Vek posle – šta smo naučili o geopolitici na Balkanu?

U godini u kojoj se obeležava 100 godina od završetka Velikog rata – najvećeg i najstrašnijeg svetskog sukoba koji je dotadašnja istorija videla i doživela – postavlja se pitanje analizirajući današnje stanje stvari, u čemu su sličnosti a u čemu razlike sa tim periodom? Ta pitanja ali i tačni odgovori na njih za nas na Balkanu su posebno, često i sudbonosno važni, jer smo bili region na kom je počeo svetski rat (napadom Austrougarske na Srbiju) kao i region na kom je i otpočeo završetak rata (septembarskim probojom solunskog fronta). Svi znamo da je istorija ”učiteljica života” i da se često dešava da oni koji je dobro ne prouče, moraju da je ponavljaju. Tako je naš Balkan ponovo bio strašno gubilište tokom Drugog svetskog rata, ali, na žalost i poprište krvavih međunacionalnih sukoba i međunarodne agresije devedesetih godina – kao jedini deo starog kontinenta sa ratnim događajima u posleratnoj evropskoj istoriji, ne računajući aktuelni građanski rat u Ukrajini.

Nekada i dovoljno poznavanje sopstvene istorije i pokušaji ispoljavanja državničke mudrosti vlasti kada naiđu ”smutna vremenima”  nisu garancija da se rat može izbeći i nacionalni ciljevi i ljudi sačuvati, jer interesi velikih sila i njihova surova geopolitička kombinatorika sa narodima i prostorima, često određuju sudbinu zemlje.  Tako je i nastala deviza: ”Balkan balkanskim narodima”,  upravo zbog nasušne potrebe razočaranih naroda Balkana da se velike sile ne mešaju, ne stvaraju i ne podstiču sukobe i ratove među njima, već da ostave zemljama Balkana da same odrede svoju sudbinu.

Tadašnji period pred i tokom Velikog rata karakterisao  je talas opšteg evropskog pokreta stvaranja nacionalnih država i rešavanja podele nasleđa, prvo otomanske a potom i austrougraske imperije. Započeti nacionalni proces prirodno je rešavao i vekovne težnje nacionalnih država na Balkanu, s jedne strane oslobađanjem od ropstva i dobijanjem slobode, a s druge strane zaokruživanjem teritorija novonastalih nacionalnih država na područjima gde narod živi, sa ispoljavanjem sopstvenih političkih ambicija i željom za što čvršćim suverenitetom. Danas, pred kraj druge decenije modernog a trebalo bi i naprednog 21.veka očekivano bi bilo da je političko-bezbednosna situacija na Balkanu potpuno drugačija, bez mešanja velikih sila, nametanja rešenja, ratnohuškačkih aktivnosti i osvajačkih aspiracija. Svedoci smo, na žalost, da to nije tako.

Potreba i želja za trajnim mirom i pravednim rešenjem svih nacionalnih pitanja na Balkanu kako bi se izbegli novi sukobi bila je i ostala logična, posebno jer su svetska javnost i velike sile, poučene tragičnim iskustvima svetskih ratova, formirali kolektivne čuvare poretka. Prvo Ligu naroda, pa UN, a na evropskom tlu OEBS, EU i druge nadnacionalne organizacije koje bi trebalo da se  brinu o opštoj bezbednosti. Na žalost, pomenuti ”čuvari mira”, svetskog tj. evropskog poretka, iako prepuni deklarativnih reči o demokratiji, ljudskim pravima, slobodama i jednakoj bezbednosti za sve države na terenu Balkana, nemaju i ne sprovode jedinstvenu politiku prema narodima na prinicipima ravnopravnog tretmana, poštovanja suvereniteta, prava i pravde.

Zbog ogromnih geopolitičkih interesa velikih sila u borbi za kontrolu Balkana, izazvanim krizama na terenu, nepravednim rešenjima po zaključenju sukoba u ratovima devedesetih za jugoslovesnko nasleđe, primenom dvostrukih standarda, kao i zbog i daljeg faforizovanja i podstrekivanja jednih na štetu drugih podgrevajući im nerealne ambicije, možemo da konstatujemo da se na Balkanu nije mnogo toga promenilo, kako po po potrebi konačnog rešenja nedovršenih nacionalnih pitanja, tako i po pitanju direktnog uplitanja velikih sila u kreiranje i rešavanje prilika na terenu.

Gde je tu bio pre jednog veka i gde se nalazi danas srpski narod?

Smenom dinastija, ma koliko sam čin ubistva tadašnjeg kraljevskog para bio tragičan (29.maja 1903.), započeo je pravi nacionalni procvat u Srbiji, apsolutno na svim poljima. Nacionalnom, ekonomskom, privrednom, vojnom, kulturnom. Otklon od obrenovićevske politike praćenja i služenja interesima dunavske dvojne monarhije i odbacivanje tajnih sporazuma kralja Milana, doneo je sa Karađorđevićima okretanje ka Rusiji ali i Francuskoj i promenu dotadašnje  germanofilske politike. Doneo je i opšte bujanje nacionalne svesti i potrebu da se reši srpsko i jugoslovensko pitanje obzirom da je veliki broj sunarodonika živeo u drugim državama (najviše u austrogarskoj monarhiji i otomanskoj carevini).

