Turska u BiH i podrška terorističkim organizacijama

Procesi na Balkanu (nekada) i Sredozemlju (danas) prilično su potcenjeni fenomen. Na njih se može gledati kao na neizbežnu posledicu kraja Hladnog rata i bipolarnog sveta.

Zemlje Sredozemlja (balkanske pa i islamske) iz kojih je pokrenut proces destabilizacije celog arapskog sveta, uglavnom, svoje režime i vladare su dobili na krilima političke moći Sovjetskog Saveza. Polu-socijalistički pokreti-režimi – BAS partije (od Sadama Huseina, Hafeza El Asada, Ben Alija, Nasera, Mubaraka itd.) uveli su taj svet u Pokret nesvrstanih. Iako nedemokratski, predstavljali su najdalju tačku socijalnih i internacionalnih ideologija do kojih može dopreti zaostali arapski svet. Istovremeno njihov razvoj (infrastrukture, ekonomije i političkih odnosa) bio je linearan i predvidiv. Sa stanovišta kolektivne bezbednosti bio je važan i koristan. Nova faza – puna fraza o individualnim slobodama i pravima manjinskog mišljenja biće opterećena odsustvom brige za bezbednost sveta, biće verski radikalna i retrogradna, agresivna i kao logičnu posledicu sa govornice Ujedinjenih nacija dovešće nam, u skoroj budućnosti, najznačajnije ideološke predstavnike novog doba, a to su naravno: Abu Bekr al Bagdadi, Aiman Zavahiri, Jusuf Kardavi i slični.

U krilu zapadnih obaveštajnih i bezbednosnih službi formulisan je stav da će biti lakše kontrolisati islamski radikalizam i terorizam kada on postane opšte mesto u svesti i političkim sistemima arapskog sveta i Balkana i kada na tu islamističko terorističku scenu, pored Saudijske Arabije i Irana, stupi Erdoganova neoosmanska Turska.

Istina, o ovim procesima se može govoriti i kao o posebnoj fazi u razvoju okoštalih društvenih i političkih sistema, nedemokratije, višedecenijskih totalitarnih režima – o sve većim unutrašnjim i spoljnim teškoćama, političkim i privrednim aspektima odnosa vlasti i društva kao i iz ugla verskih identiteta nezadovoljnih svojim položajem. Sociolozi o ovome mogu raspravljati sa pozicije društvenih grupa koje participiraju u svim postojećim društvenim konfliktima i proizvode nove konflikte na nivou države, regiona i kontinenta. Jesu li te grupe autohtone i da li je njihov civilizacijski obrazac ili ideologija van prostora i vremena na kome deluju – može biti takođe zanimljivo za istraživače raznih globalnih fenomena. Mada je Egipat najznačajnija država u ovim procesima ona nije jedina.

Čitav region Sredozemlja je već nekoliko godina u haosu, političkim konfrontacijama i ratovima, u jednom potpuno neizvesnom procesu tranzicije, sa nesagledivim posledicama i apsolutno nemogućom procenom konačnog ishoda. Obzirom na te činjenice – za Jugoistočnu Evropu ili Zapadni Balkan, rodno mesto svakoj ozbiljnijoj analizi ovog fenomena je bezbednost.

Koliko ovi događaji sa snažnim i organizovanim grupama, koje reprezentuju radikalni islamizam i propagiraju nasilje kao i prisutne ideologije na kojima počiva ozbiljnost terorističke pretnje u svetu mogu na našim područjima (bivše SFRJ) izazivati strah i nesigurnost – koliko su u funkciji rušenja sistema bezbednosti građana i pravnog poretka u nekoj od država – koliko promovišu nasilje i koliko učestvuju u njemu…. kakve to posledice proizvodi po građane a kakve po državne institucije i kako se normativno, institucionalno i operativno boriti protiv toga – prava su pitanja. Tačnije: kakva će njihova uloga biti u ovim kreiranim destabilizacijama i obojenim revolucijama u Makedoniji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini i šta u ovom trenutku može i hoće uraditi Redžep Tajip Erdogan kao najveći problem evropske bezbednosti, koji je gurnuo Tursku, turski narod i muslimane Balkana u zagrljaj ekstremista, pokrenuo ih u lažni džihad i glavni je sponzor Islamske države i drugih terorističkih grupa i organizacija u Siriji i Iraku. Upravo Erdogan, više od decenije, zajedno sa  vladom u Ankari, planski je rušio mir i stabilnost Bliskog istoka i Evrope, izazivajući sukobe sa svim susednim zemljama: Sirijom, Irakom, Armenijom, Grčkom, Bugarskom, Rusijom i Iranom.

