Ukrajina u svetlu plana „OST“

3.oktobra  je nemački  Bild saopštio da će nemački vojni padobranci, stacionirani u bazi Zedorf u federalnoj državi Donja Saksonija, pomagati OEBS-u u kontroli poštovanja primirja na istoku Ukrajine. Predstavnik Ministarstva odbrane SRN je, mada pomalo nezadovoljan što se informacija pojavila pre vremena, tu vest potvrdio.

Da konstatujemo ono najvažnije: ukoliko se isključi više različitih   ukrajinskih manevara koji su izvedeni  sa alijansom NATO, noga nemačkog vojnika će na ukrajinsku zemlju u tom slučaju stupiti prvi put od 1944.godine (!).

A ima ih i koji će da se namršte  –  podsećanje stvarno nije umesno. Jer, Crvena armija je bila ta, koja je vojsku Hitlerove Nemačke izbacila iz Ukrajine, a sada sa mirotvornim funkcijama  u nju dolaze vojna lica demokratske države koja je i odavno, i pozitivno, završila proces denacifikacije.

Ali, zaista nije teško naći razloge za  sumnju u upravo izgovorenu tvrdnju, čak i kada se uzme u obzir baš dirljiva podrška koju vlada Angele Merkel ukazuje kijevskom režimu. Kijevski režim ima sve osobine neonacističkog režima, a vrhunac njegovih zločinačkih postupaka predstavlja genocid ruskog stanovništva i stanovništva koje govori ruskim jezikom, a koje naseljava dve novoosnovane narodne republike – Lugansku i Donjecku. Zbog toga je Glavna istražna uprava Istražnog komiteta Rusije, na bazi važećih normi međunarodnog prava, otvorila krivični postupak i istragu u vezi s tim.

Istraga je konstatovala da su ubistva vršena  sistemima  za   plotunsku  vatru  „Grad“ i „Uragan“, nevođenim avionskim raketama sa   kasetnim prednjim delom, taktičkim raketama „Točka-U“ i drugim vrstama teškog ofanzivnog oružja sa nasumičnim dejstvom. Poginulo je bar dve i po hiljade ljudi. Osim toga, na teritoriji obe novoformirane republike uništeno je preko 500 stambenih objekata, komunalnih objekata  i drugih objekata koji su neophodni  za normalan život, bolnica, dečjih i obrazovnih ustanova. Preko 300 hiljada stanovnika je, uplašeno za svoj život, bilo prinuđeno da napusti mesta  u kojima je živelo i da potraži zaklon na teritoriji Ruske Federacije.

Zar Berlin to ne zna? Zna, ali u   postupcima kijevskog režima ne vidi ništa kriminalno. Možda je stvar u refleksima  koji   u podsvesti nemačkih političara postoje još od Trećeg rajha? Hteo – ne hteo tu se prisećaš članaka iz britanskih novina   New Statesman i španskih El Pais koje su Angelu Merkel upoređivale sa Hitlerom. Da, da, britanski i španski novinari su se zamislili: da li je baš toliko velika distanca između naređivanja  za uništenje velikih grupa stanovništva i političke, kao i finansijske podrške  onih koji su ta naređenja davali?

Nemačka, ako se uzme u obzir njena teška nacistička prošlost, ipak bi morala da se ponaša skromnije.  Hitlerov režim je u istorijskom sećanju   ostavio prejak trag kod ljudi koji su živeli baš na  prostoru, na koji je Berlin odlučio da danas pošalje padobranske vojne jedinice. Zar stvarno  nikada niste razmišljali zašto je baš Nemačka glavni zaštitnik kijevskog režima?

Olakšaćemo vam razmišljanje u vezi sa našim pitanjem  ako se prisetimo sa kojim su programom Nemci vodili na sovjetsku zemlju nacističke bonze svoje horde. „Ratuje se zbog pšenice i hleba… rat za sirovine, za gumu, gvožđe i rude…“  – lepo je to Nemcima objasnio njihov  ministar propagande Jozef Gebels. – „Na nepreglednim poljima Istoka leluja se žuto klasje, sasvim dovoljno, i više nego dovoljno, da prehrani ne samo naš narod, već i čitavu Evropu… eto to je pravi cilj našeg rata“. Da neće možda isti recept da iskoristi i gospođa federalna kancelarka kako bi nemačku ekonomiju sačuvala od bankrota, a zonu evra od kraha.

Ipak da podsetimo kakvu su sudbinu Ukrajini pripremale vođe nacističke Nemačke. Zločinački ciljevi hitlerovaca su se svodili na likvidaciju SSSR-a kao države, na oduzimanje njegovih prirodnih bogatstava i prostora radi proširenja „prostora za život“, na istrebljenje politički aktivnog dela stanovništva  i svih koji su poveli borbu protiv agresora. A onima koji bi ostali  bilo je pripremano ili proterivanje na onu stranu Urala, ili njihovo pretvaranje u robove arijevskih domaćina.