Ugnjetavan narod bez elementarnih prava, željan skidanja bremena života pod tuđinom i saživota u slobodi sa braćom s druge strane granice  u jednoj sopstvenoj državi, radovao se i pratio snažan rast Srbije. Time su Srbi postali ”remetilački faktor” Austrougarskoj jer su se našli na putu rešavanja ”Istočnog pitanja”, odnosno nemačkog puta na istok (”Drang nach osten”) što predstavlja saobraćajnu i energetsku osovinu ”Hamburg – Bagdad”. Taj istorijski geopolitički projekat i težnja Germana se nije mogla sprovesti (sa Austrougarskom kao prethodnicom) bez prolaza preko Balkana i preko Srbije – ili kao verne saveznice, ili kao potpuno slabe državice – protektorata,  svedene na nivo ”Beogradskog pašaluka”. S druge strane, Rusija je kroz ”Istočno pitanje” videla svoju vekovnu priliku za rešavanje izlaska na topla mora, gde bi joj Balkan i linija ka jugu od Srbije ka Grčkoj bili od  važnosti da zatvori put ka moreuzima i sa zapadne strane.

Nakon ”Aneksisone krize” i Balkanskih ratova a neposredno pred izbijanje Velikog rata osnove austrougarske politike i vojno-političkih ciljeva koje su želeli postići prema Srbima i Srbiji, bili su:

• Države Crna gora i Srbija – nikako nesmeju ostvariti savez, ili ne sme doći do spajanja između njih.
• Sandžak – mora biti između Srbije i Crne Gore kao ”remetilački faktor” sprečavajući ih da se ujedine, i zato treba da bude podstrekivan na samostalni nastup i neprijateljske aktivnosti ka susedima.
• Potrebno je podstaći Bugare na bazi neprijateljstva stvorenog u međusobnom ratu da uzmu deo stare Srbije i da se nikako ne pomire i opet uđu balkanski savez sa Srbijom i Crnom Gorom kakav je bio za vreme prvog balkanskog rata, tokom borbe za oslobađanje od otomanske vlasti, jer bi to, zbog podrške Rusije savezu, bila ”smrtna opasnost” za Austrogarsku.
• Raditi svim silama na tome da Rumunija izađe iz saveza sa Grčkom i Srbijom i da se vrati ponovo ”Trojnom savezu” (sa Austrogarskom i Nemačkom kako je bilo pre balkanskih ratova), odnosno da u savezu sa Bugarskom i Turskom te tri države predstavljaju kordon koji sprečava prodor Rusije ka Zapadu i njenu vezu sa Srbijom.
• Usmeriti Albanace iz novoformirane države Albanije (koju su Austrougari namenski stvorili da onemoguće Srbima izlaz na more, da ne ojačaju Crnu Goru sa Skadrom, ali i da onemoguće Italiji da uzme punu kontrolu Otranta) i podstaći ih na agresivne aspiracije na račun teritorije Crne Gore, stare Srbije i Grčke. Svakako, najviše na račun Srbije
• Skopiti savez sa Turskom i podstaći je da pokuša da vrati bar deo izgubljenih pozicija na račun Srbije, u staroj tj. južnoj Srbiji i Sandžaku.
• Generalno, cilj Austrougarske je bio da jednom za sva vremena reši problem sa Srbima i vojnički ih toliko porazi i ponizi Srbiju da više nikad ne bude bilo kakav faktor na Blakanu, obzirom da su dobro znali da im srpski narod, poput nekih drugih naroda neće biti potčinjen, i neće biti poslušni saveznik.

U svojoj ratnoj kombinatorici Austrougraska ali i nemački car Vilhem računali su posredno i na promenu odluke Engleza znajući njihovu kontrolu nad Grčkom i uticaj na grčkog cara, očekujući da se zbog sopstvenih interesa, neće i praktično na terenu priključiti Antanti. Nadali su se da neće dozvoliti ruskoj carevini da uđe na Balkan, obzirom da su realno glavna dva protivnika direktno suprotstavljenih ciljeva oko Balkana bili: s jedne strane Nemci (Austrougarska i Nemačka), a sa  druge strane Rusi, uz podršku Francuza. Pošto su bili svesni da ne mogu da računaju na Francuze koji će biti uz Srbe i Ruse, Austrougari su očekivali, bez obzira na dotadašnje rivalitete i neprijateljstva, da će moći pridobiti Italiju uz sebe (priključila se silama Antante) nudeći joj još više od obećane jugozapadne Albanije, iako ista nije imala (van potrebe za kontrolom dela istočne jadranske obale i kasnije Albanije) većih aspiracija ka dubini Balkanskog poluostrva.

Ulaskom Rusije u rat i snažnim stajanjem iza Srbije od početka do kraja prvog svetskog rata, bez obzira na visoku plaćenu cenu (uključujući i slom i nestanak sopstvene carske dinastije i carevine), nastavljen je kontinuitet ruskog oslobađanja Balkana i zaštite pravoslavnih naroda i još jednom potvrđeno ko je najveći istorijski saveznik našeg naroda. Ujedno je ispravljena nepravda od Berlinskog konresa i Sanstefanskog  mira (Srbija je bila najoštećenija od svih država pobednica), ali Bukureštanskog mira – istorijskih trenutaka kada je Rusija (poput perioda devedesetih godina dvadesetog veka) bila slaba, ili sa lošim procenama vezanim za hitne potrebe svog najvećeg balkanskog saveznika.

Nakon Velikog rata, stare i novoformirane nacionalne balkanske države koje su uspešno rešile nacionalna pitanja, postigle su to sa daleko manjim zaslugama od Srbije koja je stekla veliki kapital i svetski ugled plaćen ogromnim herojstvom i žrtvama, ali ga na žalost nije iskoristila da konačno reši sopstveno nacionalno pitanje. Nerealan integracioni utopijski projekat nazvan ”Jugoslavija” uvukao je južnoslovenske narode na štetu Srba u jednu zemlju, tako da su njenim potonjim raspadom na kraju svi dobili više, formirajući svoje države, opet na štetu Srba. Sam kralj Aleksandar vođen nerealnim ambicijama stvaranja ne samo balkanskog  već i proširenog evropskog saveza država (jedna vrste preteče evropske unije) platio je svoje želje glavom od ubice i terorističke organizacije vođenih iza kulisa potezima velikih sila kojima nije odgovarao taj treći pokušaj jakog balkanskog saveza i vraćanja Balkana pod kontrolu balkanskih naroda.