Bez ozbiljne borbe protiv turskog režima i njegovog islamističkog ekstremizma, nemoguća je borba protiv zlokobne ISIL-ove ideje halifata proširenog na Evropu. To je naravno jedno ali… Vlada Sjedinjenih Američkih Država ucenom, pritiscima i obaveštajnim igrama upravo kreira ovakvu tursku politiku u regionu, i za nju ne postoji dilema kako bezbednosna i geostrateška politike Turske u regionu treba da izgleda… Upravo ovakva –ali bez Erdogana i njegove liderske moći unutar Turske, ako može! U Evropskim zemljama već je formiran stav da bi i ISIL i Al Kaida u Evropi, bili obično strašilo za ptice da iza njih ne stoji Turska i Saudijska obaveštajna zajednica – turske oružane snage, turska ekonomija i političke vođe zadojene neoosmanskim ambicijama i planovima u saradnji sa krupnim kapitalom finansijske supersile Saudijske Arabije, najvećeg sponzora terorizma na planeti. Svakako da ne treba zaboraviti i vlade SAD, Izraela i Engleske (a ne V.Britanije).

Ebu Bekr el Bagdadi, kao zajednički regionalni ulog Turske i Izraela (uz pomoć Katara), bez tog zaleđa bio bi obični ekstremistički pajac. Stvarne vođe Islamske države i Al Kaide su istorijski i politički u Turskoj, više u Istambulu nego u Ankari, pa stvarni zločinački halifat je u stvari Turska,^[1] a stvarni pokrovitelj je prije svega u Sjedinjenim Američkim Državama.

Ali, po ovom pitanju, neoosmanske ambicije Turske i njena otvorena podrška svim ekstremnim i terorističkim organizacijama u Siriji i Iraku, kao i otvoreno zalaganje za podelom Sirije i rušenje legalnih sekularnih vlasti, dovodi u tragični politički bezizlaz Tursku, njenu unutrašnju koheziju i stabilnost i širi nestabilnost na celo Sredozemlje, što i jeste interes Sjedinjenih Američkih Država i zato ona podržava ovu Tursku politiku ali sve teže pregovara sa Erdoganom i želi da mu vidi leđa.

Turska je narušila ekonomsku moć Evropske unije, ograničila slobode kretanja robe i kapitala i izazvala nestabilnost na celom kontinentu pokrećući talas izbeglica prema granicama Evropske unije i Balkana a sa druge strane otvoreno podržala ISIL i druge ekstremističke grupe napadajući, kukavički i iza leđa, rusku avijaciju. Već sada egipatske službe bezbednosti sumnjaju da je eksploziv na letu iz Šarm el Šeika, u kome je poginulo 225 ruskih turista, delo turskih obaveštajaca a visoki egipatski zvaničnik je 09.10.2015. godine ukazao da turska obaveštajna služba prosleđuje Islamskoj državi satelitske snimke i druge podatke. 

Upravo zato, prava pretnja od ISIL-a i najavljenih terorističkih akcija na Balkanu u stvarnosti dolazi preko Turske obaveštajne islamističke mreže u BiH. Uloga Turske države u naoružavanju ISIL-a i drugih islamističkih formacija u Siriji i Iraku otvara pitanje odgovornosti institucija BiH koje su u protekle četiri godine preko turskih kompanija snabdevale ekstremiste oružjem, eksplozivima, inicijalnim kapislama, detonatorima, kapisliranim i nekapisliranim čaurama … ^[2]

