Величанствено сећање на Константина Богословског

Дана 12.09.2014. Руски Дом у Београд био је домаћин премијере потресног документарног филма «Анђео са горе Заглавак», режисера Петра Недељковића по сценарију Љиљане Булатовић-Медић, уваженог новинара и публицисте. Сниматељ и монтажер филма био је Марко Недељковић, а продуцент Миодраг Меденица.

Упркос финансијским тешкоћама аутори су покренули и завршили овај пројекат свесни важности историјског тренутка и потребе да се прича о херојској борби и страдању једног руског младића у борби Срба за опстанак и одбрану елементарног права на живот трајно забележи као још један спомен несебичне помоћи коју су Србима пружала њихова руска браћа, као још један видљив траг вековног духовног и световног заједништва Срба и Руса.

Организатор премијере филма «Анђео са горе Заглавак» била је Централна Козачка Војска Руске Федерације, амбасадорска Станица у Србији СВЕТОСАВСКА за Србију, Црну Гору и Републику Српску и Атаман, козачки пуковник Војислав Видаковић.

Премијери филма «Анђео са горе Заглавак», о руском добровољцу Константину Богословском, поред ауторске екипе, присуствовали су Драхослав Бокан, председник удружења «Отаџбина Русија», Славиша Мишковић начелник општине Вишеград, Дражен Перендија испред Борачке организације Републике Српске, Лука Драгичевић, прослављени командант Вишеградске бригаде Војске Републике Српске у чијој је јединици било неколико козака, наше браће – добровољаца из Русије, заједно са Константином Богословским о коме је овај документарни филм снимљен.

Посебан поздрав, после информације коју су добили од организатора да ће филм имати премијеру у Руском дому, присутнима су послали борци који се сада у Новорусији боре на страни добра против зла…

Посебну ноту премијери у Руском дому дало је присуство Људмиле Богословске, мајке руског добровољца Константина Богословског, која је допутовала специјално из Москве да поздрави све присутне. У филму је после основних података о свом сину Константину, да је рођен 17. јула 1972. године у граду Гарму у Таџикистанској републици – тадашњем СССР-у, да је био веома живахно и радознало дете, говорила и о његовој одлуци да се пријави и добровољно помогне Србима у Босни и Херцеговини у борби за опстанак. У то време, док се СССР распадао он је, по њеним речима, управо дошао из војске, и саопштио јој како је дао реч козацима да ће ратовати за браћу Србе и тако се са дванаест другова појавио једног јутра у јединици Луке Драгичевића…

Речи и потресно сведочење мајке о свом сину којег је изгубила свима су у сали Руског дома измамили сузе. Та најјача емоција мајчинске љубави и величина ове дивне Рускиње просто је задивљујућа. Издигла се својим болом изнад губитка и од ових и оваквих сусрета са сећањем на њега ствара чврсту везу руско-србског братства и несвесна тог чина. У једном тренутку каже да је Вишеград постао њен други родни град, тамо дође и посети дивне људе, оне који гаје сећање на њеног сина, и захваљује свима који су на било који начин уткали себе да се сећање на његову жртву не заборави.

Лука Драгичевић, прослављени командант Вишеградске бригаде Војске Републике Српске, поздравио је све који су били присутни у сали Руског дома и још једном нагласио да је изузетно важно да се овакве приче забележе као сећање и поштовање жртве тих младих људи који су добровољно дошли да се боре против фашизма и зла, јер има још мајки чији су синови дали своје животе, и да је добро да се држава на неки начин одужи а да се велики допринос и велика жртва младих људи, православаца, Срба, Руса, Грка и Румуна, не заборави…

Оно што је важно да се зна о самој идеји да се филм сними рекла је Љиљана Булатовић Медић.

Повод за филм била је двадесета годишњица од борбе за брда Столац и Заглавак, од које је зависила одбрана Вишеграда. Српски војници су били већ изморени и претила је опасност да ће се повући јер нису могли више да задрже нападе Муслимана. И тада су стигли Руси који су донели нову снагу, срчаност и својим жртвовањем спречили да Заглавак падне у руке Муслимана што би вероватно довело до пада Вишеграда.

«Овај филм је, ви сви знате, последица приче о руском добровољцу и ком тренутку је настао. Знамо у којој је ситуацији сада руски народ и колико је добровољаца потребно тамо где фашисти нападају највише. Ми смо били у заблуди да смо `45 године победили фашизам, ми смо били наивни, а они и даље нападају… То да смо ми и Руси браћа, то се показује у свакој ситуацији поново. То да је васпитање корен тог братства то је доказала наша Људмила, која је у ствари мајка, и појам тог васпитања. Људмилу сам упознала 1996. године на промоцији прве књиге о Генералу Ратку Младићу у Москви на руском језику. Људмила је тад устала да поздрави Генерала Младића, да се представи као председник Удружења родитеља и породица погинулих у рату у Босни и Херцеговини, под командом Генерала Младића. Рекла је да је њен син Костја погинуо, да је имао само двадесет година, али да је она сигурна да је знао зашто гине… И тада она је поручила Генералу, ако му ишта значи она је и даље ту.

Људмила Богословска већ двадесет година борави у нашим срцима, у нашем граду Вишеграду, она је заиста појам тог невероватног васпитања које је све даље данашњим генерацијама… Она је заслужила највеће признање, не знам да ли такво постоји, за ту љубав за православље, за идеју, за такву храброст и такву људскост коју је даровала. Нема таквог одликовања осим наше љубави и поштовања за њу…» рекла је између осталог Љиљана Булатовић Медић у Руском дому и нагласила да је споменик који је подигнут руским добровољцима једини споменик руским добровољцима у Републици Српској и да је Вишеград град који заиста узвраћа од свег срца онима који су се за њега жртвовали.