Podsećanja radi, prvi balkanski savez je sklopljen u periodu Mihajla Obrenovića (1866.) vođen idejama njegovog prvog ministra Ilije Garšanina, između Srbije i Crne Gore, pa zatim Grčke, kao i sporazumima sa Rumunijom i sa bugarskom emigracijom. Drugi je bio sklopljen 1912. na inicijativu predsednika srpske vlade Milovana Milovanovića između Srbije, Crne Gore, Grčke i Bugarske protiv otomanskog carstva, uključujući i potonji savez 1913. godine kojim se prve tri države iz prethodnog saveza udružuju protiv Bugarske – usmerene od Austrogarske na rat protiv Srbije. Zatim, pomenuti balkanski savez iz 1934, – mala Antanta – koju su činile Jugoslavija, Grčka, Rumunija i Turska, i na kraju, Balkanski savez iz 1953. koga su činile Jugoslavija, Grčka i Turska.

Najveći značaj balkanskih saveza koji su bili iskreni i odlučni u zajedničkoj borbi i nameri, bio je u tome što su mogli ostvariti ozbiljne rezultate poput učinka tokom 1912.-1918. i što su velike sile morale poštovati veću snagu na terenu i teže uticati na sam savez, za razliku od odnosa sa pojedniačnim državama. Na žalost, u najvećem delu novije istorije, sledeći prvo englesku a potom austrogarsku politiku stvaranja međusobnih intriga i suprotstavljenih interesa među državama, velike sile nisu dale Balkanu nikad da bude jedinstven i na istoj strani, već uvek podeljen i suprotstavljen. To se desilo i u Drugom svestkom ratu, nastavilo kroz suprotnosti tokom perioda hladnog rata, a nastavlja se i danas jer  su zemlje nekadašnjeg istočnog lagera (Rumunija, Bugarska, Mađarska) ali i Crna Gora, uvučene u NATO, čime je uz Grčku i Albaniju na jugu, i Sloveniju i Hrvatsku na zapadu, zaokružen nacionalni srpski korpus u središtu Balkana, i odvojen od Rusije.

Iz svega navedenog u istorijskim događajima i ponašanju velikih sila i država Balkana od pre jednog veka, mogu se jasno uočiti sličnosti, procesi i istorijski obrasci. Da bi pravilno sagledali paralele sa današnjom situacijom, kao i integrativne i dezintegrativne procese na Balkanu sa posebnim osvrtom na Srbiju, potrebno je da vidimo prvo koje su to države, kao velike i regionalne sile, bile ključni akteri na Balkanu na početku 20 veka? To su ”Dvojna monarhija” tj. Austrougarska, Nemačka, Rusija, ”Porta” odnosno Otomansko carstvo, zatim Italija, Engleska i Francuska. Dakle sve ukupno 7 sila. Od nezavisnih država na Balkanu koje su ušle u Prvi svetski rat imali smo Srbiju, Rumuniju, Bugarsku, Grčku, Albaniju i Crnu Goru.

Kako izgleda situacija danas? Nestankom austrougarske i otomanske imperije i nastankom novih samostalnih država ali i pojavom novih geopolitičkih centara od kojih neki nisu bili do dvadesetog veka ni prisutni na Balkanu (poput najvećeg svetskog hegemona – Sjedinjenih američkih država ali  drugih velikih i regionalnih  sila sa istoka),  dobili smo u 21. veku sledeće za Balkan zainteresovane zemlje: Nemačku, Italiju, Rusiju, Englesku, Francusku, SAD, Tursku, Kinu, Izrael, Saudijsku Arabiju i dr.  Austrija i Mađarska kao naslednice ”Dvojne monarhije” (prva kao direktni eksponent i pod punim uticajem Nemačke i druga pod uticajima Nemačke i Austrije a sve više sa sopstvenom nezavisnom nacionalnom politikom na Balkanu) ne mogu se smatrati regionalnim silama, iako imaju, bilo samostalno bilo putem nemačke politike, ograničen ali ipak jak uticaj na balkanske prilike.  Ako bi pomenutu nekadašnju ”Dunavsku monarhiju” tretirali danas kao Austriju i Mađarsku, imali bi umesto 7 pre jednog veka najmanje 12 zainteresovanih regionalnih i svetskih aktera koje utiču i određuju prilike na Balkanu.

Što se tiče samostalnih i međunarodno priznatih država danas imamo Bosnu i Hercegovinu, Sloveniju i Hrvatsku ( sve tri su bile bile pod tadašnjom okupacijom ili kao deo Austrogarske Monarhije), zatim Makedoniju (nekada deo Srbije – stara Srbija), kao i Srbiju, Crnu Goru, Rumuniju, Bugarsku, Albaniju i Grčku. Pored pomenutih država imamo i jednostrano otcepljeno i okupirano Kosovo i Metohiju koju je priznao veliki broj zemalja sveta,  kao i u okviru Bosne i Hercegovine dva međunarodno priznata entiteta – Republiku Srpsku i federaciju BiH. Konstataujemo da se uz broj zainteresovanih i upletenih regionalnih i velikih sila koje utiču na događaje na Balkanu, značajno povećao i broj samostalnih balkanskih država i državica, kao i onih koje to žele da postanu. Ta činjenica, zahvaljujući suprotstavljenim interesima spoljnih aktera koji vrše snažan uticaj na države i narode, samo usložnjava prilike na terenu.