U tome su učestvovale moćne turske državne kompanije (MAKINA ve KYMYA endustrisi Kurumu Genel Mudurlugu – sa 7500 zaposlenih) ali i značajne privatne kompanije (poput FERIDE KIRLIOGLU PATLAYICI MADDE TICARETI) ali i neke ofšor kompanije, bez ijednog ili maksimalno pet zaposlenih, u neograničenim količinima, koje se mere desetinama miliona komada, kupovali sastavne elemente za eksplozivna punjenja, detonatore, električne i neelektrične, konektore, inicijalne sisteme i cjevčice BIHNEL, ogromnu količinu municije kalibra 7.62mm i 9.mm, čaure i barut…(poput kompanija:

1. OZKURSAN Otomativ ve Metal Makine san.tic.ltd. Sti,
2. MECHANICAL & CHEMICAL INDUSTRIES CORPORATION,

3.ANATOLIA FISEK SAN.TIC.LTD) i dve kompanije koje su pod kontrolom Erdoganovog sina Bilala (TURC DIS TIC LTD STI i ORICA NITRO Ankara) koje su posebno za teroriste nabavljali u BiH emulzione eksplozive u velikim količinama i po desetinama hiljada.

Pored njih, Turska prividno humanitarna organizacija IHH (Insan Hak vel Hurijet ili Insani Jardim Vakfi)^[3]  je izgradila mrežu finansijske podrške islamistima preko Turkish Ziraet Banke i stvorila mrežu nevladinih organizacija za vrbovanje i finansiranje vehabijskih naselja, islamističkih grupa i organizacija. Najvažnije su: „Solidarnost“ iz Bihaća, Srce Cazina, „Asocijacije za kulturu, obrazovanje i sport“ (AKOS) Zenica, „Put znanja“ Zenica, „OAZA“ iz Tuzle, Međunarodni forum „Solidarnost“ , EMAUS iz Doboj Istoka, „Svitanje“ iz Sarajeva, „Selsebil“ iz Živinica, „Dirhem“ iz Sanskog Mosta, Udruženje „Život“-Bihać, Ženska edukativna organizacija „Iskre“ – Bihać, Udruženje „Vatan-domovina“ – Bosanska Krupa, Udruženje „Aktiv“ – Bužim, H.O. „Sadaka“- Bužim, OKC „Atis“ Sanski Most i mnoge druge. Kao glavni pokrovitelj mreže organizacija pod okriljem IHH pojavljuje se Emine, supruga predsednika Turske.

Pored ovih organizacija, Obaveštajni i vojni centar Turske države u BiH je turski kulturni centar „Yunus Emre“, koji je otvorio u Sarajevu (ul. Mula Mustafe Bašeskije) i podržao teoretičar strateške neoosmanske dubine, tadašnji predsednik vlade Turske u ostavci, Ahmed Davutoglu. Tu je i Agencija „Anadolija“, te nekoliko portala i štampanih glasila (www.Faktor.ba i časopis „Faktor“, mudžahedinski časopis …).

Ali tu su i fundamentalističke kvazi elite u Sarajevu, sa pljačkaškim mentalitetom; zadojeni mržnjom i radikalizmom – politički sledbenici i biološki nasljednici Alije Izetbegovića, koji od 1990. godine, od svog prvog verskog pokliča, samo traže, islamistički kišobran pod koji će stati i islamsku politiku sa kojom će se identifikovati.

Alija Izetbegović „Gladni diktator i islamista“, polupismeni vođa, frustriran zatvorima u komunističkoj Jugoslaviji, sa gomilom isto tako gladnih i jadnih marginalaca, neobrazovanih i neinteligentnih likova, u verskom zanosu, predao se Homeinijevoj državi, vladi i verskom učenju šiitskog islama. Sa njim su odmah u Iran krenuli njegovi pratioci iz okoline Donjeg i Gornjeg Vakufa, Visokog, Zenice i Zavidovića. Kontakti i saradnja između bošnjačkog političkog establišmenta i iranskog državnog vrha započeli su 1979. godine, pobedom Homeinija, zatim nastavljeni 1992. kada su tadašnji predsednik Predsjedništva BiH Alija Izetbegović i njegov sin Bakir postigli načelni sporazum o vojnoj, političkoj i privrednoj suradnji. Već 1993. godine su u Iran otputovali Izetbegovićevi najpoverljiviji ratni saradnici Hasan Čengić i Omer Behmen kako bi dogovorili mehanizme vojne pomoći, koja je uz pošiljke oružja i municije za Armiju BiH, podrazumevala i dolazak iranskih vojnih instruktora (kasnije raspoređenih od Sarajeva do Bihaća), ali i agenata iranske tajne službe VEVAK.