Adolf Hitler je 16. jula 1940. na sastanku u svom štabu, kome su prisustvovali i G.Gering, glavni opunomoćenik za izvršenje četvorogodišnjeg ekonomskog plana,  A.Rozenberg koji je u julu 1941.g. stao na čelo imperijalnog ministarstva okupiranih istočnih teritorija (Istočno ministarstvo) i ostalih nacističkih rukovodilaca proglasio da će posle uništenja SSSR-a teritorija Trećeg rajha biti proširena na istok  bar do Urala. A 31.jula 1940. na sastanku visoke komande vermahta ,   posvećenom pripremi za napad na SSSR, Hitler je direktno izgovorio: „Ukrajina, Belorusija i  Pribaltika  su naši“.

Hajnrih Himler prezentuje plan „OST“ 1942. godine

„Teorija rasa“ i „teorija životnog prostora“ je stvorena u Nemačkoj mnogo pre dolaska nacista na vlast, ali tek kada su se oni pojavili stekla je status državne ideologije. Rat protiv Sovjetskog Saveza nacistička vrhuška je smatrala najpre za rat protiv slovenskih naroda. U razgovoru sa predsednikom senata Danciga H. Raušningom Hitler je to objasnio: „Jedan  od glavnih zadataka nemačke državne uprave je u tome da na sve moguće načine zauvek preduhitri razvoj slovenskih rasa. Prirodni instinkti svih živih bića nam ukazuju da je ne samo neophodno da se neprijatelji pobeđuju, već i da se uništavaju“.

Govoreći pred najvišim komandnim sastavom vermahta 9. januara, i 17. i 30. marta 1941.godine, Hitler je izjavio da će rat protiv SSSR-a predstavljati „totalnu suprotnost normalnog rata na Zapadu i Severu Evrope“, on pretpostavlja „potpuno uništenje“, „uništenje Rusije kao države“. Pokušavajući da   te zločinačke ideje podvede pod idejnu bazu, on je objavio da će predstojeći rat protiv SSSR-a  predstavljati „borbu dve ideologije“ uz „korišćenje najžešćeg nasilja“, i da u toj borbi mora da se uništi „ne samo Crvena armija već i „mehanizam uprave“ SSSR-a, da se unište „komandanti i komunistička inteligencija“,  funkcioneri i da se na taj način iskidaju „spone pogleda na svet“ ruskog naroda.

Hitler nije samo jednom izjavljivao da su Rusi i Ukrajinci  nedostojni bilo kakvog obrazovanja, da ne treba da se obrazuju ni za kakav umni rad, već da je njihova sudbina da služe isključivo kao radna snaga dok Nemci budu osvajali Istok: „Biće sasvim dovoljno da znaju da pročitaju putne oznake – nemački učitelj tamo nema šta da traži. Kao slobodu Ukrajinci razumeju dozvolu da se operu jednom mesečno, a ne dva puta kao do tada, a Nemac sa svojom četkicom za zube će samo da ih nervira“.

U spetembru 1941.godine Hitler je posetio Ukrajinu, posle čega su među hitlerovcima postali poznati njegovi utisci: „U Kijevu je izgorela čitava četvrt, ali u gradu živi još uvek previše ljudi. Zbog njih se dobija loš utisak, spolja gledano oni liče na proletere i zato bi njihov broj trebalo da se smanji za 80 – 90%. Firer je odmah podržao predlog rajhsfirera (Himlera) da se konfiskuje stari ruski manastir, koji se nalazio u blizini Kijeva… „Kako ne bi slučajno postao centar obnove pravoslavne vere i nacionalnog duha“.

I tako, šta li je čekalo stanovnike Ukrajine ukoliko na istoku  pobedi nemačko oružje? Manjini je bila već spremna uloga robova, a ostali je trebalo da budu fizički uništeni i   otpravljeni u najudaljenije delove Evroazijskog kopna. To direktno proizilazi iz generalnog plana  „OST“, koji je urađen po nalogu vrhuške nacističke Nemačke i odobren za izvršenje već ujesen 1941.godine.

Razrada Generalnog plana „OST“  vezana je za ime jednog od najbližih Hitlerovih saradnika – rajhsfirera SS Hajnriha Himlera, koji je u oktobru 1939. godine istovremeno postavljen na dužnost rajhskomesara „za jačanje nemačke rase“ i koji je odigrao glavnu ulogu pri određivanju sudbine,   dodeljene sovjetskom stanovništvu. 24. juna 1941. godine on  je dao zadatak načelniku planskog odeljenja pri rajhskomesaru i direktoru Instituta za poljoprivredu i agrarnu politiku Berlinskog univerziteta, oberfireru SS i  profesoru K. Majeru-Hetlingu, da pripremi plan masovne deportacije domaćeg stanovništva Centralne i Istočne Evrope kako bi se oslobodio prostor koji treba da se naseli Nemcima.