Da vidimo sada ukratko koji su to najvažniji aktuelni interesi velikih i regionalnih sila na Balkanu. U odnosu na period od vek ranije najveće geopolitičke promene se mogu smatrati sledećim:

• Na terenu je prisutna dominantna uloga SAD koja je od Austrougarske, Italije i Nemačke preuzela ulogu zaštitnika Albanaca i kroz formiranje nezavisnog Kosova i podrške velikoalbanskih aspiracija na terenu, uvela NATO i sebe kao glavnog bezbednosnog igrača u region, kao silu koja izaziva i rešava novonastale krize, držeći ne samo Blakan već i Evropu u podređenom položaju. Potvrda dugoročnog prisustva i namere kontrole prostora i plana korišćenja regiona kao odskočne daske na putu ka Rusiji je stvaranje najveće baze u Evropi na otetoj srpskoj teritoriji na KiM, pored baza u Rumuniji i Bugarskoj. Politikom ”štapa i šargarepe” (više štapa) SAD su uspele da uvuku najveći broj zemalja Balkana u NATO i stave ih pod sopstveni vojni kišobran.

• Snažno jačanje Turske i izrastanje iste u respektabilnu regionalnu silu koja sprovodeći neosmansku doktrinu pokušava ne samo da se vrati na Balkan, već i da postane sila zaštitnica muslimana, u svim državama gde muslimani na Balkanu žive, namećući sebi ulogu bez koje je nemoguće postići dogovore oko budućnosti regiona. Bez obzira na velike unutrašnje kao i spoljašnje probleme na Bliskom istoku, uključujući i probleme u odnosima sa EU i SAD koji joj nesporno crpe resurse, Turska zarad sopstvenih interesa neće lako prepustiti Balkan drugima, naprotiv pokušaće, uglavnom kroz ekonomske i mirovne projekte, da nametne svoj snažan uticaj, i na region, i na Srbiju.

• Prisutan je veoma veliki uticaj Nemačke na prilike na terenu Balkana, Nemačke koja je u ime Evropske unije (koju apsolutno vodi, usmerava i kontroliše) uspela da nametne integrativnim procesima i ekonomskim putem sprovođenje sopstvene politike i njenog puta na istok. Ovaj put je to postigla ne vojnim već privrednim sredstvima, uz pomoć svojih saveznika, satelita i podređenih država (Austrije, Hrvatske, Slovenije, delom Mađarske, svkakako i nezavisno proglašenog KiM u čijem stvaranju i podršci je posle Amerikanaca najviše učestvovala). Nesporan je veoma vidljiv i snažan uticaj Nemačke na Srbiju i na sve njene vlasti u kontinuitetu od promena 2000-te, što ona postiže putem nametnutih EU integracija, davanjem i uslovljvanjem ekonomske pomoći i sprovođenjem reformi, uglavnom na štetu srpskih interesa. Uz Austriju, najviše je uložila ekonomski u ciljane srpske sektore i interesno ih okupirala, s namerom da dugoročno politički utiče na ovaj prostor. Nemački put na istok kao krajnji cilj je vidljiv tokom čitavog balkanskog pravca, pa i na primeru ekonomski posrnule Grčke, kojoj su Nemci bez ustručavanja, da bi stigli na topla mora, ponudili da na ime duga uzmu njena ostrva.

• Prisutna je izrazita promena politike Francuske prema Srbiji koja je od nekada velikog saveznika i prijatelja postala nekorektna u odnosima, ponekad, čak i neprijateljski postavljena prema Srbiji. Podržavajući tokom prethodnih tri decenije sve protivnike Srbije, Francuska nije odustala od namere da bude bezbednosno i ekonomski uključena u Balkan i Srbiju. Na terenu pokušava da vrati svoj nekadašnji uticaj velike sile i da vodi sopstvenu politiku koju definiše kroz odnose sa drugim silama  – najviše Nemačkom, Sjedinjenim američkim državama, Rusijom i muslimanskim zemljama. Srbi su ovaj zaokret francuske politike doživeli kao izdaju i teško im je pala, jer su dobro poznati poštovanje i ljubav između dva naroda stečeni kroz savezništvo u Velikom ratu i praćeni velikim uticajem francuske kulture, umetnosti, obrazovanja i nacionalnih procesa na Srbiju.

• Otvoren, proaktivan i često agresivan nastup Velike Britanije koja je ne menjajući svoju negativnu dvovekovnu politiku prema Srbiji, zbog ”Istočnog pitanja” i suprotstavljanja izlasku Rusije na topla mora a time i na Balkan (što se ostvaruje preko Srbije kao ključnog saveznika), počela od devedesetih godina da se ponaša kao tutor i policajac koji nameće rešenja i javno šikanira i kažnjava Srbiju. Britanija je ranije bez obzira na kontinuiranu politiku na štetu Srbije (ne računajući nevoljno savezništvo u Velikom ratu zarad sopstvenih interesa) veći deo aktivnosti radila i suptilno i tajno, dok se danas otvoreno stavlja na stranu bilo muslimana, bilo Albanaca, sa često naglašeno zaštitničkom ulogom prema njima, sprovodeći aktivnosti protiv i na štetu Srbije, agitujući protiv nje javno u međunarodnim institucijama.

• Karakteristična je sve značajnija uloga Kine u regionu, kao najveće sile u usponu (trenutno druge a uskoro i zvanično najveće ekonomije sveta), takođe i jedne od nekoliko najvećih vojnih sila sa tendencijom daljeg rasta na svetskoj rang listi, i to na račun drugih velikih igrača prisutnih na ovim prostorima. Svoje aktivnisti i ciljeve Kina za sada snažno ispoljava ekonomski, forsirajući mega projekat ”Jedan pojas – jedan put” koji je Srbiju postavio kao ključnu zemlju regiona, i kao najvažnijeg kineskog južnoevropskog saveznika. Može se reći da je Srbija njen oslonac  za dalji ulazak u Evropu preko Grčke, takođe kineske ali i stare srpske saveznice. Kineski uticaj i politika koji se sprovodi uz puno poštovanje međunarodnog prava i suvereniteta država – njenih partnera, poklapa se u potpunosti sa srpskim nacionalnim interesima, i može, uz mudru politiku, da bude velika šansa za prosperitet srpskog naroda i države.

