za izvornu svetlost, nauku za veru. Njena svetlost je sveća pod loncem. Otuda zabluda, gordost, sebičnost i rat.

Rat!…

Evropa se nalazi danas u jednom mračnom, i prljavom, i zagušljivom tunelu. Njena gordost slomljena je njenim bezumljem. Njena civilizacija je zapretana u krv i gnoj. Njena humanost obratila se u divlju strast za čovekoubistvom. Njena nauka je postala vredna sluškinja njene strasti. Njeno psalmodisanje sebi i svojoj veličini pretvorilo se u plač i škrgut zuba. Njeni veliki sinovi postali su plameni podstrekači rata i oklopljeni ratnici. Ne, ona danas nije majka velikih, ona je samo majka mnogih, koja je u pijanstvu svome pobacala mnogu decu svoju u oganj. Izgleda, da se celo mistično proročanstvo Apokalipsisa odnosi na Evropu, i to na sadašnji istorijski momenat njen.

Velika grešnica, – da li će Evropa moći biti i velika pokajnica? Porugana od malih i neukih u ovome svetu, od Kitajaca i Crnaca, od Persijanaca i Eskima, od svojih slugu i sluškinja, da li će ona, gorda gospođa, moći kleknuti u prašinu, kao Marija Egipatska ili sveta Evdokija, pred jednog azijskog boga, pred najvećeg od najvećih, – pred Isusa?

Mogla ili ne mogla, Evropa će morati opet sada, na svršetku svoje istorije, potražiti svetlost na Istoku, kao što ju je tražila i na početku. Na svršetku, velim, jer ovaj rat će biti svršetak istorije evropske i početak istorije opštečovečanske. Na Istoku, velim, jer nigde je inače nema, nema. Svetlost evropska i amerikanska to je blistanje gvožđa, to je blistanje stvari a ne duša; svetlost belih ljudi to su mnoge blešteće sveće nauke, ali pod loncem. Jedna jednostavna svetlost potrebna je svetu, a to je svetlost s neba, svetlost božanska. Takva svetlost uvek je svetlila samo sa Istoka.

Ali ne sa sadašnjeg, narkotičnog i klonulog Istoka. Sadašnji je Istok samo bleda uspomena nekadašnjeg Istoka, samo posmrtni pokrov njegov. Stari, živi Istok, koji se krije iza sadašnjeg mrtvaca, Istok Arapa, Indusa i Izrailjaca, jeste Istok nebesne, božanske svetlosti, Istok bogova i božanskih proroka. Od toga Istoka još jednom će granuti svetlost nad krvavim kontinentom gvožđa i dima. Hristos je rekao, da će doći na oblacima. On dolazi već Evropi nad oblacima dima barutnoga, u slavi i moći. Kad se razbiju gusti oblaci, današnja žalosna haljina Evrope, tad će zablistati lice Spasitelja pred savešću belih, okrvavljenih i uprljanih ljudi, kao što je nekad zablistalo na Tavorskoj gori pred Petrom, Jakovom i Jovanom. I tad će se sve suzne oči obratiti k Njemu, sve ranjave ruke pružiće se k Njemu i zavapiće milioni ugruvanih i poniženih, unakaženih i ožalošćenih ljudskih bića:

– Za mnogima lažnim bogovima lutasmo i ugruvasmo se. Istiniti Bože ljubavi i milosti, oprosti nam lutanje naše, i budi nam Ti vođ od sada za uvek!

A vaskrsli Bog ljubavi i milosti iz Azije, koji u Evropi bi mrtav i ožive, reći će Evropi da se digne iz mraka, u koji je sama sebe potopila. Reći će joj:

– Mir ti! Ja sam svetlost svetu!

Izvor: Božićne poslanice, besede i članci