Službeno je obaveštajna suradnja s Irancima započela 1994. kada iz BiH u Teheran odlaze Bakir Alispahić, Irfan Ljevaković i Nedžad Ugljen, a potom i prve grupe „kursista“, pažljivo selektiranih, verski i ideološki proverenih kadrova, koji su u Iranu pohađali specijalnu obuku. Računa se da je iranski uticaj na vojne i policijske strukture bio presudan u procesu islamizacije Armije BiH, koji se provodio pod izravnim nadzorom prvog Izetbegovićevog vojnog obaveštajca Fikreta Muslimovića i Zijada efendije Ljevakovića. Podsetimo da je Iranski kulturni centar u Sarajevu 1994. godine otvorio tadašnji iranski ministar vanjskih poslova Ali Akbar Velajati. Od tada do danas u BiH je pod pokroviteljstvom ambasade Islamske Republike Iran otvoreno dvadesetak takvih institucija, a najaktivnije su: BIRDS, „Obnova“, „Most prijateljstva“, Naučnoistraživački institut „Ibn Sina“, Persijsko-bosanski koledž, Iranski kulturni centar, Fondacija Mula Sadra, Televizije Sahar i Behar, Irib…

Nakon što se pod snažnim pritiskom Amerikanaca Alija Izetbegović u proleće 1996. (posle upada vojnika IFOR-a u teroristički kamp na Pogorelici) formalno odrekao iranske vojne i obaveštajne pomoći, aktivna uloga iranskih emisara u BiH zamaskirana je osnivanjem brojnih kulturnih, naučnih i obrazovnih organizacija, institucija, udruženja. Kao posledica otkrivanja ovog kampa, Bakir Alispahić, šef Izetbegovićeve policije i tajne službe AID je smenjen, Hasan Čengić tadašnji ministar odbrane je podneo ostavku a danas, iako ima zabranu ulaska u Sjedinjene Američke Države, ipak je izabran za predsednika Sabora Islamske zajednice.

Iz politike su kasnije potpuno udaljeni: Husejn Živalj, Edhem Bičakčić, Omer Behmen a Izetbegovićevi mlado-muslimani, ratni profiteri, pripadnici islamističke estrade, braća Džemaludin i Nedžad Latić, otkrili su da postoji i Saudijska Arabija i sunitski islam. Vrlo lako su zaboravili kako su tokom rata bežali po Rijeci i Ljubljani, glumeći „Alijine emisare“ u Hrvatskoj i Sloveniji, dok se u BiH ginulo, koristeći iranske službe bukvalno zaradili jednu kompletnu televiziju („Alfa TV“ – koja je već desetak godina u vlasništvu Fahrudina Radončića) i šovinistički i verski magazin „Ljiljan“, (koji ne postoji već deset godina). Zbog izdaje, Alija Izetbegović ih je odbacio i danas oni su beznačajni i u sistemu vlasti Alijinog naslednika Bakira Izetbegovića. Čak i takvi beznačajni, oni šire radikalnu versku idologiju (Džemaludin na Gazi Husrev-begovoj medresi) a njegov brat Nedžad, putem jednog minornog portala, iako notorni alkoholičar brine se kako sačuvati i odbraniti islam i kako vehabijsku terorističku strukturu promovisati kao versku elitu i bezopasnu folklornu zajednicu.

Ta situacija sa njima dvojicom podseća na jedan stari film Stanlia i Olia. U tom filmu Stanlio i Olio, u jeku Drugog svetskog rata, čuče u rovu sa mitraljezima. U međuvremenu pada dogovor zaraćenih strana o primirju i u toj gužvi oko primirja, Stanlio i Olio bivaju zaboravljeni. Vidimo ih posle dvadeset godina, kako iz tog rova pucaju na avione civilnog vazduhoplovstva. Oni znaju da je naredba izdata da to rade ali ne znaju da se vrijeme promenilo i da ni okolnosti ni meta više nisu isti, a oni koji su izdali naredbu, su već odavno mrtvi. Ali, jednom izdata naredba se mora poštovati i baš tako se ponašaju braća Latić: put kojim su išli kada im je Alija izdao naredbu se promenio, Alija više nije živ a ni Bosna i Hercegovina ne liči na sebe: ali oni iz svog fundamentalističkog rova i dalje pucaju radikalnom islamističkom municijom i kao besni psi, laju pa laju, na sve što ne liči na njih i naredbodavca Aliju.