• Snažan je rast Rusije i njenog prisustva na Balkanu koje se takođe oslanja na Srbiju kao glavnog partnera i saveznika u regionu, ali i na Republiku Srpsku – srpski entitet u BiH – sa sve većom snagom ispoljavanja samostalne politike u odnosu na centralizovanu vlast u rukama Bošnjaka. Rusija svoj uticaj ostvaruje uz uspešnu primenu metoda ”meke moći” koju je u poslednjim decenijama koristio Zapad, uz pridobijanje svojih lokalnih i regionalnih partnera i kombinacijom energetskog ali i drugih ekonomskih i kulturnih uticaja. Rusija je danas predvodnik novih evroazijskih procesa i integracija i zajedno sa Kinom predstavalja moćne nosioce promena u multipolarnom svetu. Promena koje se zasnivaju ne na hegemoniji unipolarnog i globalizovanog sveta i politike sile, već na  poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta država. Često se Rusija stavlja u zaštitu upravo onih suverenih država koje evroatlantski centri na čelu sa NATO paktom žele da unište, najčešće smenama aktuelnih režima, podržavanjem terorističkih i drugih naoružanih formacija koje ruše legitimne ustavne poretke širom sveta, pa tako i na Balkanu.

• Saudijska Arabija je nakon rata u Bosni i Hercegovini pozvana od Alije Izetbegovića i potpomognuta od Engleza i Amerikanaca snažno ušla na region Balkana namećući svoju vahabističku verziju islama širom Bosne, Raške, Kosova i Metohije, Makedonije. Izgradnjom džamija, verskih i kulturnih centara, džemata i paradžemata sa ogromnim budžetima krenula je u borbu za vernike finansirajući njihovo okretanje Vahabovom učenju i namećući često iskrivljeno tumačenje religije. U pojedinim verskim centrima regrutovani su ektremni salafisti i vahabije za ratove širom sveta i služenje raznim terorističkim organizacijama, od Al Kaide do ISIL-a. Koliko je to neprirodno za tzv. ”tradicionalni islam” koji je vekovima ispoljavan u  ovom regionu govori i činjenica o neprilikama koje su vahabije donele pre svega unutar muslimanske verske zajednice i samog naroda, stvarajući tako dodatne brige za ceo region. Na talasu rata devedesetih godina i druge arapske zemlje su pronašle svoju priliku za ulazak na Balkan (pre svih zalivske monarhije kroz ulaganja u Sarajevo i BiH, ali delom i u Beograd) a tu su čak i interesi Pakistana, i Saudijskoj Arabiji suprotstavljenog šitskog Irana.

• Uticaj Izraela prisutan je i snažan u celom regionu Balkana, naročito u Srbiji u koju je snažno ušao nakon smrti Tita koji je favorizovao palestinski pokret, a posebno nakon raspada poslednje Jugoslavije. Rukovođen pre svega sopstvenim nacionalnim bezbednosnim i ekonomskim interesima, prateći s jedne strane aktivnosti muslimanskih država i terorističkih organizacija parirajući im u regionu, s druge strane pokrivajući svoju dijasporu i ostvarujući ekonomske interese. Vidljive su su svuda izraelske investicije u velike građevinske projekte, tržne centre, stambena i poslovna naselja, poljoprivredu i nove tehnologije a manje je vidljivo snažno prisustvo u obaveštajno-bezbednosnoj sferi. Nesporno je da je Srbija kao snažna antifašistička zemlja koja je doživela i osudila Holokaust uvek bila iskreni prijatelj naroda Izraela koji, svestan toga u skladu sa svojom ”hiljadugodišnjom strategijom”, na prostorima kojima žive Srbi, vidi svojevrsnu ”rezervnu alternativu” za svoje građane, u slučaju kataklizmičnih događaja na Bliskom istoku. Nesporno je i da je politika vlasti samog Izraela i pored sve pomoći prema nama, ponekad makar prećutno bila na strani svog najvećeg američkog saveznika a time i protiv srpskih interesa, ipak, generalno gledano, ona je bila, a verujem da će tek biti, daleko više u skladu sa srpskim nacionalnim interesima, koji se u mnogim ključnim aspektima poklapaju sa izraelskim.

Kako bi parirali povećanom ruskom uticaju i pokušajima da energetskim koridorima koji treba da prođu kroz Balkan (”Južni tok” i ”Turski tok”) pored ekonomskih sankcija koje su im uveli, velike sile zapadnog bloka su napravile najamnje tri žarišta i latentne krize na Balkanu. Inicijatori su bili Englezi i Amerikanci, uz podršku Nemaca i Francuza (ali istovremeno i udruženih Engleza, Amerikanca i Francuza preventivno protiv Nemačke u slučaju da joj ”apetiti porastu” da pokuša sama da izađe na topla mora i odbaci saveznike). Izazivanjem, pa potom ostavljanjem otvorenim pitanjem rešavanja kriza u Bosni i Hercegovini, Kosovu i Metohiji i Makedoniji, evroatlantisti su nametnuli sebe kao ključan faktor koji pomenuta žarišta koristi kao oruđe u rukama. Teritorijalne aspiracije Albanaca i islamski terorizam su dva ključna alata kojima ostvaruju uticaj, pre svega na Srbe ali i na sve neposlušne balkanske saveznike, bez obzira bili oni u NATO-u ili ne, što je vrhunac apsurda.  Takođe, na taj način prete i Rusiji i Kini (posredno i Nemačkoj) da opet mogu ”zapaliti Balkan”, onemogućiti velike ekonomske projekte i srušiti postignute rezultate mirovnih i integracionih procesa. U slučaju takvog raspleta na terenu, opet je u ”kuhinjama” zapadnih moćnika pripremljeno da Srbija bude najveći gubitnik. Srbija, kojoj je već otkinut deo teritorije, i koja je se upravo nalazi u periodu snažne obnove vraćajući sebi poljuljani ugled u svetu, kao pre sto godina. Paralele sa događajima iz prošlosti su više nego jasne, uključujući i trku sa vremenom pred Veliki rat.

