Ukrajinski déjà vu

Sve se u Ukrajini usmerava po zakonomernoj logici razbijanja bivše Jugoslavije i daljeg drobljenja Srbije i srpskog etničkog prostora. Uz to, zapadne sile nastupaju sa bar podjednakom dozom cinizma. Instalirana je nova, pučistička, formalno pro-zapadna – a u svojoj suštini i cilju krajnje instrumentalizacije, anti-ruska vlast u Kijevu. Posao je obavljen brzo, efikasno i brutalno, dok je Olimpijada još trajala. „Mirni“ demonstranti su morali da ispale nešto više municije da bi se stvar ubrzala, što su, na sreću, zabeležile kamere RT (Rusije danas), ako ništa drugo, za neka buduća pokolenja, oslobođena zapadnog medija-matriksa. No, pošto su pučisti instalirani, sada se, kroz usta Lorena Fabijusa s punim pravom očekuje od Rusije da finansijski i politički pomogne njihovom učvršćivanju.[1]  S druge strane, „Keti“ Ešton, osmehujući se Tjagniboku umesto Tačiju, svojim nenadmašnim šarmom pokušava Ruse da ubedi u blagodeti „dobrosusedstva“[2] (verovatno po ugledu na srpsko naspram „kosova“), pošto je puč organizovan iz EU dobrosusedstva – bar trenutno uspeo. I, u to ime, odmah je ukinut ruski jezik,[3]našta Keti nije ni zatreptala, kao ni na rušenje spomenika Kutozovu,[4]valjda zamišljajući da još uvek ima posla sa Vučićem, Dačićem i Vulinom, i njihovim „oštrim protestima“. Konačno, već je u igri i „haška“ karta, jer ono što se sada predstavlja kao Vrhovna rada već traži da se Janukoviču sudi, u onom stalnom međunarodnom tribunalu, za „zločine protiv čovečnosti“.[5] Naravno, ovo zasad treba shvatiti više kao propagandni potez: bitno je koristiti svaku priliku za demonizaciju svrgnutih protivnika i „mračne prošlosti“ koja je prethodila EUropskoj budućnosti koja samo što nije obasjala Kijev.

Od Ukrajine se, u jednom potezu, pokušava napraviti i nova Hrvatska i nova Crna Gora. Sa zapada zemlje stižu ukrajinske ustaše, otvoreni neonacisti, antisemiti i mrzitelji Rusije i pravoslavlja, kao udarne falange novog blickriga. A imamo i amorfniju masu tamošnjih Montenegrina, u čije ime se Ruska Pravoslavna Crkva pokušava istisnuti za račun „ukrajinske“, udarom na pravoslavne svetinje poput Kijevo-pečerske lavre.[6]

Rusija, ustima premijera Medvedeva, izražava sumnje u legitimnost samoproklamovanih vlasti u Kijevu.[7]A i pojedine istočne i jugoistočne oblasti Ukrajine odbacuju vlast Kijeva „dok se ne uspostavi ustavni poredak u zemlji“.[8]S druge strane, SAD već objavljuju da je Janukovič „izgubio legitimitet“,[9] dok su se već pomenuta Keti, kao i UN gensek Ban Ki-mun,[10] odjednom setili važnosti ukrajinskog „teritorijalnog integriteta“ – na koji nisu preterano obraćali pažnju kada su, tokom evromajdanskih protesta krajem januara, zapadne oblasne vlasti uveliko otkazivale poslušnost centralnim vlastima dok je u prestonici još uvek sedeo legalno izabrani predsednik Janukovič.[11]

Drangnach Osten gazi punom parom, a sve relativizacije samo zamagljuju situaciju i oduzimaju jasnoću. Kijev je pao, Moskva je sad mnogo bliža. Agresoru je potrebna privremena stabilizacija, da bi se konsolidovao pre sledećih koraka. Zašto se zadovoljiti podelom Ukrajine, ako postoji i najmanja mogućnost da se stigne do celog plena? Zato je teritorijalni integritet trenutno bitan – sve dok ne iskrsne potreba za još jednim suigeneris poput kosovskog, prema potrebi i trenutnom razvoju situacije na terenu. No, sada je važno imati mogućnost lepljenja „separatističke“[12] etikete, kao što se sada čini u slučaju Sevastopolja, gde je već uveliko krenulo organizovano suprotstavljanje kijevskim prevratnicima. Zapadne sile dobro znaju važnost verbalne i diplomatske inicijative i čestih zamena teza. Setimo se samo kako je JNA preko noći, pukim aktom nelegalnih priznanja otcepljenih republika, pretvorena u „agresora“.