Od 2010. godine, ovi politički pigmeji otkrivaju da postoje Fetulah Gulen i Erdogan i da je Turska razvila svoj neoosmanski i islamistički kišobran te da mogu pokušati sa Turskom realizovati svoj fanatizam i zadovoljiti svoju glad, uzimajući mrvice sa te islamističke trpeze. Međutim, Erdogan nije dugo trpeo ni Fetulaha Gulena, ni Abdulaha Gula, čak ni Ahmeda Davutoglua a da trpi političke pigmeje iz Pridvorica kod Vakufa. Mnogi su Alijini saborci odbačeni zbog dvostrukih igara oko ove tri islamske zemlje. Zato je zadnjih desetak godina, s podrškom SAD, Turska glavni favorit islamističkih stremljenja i najveći faktor destrukcije u Bosni i Hercegovini. Ovu činjenicu nije promenio ni pokušaj uklanjanja Erdogana sa vlasti i njegove političke i fizičke likvidacije iza čega su stajali američka obaveštajna zajednica i Američka vlada. I dalje je Erdoganova politika na Balkanu izazivanje nestabilnosti, podrška islamističkim grupama i organizacijama i podrška nerealnim ambicijama Bošnjaka u Sarajevu Bakiru Izetbegoviću i njegovoj militantnoj, ekstremističkoj Stranci demokratske akcije. Pogrešno je uverenje kako je Erdogan danas „mogući partner“ ili „pas bez zuba“. On je opasan ekstremista koji ugrožava temelje opstanka i same Turske ali i Balkana u celini, zbog neoosmanskih ambicija i autoritarne politike.

Bezbednosne agencije u BiH, a posebno OBA i SIPA, moraju više raditi na nadzoru nad nezakonitim delovanjem turske obavještajne službe, preduzeti mere zaštite ustavnog poretka u Bosni i Hercegovini, te u saradnji sa zapadnim obaveštajnim službama onemogućiti zloupotrebu teritorije i institucija BiH u svrhu eventualnog napada na mete u Evropskoj uniji, kakav je bio teroristički napad u Parizu.

Ovo pitanje zaslužuje maksimalnu ozbiljnost i oprez: Turska u Bosni i Hercegovini ima čitav bataljon vojnika u sklopu jedinica „EUFOR-a“ i mirovne operacije „ALTEA“ koja podrazumijeva izgradnju kapaciteta Oružanih snaga BiH i implementaciju svih bezbednosno-odbrambenih aspekata Dejtonskog sporazuma. U posljednja tri meseca, Turska vojska je udvostručila snagu i broj angažovanih vojnika u BiH.

Svakako da treba analizirati i ulogu turskih službi u terorističkim napadima na pripadnike oružanih snaga u BiH, naročito u svetlu izbora Osmana Mehmedagića Osmice na čelo OBA iako je prošao obaveštajni i bezbednosni kurs u Turskoj i gotovo tri decenije je povezan sa radikalnim islamizmom i idejama Islamske države.

Tačno je da u svim, bezbednosnim izazovima ove vrste, Evropska unija ne može puno pomoći: nemačka i francuska politika su kapitulirale pred Erdoganom a konzistentna bezbednosna politika Unije uopšte ne postoji. Evropljani pokušavaju „podmititi“ i nagraditi korumpiranog fundamentalistu i diktatora Redžepa Tajipa Erdogana bezviznim režimom, finansijski mu pomoći da nastavi sa politikom zadržavanja izbeglih iz arapskog sveta na turskom tlu. Takva politika Evropske unije je štetna, anticivilizacijska, nerazumna i nemoralna.

Evropska unija, na samitu sa Turskom, izložila je osnovne obrise te politike: ponudila nagradu Erdoganovom terorističkom halifatu, obećala otvaranje nekoliko poglavlja, bezvizni režim od juna i preko šest milijardi eura za rešavanje izbegličke krize. Nemačka i Francuska su nagradile Erdogana što je, pokrećući preko milion izbjeglica sa Bliskog Istoka i Severa Afrike bacio Evropu na kolena, ekonomski i finansijski ugrozio Nemačku a bezbednosno ugrozio celi kontinent.