Na terenu se odigrava očigledan školski primer bezbednosne paradigme koja pokazuje da snažno vojno i ekonomsko jačanje jedne sile, nepobitno povlači i potrebu za jačanjem susedne ili oportune sile, kako se ne bi stvorio bezbednosni vakum. Prilike i događaji na Balkanu to potvrđuju. Ukoliko jedna sila postane dovoljno velika i snažna ali i deo čvrstog saveza spremnog na zajedničku odbranu ili napad, onda ona istovremeno postaje i opasnost u slučaju ofanzivnih aspiracija, odnosno dovoljan faktor odvraćanja za sve eventualne napade ili pogubne ideje ratnih osvajanja.

Najveći problem nastaje kada velike sile počnu da se nadmeću na terenu tretirajući Balkan kao šahovsku tablu, i kada, kao na poligonu, počnu da vuku poteze po njemu. Dobar primer je kontrola makedonske države od stranog faktora koji podržavajući njenu nezavisnost i usmeravanjem odluka marionetskih vlasti na štetu suseda, s druge strane ruši tu istu državu pretnjom albanskim faktorom (i preko KiM i preko Albanije) da bi u slučaju potrebe Makedoniju napravio žarištem sukoba i zonom nestabilnosti. To bi onemogućilo kako ruske energetske projekte i cevovode i kineski ekonomski put svile – privredne koridore – oba prevenstveno usmerena preko Balkana i teritorije Makedonije ka središnjoj Evropi.  Kontrla Makedonije onemogućila bi i Nemačkoj da ima stabilnu vezu sa Grčkom za čega se ona grčevito bori na svom putu do istočnog sredozemlja i bliskoistočnih resursa čime bi nesporno postala od glavne regionalne i svetska sila. Uostalom, Nemačkoj to ne ne bi bio prvi put da krene na jug, samo što je prethodni njen pokušaj koštao svet 60 miliona žrtva. Nadam se, da pored svih potreba za ekonomskom saradnjom, to vidi i ne zaboravlja ni naš narod ni naša vlast, i da uvek u svim velikim igrama, često i slatkorečivoj privrednoj saradnji, i pored značajnih investicija i još značajnijih obećanja, treba da gledamo samo srpski a ne nemački nacionalni interes.

Primetan je pokušaj stvaranja nove nezavisne muslimanske države u centru Balkana (centralizacijom BiH i majorizacijom muslimana – Bošnjaka nad Srbima i Hrvatima) koja bi po prirodi stvari bila oslonjena na Tursku ali i druge muslimanske zemlje, čime je upravo dat povod da se i Turska i arapske države vrate odnosno dođu na Balkan i preuzmu zaštitiničku ulogu prema muslimanima. Te zemlje to rade i samostalno i uz partnere – evroatlantiste koji odavno koketiraju sa muslimanskim faktorom na Balkanu a paradoksalno ratuju protiv njega ili ga podstiču na međusobne sukobe širom Bliskog istoka i severne Afrike, čime su upravo muslimani najveći gubitnici. Sarađujući sa salafistima, vahabijama, raznim terorističkim organizacijama i državnim režimima koji takvu politiku podržavaju, današnje muslimansko rukovodstvo u BiH je zadržalo na terenu Saudijsku Arabiju – svetskog izvoznika vahabizma, i proširilo njen uticaj po celoj ”zelenoj tranferzali” uključujući i druge azijske države, bilo suniteske ili šitske, koje nikada ovde nisu bile prisutne (poput Ujedinjenih arapskih emirata, Pakistana, Irana itd).

Krupne geopolitičke promene u svetu koje se direktno reflektuju na balkanske prilike, u odnosu na period od pre jednog veka, dovele su do promena u podršci pojedinim zemljama od strane nekadašnjih saveznika (po onoj čuvenoj pragmatičnoj engleskoj paroli: ”Nema večnih saveznika, večni su samo interesi!”) a time i do izmenjene situacije na samom terenu.  Formirale su se nove nacionalne države, započeli su ili sprovedeni (Rumunija, Bugarska, Grčka) procesi evropskih integracija (EU). Došlo je i do procesa dezintegracija (Srbija i Crna Gora) i nasilnog odvajanja država (KiM) tj. težnji za većom samostalnošću (Republika Srpska, hrvatski entitet u BiH, Albanci u Makedoniji…). Prisutne su i snažne aspiracije prema teritorijama suseda (Velika Albanija), uz često neralna i podstaknuta očekivanja pojedinih država. To jasno potvrđuje da nije prestala ni potreba za očuvanjem državnih suvereniteta, niti potreba za rešavanjem preostalih nerešenih nacionalnih pitanja na Balkanu.