Kako se svemu tome suprotstaviti, oslanjajući se na dvodecenijsko srpsko iskustvo? Put sigurno nije u prihvatanju svršenog čina svrgavanja legalno izabrane vlasti u Kijevu. Svi legalni i legalistički argumenti su na ruskoj strani, i toga je ruska strana, razume se i te kako svesna, što se vidi iz prvih izjava Sergeja Lavrova.[13] U isto vreme, u skladu sa podrškom još uvek važećem ustavu zemlje, Rusija sigurno ima pravo da pruži punu podršku onim ukrajinskim snagama koje ga još uvek poštuju. To je, za razliku od zapadnog, jedini pristup koji se suštinski može smatrati „nemešanjem u unutrašnje stvari“. A šta se podrazumeva pod punom podrškom? Sve.

To se, naravno, neće dopasti „majdanovcima“, ali je ovde mnogo važnije šta misle „tvoji“, tj. oni koji se oslanjaju ne samo na Rusiju, već i na zakonitost i ustavnost (koliko god one u fronclama bile – jer druge ose stabilnosti trenutno nema), na poštovanje osnovnih normi međunarodnog poretka, na koje se Rusija i Kina još uvek pozivaju. Pa neka zapadni „prijatelji“ pomažu pučiste, a Rusija i saveznici „ustavobranitelje“. Možda će se na kraju uvideti potreba da se sedne za sto, da se bar pokuša nalaženje rešenja oko kojih se svi mogu složiti. Pritom je sasvim na mestu primetiti da se istinska želja za ovakvom vrstom dogovora ispoljava jedino u istočnom (dobro)susedstvu. U zapadnom je sve, baš sve, od dobrih namera do ušećerenih reči i osmeha – instrumentalizovano, podređeno čistom pragmatizmu, ogoljenom interesu.

Međutim, čak i kad bi se selo i pregovaralo, problem je u tome što nijedan sporazum sa zapadnim državama odavno nije pouzdan. Sporazumi se na toj strani sveta tretiraju samo kao primirja u dugogodišnjem neobjavljenom ratu, čiji je početak označio pad Berlinskog zida, a kraj može da označi ili opšti rat ili urušavanje vlasti u glavnim zapadnim prestonicama. Niko to bolje ne zna od pripadnika starih, sada svrgnutih zapadnih elita, poput Pola Krega Robertsa, arhitekte Reganovog ekonomskog programa, harvardskog profesora i nosioca francuske Legije časti (iz doba kada je još nešto i vredela), koji je faktički disident u vrloj novoj Americi, čije umorne i obezglavljene mase odavno ne znaju šta se u njihovo ime radi: „Amerikanci nisu svesni da ih neokonzervativni režim Budale u Beloj kući vodi u sukob Velikih sila koji se može završiti uništenjem života na zemlji“.[14]

No, lakše je sa suparnikom kada se spozna njegova istinska priroda. Sile koje kontrolišu današnji Zapad ne žele stabilnost, ne žele mir, ne žele opšti prosperitet, a kamo li „demokratizaciju“. Sve te svetle reči su samo potrošna roba. I nikako ne žele da prihvate Ruse, Kineze ili bilo koga drugog izvan „zlatne milijarde“ kao ravnopravnog partnera u „multipolarnom svetu“. Parafrazirajući Jana Fleminga – theworldisnotenough. Pa tako ni Ukrajina.

Rusija će morati da zaštiti svoje. Prvo na jugu i istoku. I više od toga. Da pokaže spremnost da im pomogne na isti način kao što je Zapad pomagao i pomaže „svojima“. Srećom, neki ruski deputati već preduzimaju prve korake u tom pravcu.[15] Mnogi će reći da to donosi opasnost od radikalizacije već naziruće podele u Ukrajini – no, ne vidi se šta bi bila alternativa. Pritom, zvanična Rusija može da kaže da podržava sve koji podržavaju ustav i zakone a suprotstavljaju se spolja nametnutim prevratima, kao i one koji žele tešnju ekonomsku saradnju s njom i evroazijskim partnerima. Ali ne samo da kaže, već i da pokaže, na smiren ali čvrst način koji je dosad odlikovao Putinovu administraciju.

Dovoljno je samo pažljivo proučiti sadašnje jadno stanje dojučerašnje „srpske Sparte“ i njene obespravljene „srpske manjine“ u okvirima rezervata čije je granice definisao Zapad, da bi se shvatio scenario koji bi čekao „rusku manjinu“ u Ukrajini koja je čvrsto na „evropskom putu“, uz saznanje da se proces sigurno ne bi zaustavio tu. I da bi odsustvo adekvatne reakcije bilo fatalno i za spoljašnji i za unutrašnji autoritet Rusije.

[15]http://www.nspm.rs/hronika/genadij-zjuganov-ruski-deputati-zapoceli-pripreme-da-zastite-krim-od-politickog-cernobilja.html

Izvor: Fond Strateške Kulture