Zar bi bilo moguće izvršiti takve složene terorističke operacije u kojima su ponižene Francuska i Belgija, NATO i Evropska unija, brutalno ubijani građani Pariza i Brisela, bez ove destabilizacije ali i bez aktivne podrške koju Turska daje Bagdadijevoj terorističkoj „Islamskoj državi“? Rusija je imala ugovorene poslove koji prevazilaze sve ono čime Evropa misli podmititi Erdogana i njegov halifat ali to Erdogana nije sprečilo da učini akciju protiv Rusije i da u njoj pronađe dovoljno ličnih i državnih interesa. Evropa ne shvata da je otvaranje granice prema Turskoj čini još ranjivijom i da je Erdoganova ideologija iracionalna, fundamentalistička i opasna i da ga nakon neuspelog državnog udara, niko više ne može kontrolisati.

Zapadne službe, prateći ponašanje i delovanje Erdogana i turske vlade, oružanih snaga i bezbednosnih službi, nepobitno su utvrdili: Turska snabdeva Islamsku državu vojnom opremom i naoružanjem, obezbjeđuje prevoz i logističku pomoć borcima ISIL i Nusra fronta, učestvuje u regrutaciji džihadista i obezbeđuje obuku za njih, turske specijalne jedinice bore se zajedno sa borcima ISIL-a (što je naročito bilo vidljivo u borbi sa Kurdima za Kobane) Turska pruža medicinsku pomoć i negu ranjenim borcima, jer ISIL, Al Kaida i Turska dele isti pogled na svet i njegovo uređenje.^[4]

Racionalna bezbednosna politika koja želi dobro Evropi, njenim narodima i građanima smanjila bi diplomatske odnose na najniži nivo zbog realne pretnje koju Erdoganova Turska predstavlja danas i Tursku bi stavila u svojevrsni karantin. Kako se uopšte može pregovarati sa najgorim balkanskim diktatorom koji vlada duže i brutalnije od bilo kog političara sa Bliskog istoka? Evropska licemerna politika proganja Bašara Asada samo zato što on nije islamista, što je njegov režim sekularan i što ga, u njegovoj zemlji, podržavaju i poslednji hrišćani na Bliskom istoku.

Poruka je jasna: NATO, SAD i Evropska Unija sarađuju, u ovom trenutku, samo sa radikalnim islamistima poput Erdogana i poput emira i kraljeva na Bliskom istoku, koji ne prihvataju postojanje drugih religija u svojim zemljama, ne poznaju pojam političke opozicije, ne odobravaju i osuđuju ravnopravnost polova i vladaju brutalno sa pozicija radikalnog islamizma. 

Ovo je vreme kada su pragmatični interesi zapadnih elita i interesi multinacionalnih kompanija nadređeni interesu evropskih naroda i evropskog mira i kada zapadne vlade nisu dorasle rešavanju ozbiljnih bezbednosnih izazova i problema koje, vrlo često, i sami proizvode.

___________________________________

[1] Tim istraživača iz SAD, Evrope i Turske, okupljenih na projektu „Program za izgradnji mira i prava“ Kolumbija univerziteta u Njujorku uradio je istraživanje, oslonjeno na izveštaje svetskih medija tokom 2014. godine, koje svedoči o razgranatim vezama Turske i Islamske države.

[2] Izvještaj Ekspertskog tima Jugoistočne Evrope za borbu protiv terorizma o intenzitetu međunarodne trgovine oružjem, procedurama i krajnjoj destinaciji, za period 2011-2014. preko Bosne i Hercegovine.

[3] IHH, which plays a central role in organizing the flotilla to the Gaza Strip, is a Turkish humanitarian relief fund with a radical Islamic anti-Western orientation. Besides its legitimate philanthropic activities, it supports radical Islamic networks, including Hamas, and at least in the past, even global jihad elements. Intelligence and Terrorism Information Center.

[4] Istraživanje njujorškog Kolumbija univerziteta.

Izvor: Fond Strateške Kulture