Strani, pre svega  zapadni evroatlantski faktor, pozivajući se na činjenice da narodi Balkana nisu u mogućnosti da sami reše svoje probleme i da nije u praksi ostvariva deviza: ”Balkan balkanskim narodima” nastavljaju time da vređaju sve nas u  regionu, tretirajući nas zaostalim građanima drugog reda. Takav stav obrazlažu nametnutom istinom da je isključivo međunarodna zajednica svojom silom mogla da obuzda ratove devedesetih godina i dovede do mirovnih sporazuma (ne spominjući pri tome činjenicu da su do svih ratova u regionu upravo oni svesno i direktno doveli zarad svojih sebičnih interesa i težnje ne samo da zadrže prisustvo na Balkanu već i da ga pojačaju namećući se i kao kontrolor i kao zaštitnik). Kao glavni remetilački faktor posebno se izdvaja anglosaksonska podrška albanskom faktoru, a može da bude opasna i politika podrške američke ”duboke države” ali i turske ekstremnije nacionalne politike bošnjačkom faktoru, kao mogućim kriznim žarištima na mestima gde žive ove dve populacije. Makedoniju smo već pomenuli, popuštajući u korist Albanaca dala je očigledno ”dušu đavolu” misleći da ima dogovor sa moćnim zapadnim ”prijateljima” koji će joj spasiti zemlju, a ti isti prijatelji ”rade o glavi” jedinstvu države. S druge strane, sve veći uticaj i uloga dva ključna istočna igrača – Rusije i Kine (bez obzira na sopstvene interese na terenu) – ipak se ispoljava kroz ekonomsku i političku saradnju na zdravim osnovama, uz puno poštovanje međunarodnog prava. Bez ucenjivanja i nametanja rešenja partnerima na lokalu – naprotiv, poštovanjem i zaštitom istih kroz zaštitu međunarodne pravde.

Krupne geopolitičke promene utiču i na promene u odnosima velikih sila, pa, iako je to spor proces, na duže staze je vidljiva promena politike, što se posebno odnosi na očekivano jaču i samostalniju ulogu Evrope približavanjem iste Rusiji i Kini, kao i putem dogovora Nemačke i Francuske o daljoj sudbini EU. Aktuelno je i veće uvažavanje stavova i snažnog protivljenja članica koje nisu priznale KiM (poput Španije podstaknute problemima u sopstvenom dvorištu sa Katalonijom danas a Baskijom sutra). Zalaganjem za pravedniji svetski poredak, poštovanjem suvereniteta uz iskrenu borbu svih država protiv terorizma i organizovanog kriminala i država koje isti sprovode (narko-teroristička država KiM je školski primer) na kraju procesa sve velike sile mogu biti samo na dobitku, ako žele da u svom dvorištu reše i problem migranata i probleme sa terorizmom, rast desnice i nacističkih pokreta, secesionističke težnje… Ratovi na Bliskom Istoku, kriza u Ukrajini, kriza na Dalekom istoku i drugi složeni problemi doveli su do geopolitičkog vakuma i prilika za promenu uticaja i mesta i uloge nekih drugih sila a time i posledično do samanjenja uloge pojedinih sila na Balkanu i stvaranja prostora u koji teže da uđu novi akteri i zauzmu svoje mesto. Taj prelaz i promena uticaja na terenu su uvek najopasniji period, a to je upravo vreme u kome živimo.

Balkan je i na ovom nepopularnom primeru bezbednosnih izazova od kojih zavisi sudbina Evrope i njenih integracionih projekata na kom se ukrštaju interesi najvećih svetskih sila, pokazao još jednom da je od planetarne važnosti, pre svega zbog geostrateškog mesta na kome se nalazi, i zbog onoga što pod zemljom i nad zemljom poseduje. Analitički gledano, bez spoljnih pritisaka, podstrekivanja, usmeravanja i podrške, ostavljene zemlje Balkana same sebi, sa državnicima koji bi vodili pomirljivu ali čvrstu politiku oslonjeni jedni na druge, vezani ekonomski i ljudski na način da su svesni da mogu samo zajedno, morali bi kroz procese punog uvažavanja, poštovanja, poverenja i saradnje da zajedno grade svoju budućnost. Podižući iz dana u dan životni standard i zadovoljstvo svojih građana i omogućavajući slobodan protok roba, ljudi i kapitala, povratak prognanih i funkcionisanje regiona kao jedinstvenog ekonomskog prostora sa istim uslovima za sve. Ali, sve to nikako na štetu sopstvenih nacionalnih intersa što je na Balkanu istorijski gledano bio najčešći slučaj sa Srbijom, koja je, zarad vere i poverenja u druge i u bolje, davala i odricala se mnogo svoga a pri tome nije dobijala ništa, ili je dobila vrlo malo.

Zbog toga se saradnja na Balkanu može i treba odvijati kroz saradnju nezavisnih i samostalnih država punog nacionalnog suvereniteta i u punom međusobnom reciprocitetu bez utopističkog i sličnih veštački nametnutih integracionih projekta, poput bivše Jugoslavije. Međutim, obzirom da se način ispoljavanja, intenzitet i direktni uticaj značajnog dela velikih sila na balkanske zemlje neće brzo promeniti (tzv. ”procesi dugog trajanja”) i da se podstrekivanjem jednih protiv drugih i izazivanjem kriza (i pored dobre volje i popustljivosti onih drugih) neće u svojim namerama zaustaviti, ostaje nam isključivo kontinuirano i snažno jačanje ključnih državnih resursa (vojska, policija, službe bezbednosti, privreda, ekonomija, industrija, izvoz), kao i na svim drugim poljima. Ostaje nam aktivna priprema naroda i oslonac na stare saveznike koje nas nisu izdali, i stvaranje širokog fronta novih saveznika i partnera, čiji se ekonomski i vojni interesi poklapaju sa našim nacionalnim ciljevima.