Tajni dokument, nazvan „Generalni plan „OST““  predat je Himleru 15.07 1941. Osim deportacije 80 – 85% stanovništva Poljske i 5% Češke, planom je predviđeno da se u sledećih 25 -30 godina protera 85% stanovnika Litvanije, 75%  stanovništva Belorusije, 65% Zapadne Ukrajine i po 50%  Latvije i Estonije. Ukupno, od 45 miliona ljudi koji su živeli na prostoru, planiranom za nemačku kolonizaciju, trebalo je da bude deportovano najmanje 31 milion ljudi, „nepoželjnih po rasnim pokazateljima“.  Bilo  je takođe  planirano da se odmah posle uništenja SSSR-a   na oslobođenim teritorijama naseli skoro 840 hiljada Nemaca. U dve-tri sledeće decenije planirano je da se prostor naseli i sa još dva talasa doseljenika, od 1,1 i 2,6 miliona ljudi.

Posebnu pažnju nacisti su poklanjali ruskom narodu, pod njima podrazumevajući ne samo etničke Ruse, već i predstavnike drugih istočno-slovenskih naroda koji su činili bazu stanovništva Sovjetskog Saveza. Referent za rasna pitanja u Istočnom ministarstvu A.Rozenberga, doktor E.Vetcel je u junu 1942. za Himlera pripremio tekst primedbi  uz prvu varijantu  plana  „Ost“, u kojima je tvrdio da „bez totalnog uništenja“ ili slabljenja na bilo koji drugi način „biološke sile“ domaćeg  stanovništva neće moći da se uspostavi nemačka prevlast.

Hitler je planom „OST“ predviđao „čišćenje“ i do 80 % stanovništva nekih oblasti

Prateći tragove osvajačke armije, sredinom novembra 1941. su samo specijalne kaznene jedinice, takozvane „ajnzacgrupe  armija „Sever“, „Centar“ i „Jug“, u Pribaltičkim zemljama, Belorusiji i u Ukrajini uništili preko 300 hiljada civila. Oni su se masovnim ubistvima i pljačkom bavili sve do kraja 1942.godine. Po najblažim procenama na duši im je preko 1 milion žrtava.

Kako bi „očistili“ okupiranu sovjetsku teritoriju od „viška ljudi“ i u njoj ustanovili „novi poredak“ nacisti su stvorili razgranat  vojno-administrativni i kazneni mehanizam. Vlast na teritorijama uz samu liniju fronta  održavala je nemačka vojna administracija. Na njenom čelu se nalazio general kvartirmajster general-štaba suvozemnih jedinica (tj. general, koji je u štabu odgovoran za snabdevanje i smeštaj – prim.prev.), general-potpukovnik E.Vagner. Načelnici  vojne administracije   grupa  armija „Sever“, „Centar“ i „Jug“ u njihovim pozadinskim delovima su bili komandni generali suvozemnih jedinica, a uz njih su bili komandanti pozadinskih rejona. Oni su se oslanjali na mnogobrojne garnizone  poljske, seoske i gradske komande. U njihovoj nadležnosti su bile divizije za zaštitu, stražarski i policijski bataljoni, delovi poljske žandarmerije. Pomoć u „obezbeđivanju bezbednosti teritorije“ u operativnoj pozadini komandi   ukazivali su  načelnici SS i policije, kojima su pripadale i tri brigade SS i niz samostalnih policijskih jedinica.

Kako se vermaht kretao prema Istoku, hitlerovci su žurili da u okupiranim zemljama formiraju sistem civilne uprave. Istočnom ministarstvu, na čijem je čelu bio rajhslajter A.Rozenberg,   bili  su potčinjeni rajhskomesarijati  koji su osnivani po regionima   kojima  su i   upravljali. Faktički, Nemci su uspeli da formiraju samo dva rajhskomesarijata – „Ostland“ na čelu sa gaulajterom Šlezvig-Holštajna G.Lozeom (u koji su spadale  Pribaltijske republike i deo Belorusije) i „Ukrajina“ (na čijem je čelu bio gaulajter Istočne Pruske E.Koh (u kome je bio veliki deo Ukrajinske SSR). U sastavu ovog drugog su formirani generalni komesarijati (Volinj-Podoljski, Kijev, Nikolajev, Žitomir, Dnjepropetrovsk, Tavrija).

Bila su planirana još dva rajhskomesarijata – „Moskva“  koja je trebalo da se sastoji od teritorije zapadnih granica Rusije sve do azijske strane Urala i „Kavkaz“, ali te planove je omela nepovoljna po vermaht situacija na sovjetsko-nemačkom frontu.