Sve pomenuto treba da sprovedemo uz podizanje naših problema i rešavanja srpskog nacionalnog pitanja na nivo UN u cilju odlučne zaštite i sprovođenja sopstvenih interesa, živeći svaki dan na način kao da nikada neće ponovo biti rata, a spremajući se za isti kao da će biti sutra. Ako smo naučili nakon sto godina pouku da su ovakvi (ma koliko neželjeni) ratni događaji i sukobi realnost koja nam se može dogoditi, i ako se držimo prethodno pomenutog postulata da treba maksimalno da ojačamo i spremimo narod i državu za takve događaje, onda smo naučili mnogo. To će biti najveći faktor odvraćanja i zaloga za budućnost po onoj Njegoševoj (”Tvrd je orah voćka čudnovata, zube slomi njega ne polomi…”).

Budemo li se držali samo dokazivanja da smo u pravu i da nismo krivi ( kao što je bio slučaj tokom ratova devedesetih godina dvadesetog veka) a da se pri tome odlučno nismo spremili, nastradaćemo ponovo kao mnogo puta u istoriji, samo što sledećeg puta to može biti toliko fatalno da nećemo imati priliku da se oporavimo, a kamoli da jednom za duže vreme rešimo kvalitetno srpsko nacionalno pitanje na Balkanu. Svakako, ne na način koji bi bio na štetu drugih (jer smo kao narod kroz istoriju retko ofanzivno ratovali da bi otimali tuđe) već uz pun interes srpskog nacionalnog korpusa da svi Srbi žive u jednoj državi a da ta država nije ”beogradski pašaluk”, već jedinstvena država srpskog naroda na svim prostorima na kojima srpski narod živi.

Zaključujem da bez obzira na velike pritiske velikih sila i pokušaje balansiranja aktuelnih srpskih vlasti i njihovih želja za novim balkanskim savezom i stvaranjem strateških partnerstava sa svim značajnijim međusobno suprotstavljenim akterima koji pretenduju na Balkan a bez javnog izjašnjavanja i opredeljenja ka jednoj strani, da će i vlast i narod zajedno biti odgovorni prema događajima i izazovima pred nama. Moramo da znamo ko su nam saveznici, čemu su nas istorija i balkanske (ne)prilike naučile, i kako se moramo postaviti i zbog solunskih junaka čiji stogodišnji jubilej od veličanstvene pobede proslavljamo, i zbog generacija njihovih predaka koje baštine teško stečenu slobodu. Ne smemo uraditi ništa čime bi umanjili naš suverenitet i dugoročne nacionalne interese uključujući i bilo kakav potpis na bilo kakav sporazum koji bi to omogućio našim neprijateljima. Ne smemo odustati od ničega što nam pripada. Ne smemo prestati da težimo ka integracionim procesima u srpskom narodu i ne smemo ostaviti svoj narod gde god se nalazio.

Kao što je nekada, pre jednog veka i više, nacionalni naboj evropskih revolucionara tada drugačije Evrope sokolio sav srpski rod da zbaci jaram ropstva i tuđina,  boreći se za slobodu i brata svoga, tako i danas, bez obzira na teška vremena koja su pred nama, verujem u nacionalnu svest, odgovornost, mudrost, hrabrost i odlučnost srpskog naroda da se suoči sa događajima. S jedne strane tu kao primer vidim Republiku Srpsku – današnji svetionik srpstva a s druge strane vidim snažan slobodarski narod matice Srbije i dela srpske Crne Gore kao i cele srpske dijaspore, verujući najviše u našu mladost koja počinje da oseća i razume stvari i koja će biti najznačajnija podrška nama starijima i svim srpskim vlastima dok budu donosile ključne i ispravne odluke, kada za njih vreme dođe, ili kada ih događaji nametnu.

________________________________________

LITERATURA:

• Bataković, T,D, Protić St.,M, Samardžić,N, i Fotić,A, Nova istorija srpskog naroda, Naš dom, Beograd, 2000
• Bžežinski, Z, Amerika – Kina i sudbina sveta, strateška vizija, Fakultet bezbednosti, Beograd, 2013
• Vlajki, E, Demonizacija Srba – Zapadni imperijalizam, njegovi

zločini, sluge i medijske laži, Filip Višnjić, Beograd, 2013.

• Dučić, J, Aneksija Bosne i Hercegovine i srpsko pitanje, Udruženje Trebinjaca ”Jovan Dičić” u Beogradu, 2015
• Ekmečić, M, Dugo kretanje između klanja i oranja – Istorija Srba u novom veku(1492-1992), Evro –Giunti, Beograd, 2011
• Kostić, N, B, Oficiri, pučevi, političari, Nova iskra, Beograd, 2011
• Milašinović R, Milašinović S, Teorije konflikata, Fakultet bezbednosti, Beograd, 2012.
• Milosavljević, S, Rusija i ”Mir” , strategija bezbednosti ruske federacije – geopolitički, energetski i vojni aspekt, Akademska misao, Fakultet bezbednosti, Beograd, 2014
• Miršajmer, DŽ, Tragedija politike velikih sila, Udruženje za studije SAD u Srbiji, Beograd, 2009
• Tanasković D, Neosmanizam, Povratak turske na Balkan, Službeni glasnik, Beograd, 2011
• Trud, A, Geopolitika Srbije, Fakultet bezbednosti, Beograd, 2007
• Ćorović, V, Istorija Srba, Leokomerc, Beograd, 2010
• Ćorović V, Borba za nezavisnost Balkana, Logos Art, Beograd, 2009
• Živojinović, R, D, Nevoljni Ratnici – Velike sile i solunski front 1914 -1918, Zavod za udžbenike Beograd, 2010
• Čomski, N, Neuspele države, Beoknjiga Beograd, 2010
• Šipovac V, Šipovac, N, J, Da se ne zaboravi – Nevesinjci i vijek od velikoga rata, Udruženje ”Šipovci”, 2 izdanje, Nevesinje, 2015

Izvor: Analitički forum