Rajhskomesari su rukovodili „svim sferama civilne uprave u svojim  oblastima“. Komandantima okupacionih jedinica, među njima i generalu K.Kritcingeru („Ukrajina“)  bio je dat nalog  da pomažu rajhskomesarima i u političkom radu, i u radu na upravljanju, kao i da obezbeđuju unutrašnju vojnu bezbednost. Njima su dokomandovani rukovodioci SS i policije – u „Ukrajini“ obergrupenfirer SS G.Pritcman. Uz okružne generalne komesare radili su i rukovodioci SS i policije.

Rajhskomesarijati su još bili u procesu stvaranja  kada je rad na rušenju teritorijalne celovitosti i prekrajanju granica okupiranih sovjetskih republika krenuo punom parom. 1.avgusta je Zapadna Ukrajina (Galicija)  uključena u sastav „general-gubernatorstva Germanske imperije“  koje je osnovano u oktobru 1939.godine u istočnom delu osvojene poljske teritorije. 3.avgusta je Nemačka svojoj saveznici Rumuniji predala ukrajinsku teritoriju između Dnjestra i Buga (deo okupirane Vinicke, Odeske i Nikolajevske oblasti) i Moldaviju, i taj deo je nazvan  Transnistrija. 1.septembra je u rajhskomesarijat  „Ukrajina“  uključena i teritorija između Pinska, Bresta, Kamenjec-Podoljska i Mogiljova,  a 2.oktobra su se u njemu našle i oblasti Vinice, Pervomajska, Čerkasa, Kijeva i Žitomira, i 15.novembra – i Nikolajeva, Hersona, Nikopolja i Dnjepropetrovska.

Kontraofanziva Crvene  armije kod Moskve nateralo je naciste da unekoliko smire svoje pljačkaške apetite, ali su se u proleće  1942. godine, uz preuzimanje strateške inicijative, pred njima, izgledalo je, otvorili novi horizonti. Berlin je počeo da usavršava generalni plan „OST“. Referent za rasna pitanja u Istočnom ministarstvu E. Vetcel je iskritikovao varijantu plana koju je pripremio K. Majer. Svoje mišljenje je izložio u dokumentu   „Primedbe i predlozi Istočnog ministarstva o generalnom planu „OST“ rajhsfirera jedinica SS“.

Podržavajući ideju  kolonizacije  Centralne i Istočne Evrope Vetcel istovremeno kritikuje Majerov plan zato što je u njemu bitno smanjena brojnost stanovnika u zemljama koje je Nemačka već osvojila – Poljske, Češke, Pribaltike i Ukrajine. Njih u stvari nije bilo 45, već 60 – 65 miliona, a broj onih koji je trebalo da budu deportovani u Sibir ili  uništeni nije iznosio 31, već 46 – 51 milion. Nedostatak Majerovog plana Vencel je video i u tome što nisu predložene praktične mere za deportaciju domaćeg stanovništva i za naseljavanje mesta koja su Nemci oslobodili od tog stanovništva. Vetcel je zaključio da „bez totalnog uništenja“ ili slabljenja biološke sile ruskog naroda  na sve moguće načine, nemačka prevlast u Evropi neće biti moguća.

Po Himlerovom naređenju Majler je nastavio rad na programu proširenja nemačkog životnog prostora na Istoku (uglavnom preko ruske teritorije). U junu 1942.godine pripremljen je memorandum „Generalni plan „OST“: pravne, teritorijalne i ekonomske osnove za potpunu pripremljenost naseljavanja na Istoku“. U tom dokumentu se radilo ne toliko o deportovanju lokalnog stanovništva sa istočnih teritorija koje je vermaht osvojio (sudbina tog stanovništva je u slučaju pobede Trećeg rajha unapred bila odlučena), koliko o naseljavanju Nemaca i drugih naroda koji spadaju u germansku rasu).

Posle uništenja SSSR-a bilo je predviđeno da se „u najkraćem roku“ formiraju i nasele tri imperijalna okruga: Ingermanlandija (Lenjingradska, Pskovska i Novgorodska oblast), Gotengau (Krim i Hersonska oblast) i Memelj – Narev (Belostokska oblast  i zapadna Litvanija). Kako bi se obezbedile veze Nemačke sa Ingermanlandijom i Gotengauom bilo je predviđeno da se sagrade dva autoputa, svaki dužine  do 2 hiljade kilometara. Jedan bi vodio do Lenjingrada, a drugi  do Krimskog poluostrva. Po Majerovim proračunima u izgradnji ta dva autoputa, smeštaj u tri okruga 4,85 miliona Nemaca i njihovu infrastrukturu  bilo je potrebno 25 godina i približno 67 milijardi rajhs-maraka.

Izvor: Fond Strateške Kulture