Споменик је подигнут средствима донатора из Русије и Владе Републике Српске, а уз организацију српско-руске заједнице „Завет“ из Бијељине. Председника ове заједнице, Сава Цвијетиновића, на премијери филма, Љиљана Булатовић Медић је посебно поздравила.

О борби руских добровољаца Цвјетиновић је рекао: „Морамо знати да је у то време извршена агресија на државу Југославију, да је српски народ буквално раскомадан на неколико држава и да се из тог стања јавио братски глас обичног народа из Русије, добровољаца који су дошли ДА ПОДЕЛЕ СА НАМА СУДБИНУ. Њих није слала држава, њих није слала никаква организација, ОНИ СУ ЈЕДНОСТАВНО ДОШЛИ ВОЂЕНИ СРЦЕМ. Многи од њих су ту страдали и оно најмање што ми можемо да урадимо јесте да се помолимо Богу за њихове душе и да се сећамо заједно са њиховим породицама жртава које су они поднели за наш српски народ.“

Љиљана Булатовић Медић је пренела поздрав Генерала Младића из Шевенингена овом скупу и поздравила његовог сина Дарка Младића који је председник Комитета за одбрану Генерала Ратка Младића у Србији. Она се захвалила и Ратковим генералима који су остали «барјак одбране истине» до данас… и додала: «Овим се наша борба за истину продужава и дајемо подршку нашим људима који су невини затворени у Хашком трибуналу, осуђени унапред од оних који се удружују у борби против добра и православља у Украјини, Сирији… «

РЕКЛИ СУ О ФИЛМУ:

Дарко Младић, син Генерала Ратка Младића

«Ми смо се данас окупили да бисмо видели овај филм који је двадесет година после тих трагичних догађаја настао. Предиван један филм, тежак, трагичан, онакав каква је наша историја била, и не само у овом рату него и у претходнима… Нажалост, неподржана идеја од институција, једна племенита и посебна идеја коју је Љиља имала храбрости и снаге да изгура, и хвала јој на томе и свака јој част. И ја мислим да је портребно угледати се на њу, на жену која годинама, упорно ради оно што може да би промовисала истину о нашој борби. А овај део о овим младим људима који су дошли из Русије да бране српски народ у времену кад је он био угрожен по пети пут у двадесетом веку, је само једна мала кап у мору онога што бисмо ми требали да урадимо да им се одужимо. Ја захваљујем Љиљи и позивам све који могу да учине оно што је у њиховој моћи, кад сви урадимо оно што можемо много ће нам боље бити».

Режисер филма Петар Недељковић

«Па… нећу вам ништа ново рећи ако кажем да је ово филм о жртви. Права жртва је она ако има хришћанске љубави. Константин Богословски, пре него што се одлучио на жртву вероватно је то имао у себи. Филм је изнела пре свега његова мајка. Без ње не би овај филм ни постојао, поготову не овако потресан и емотиван какав је, а ми смо ту били да само обликујемо и приведемо крају. Ја сам човек у годинама поодмаклим, нисам имао прилике у животу баш, да дозволим да заплачем, али радећи овај филм много пута сам заплакао…

Нешто што је најпотресније за мене то је секвенца кад она говори о телефонском разговору из Рогачице са сином и кад му једино каже… сад ја не могу да поновим тачно, каже: Костја ја те много волим… То ми се чини најпотресније. А друго, оно што је код ње фасцинантно је – код ње и поред тог страдања нема ни мало острашћености или неке мржње. Знате, она у оној поруци на крају каже, у Вишеграду, се то јасно види… Има доста секвенци, када оде на гробље каже да они разговарају са њом, да се радују што је дошла, да јој кажу – не одлази, немој да идеш…»

Адвокат Горан Петронијевић

«Филм приказује борбу православног народа против тешког зла које је навалило на њега… Могу да кажем да сам филм преплакао…»

Стефан Стаменковски, председник покрета Заветници

„Мислим да је у двадесетак минута обухваћено све оно што треба, да је јасно показано нераскидиво јединство и бескрајна љубав Срба и Руса. Жртва коју смо спремни да положимо када су у питању Руси или они када смо ми у питању. Као што је било кроз векове, као што су Руси били у ратовима 90их у свим српским земљама, тако је и данас када је српска младост уз своју браћу у Новорусији. Надам се да ће ово невероватно филмско дело доживети да буде приказано на медијима са националном фреквенцијом у Србији, јер ова истина, ова жртва, љубав која је у филму приказана мора бити доступна сваком грађанину Србије!»

Благослов скупа од оца Рајка, духовника бораца из Вишеграда

Нека је благословен Бог који сабира душе, хришћанске православне, у своју цркву, у саборну цркву, а сви смо сабрани око једног једнодушја, једног једномислија, а то је живот на земљи и спасење које очекујемо на небу.

Нека су благословене душе које су дошле из Велике наше Мајке Русије у напаћену српску земљу, у Републику Српску, Косово, Хрватску, гдје су дошли да одатле се вазнесу на небо. Благо се њима!

Нека су благословени родитељи који су их одгојили и нама их послали да пролију крв како би наша дјеца, наша унучад, имали благослов живота и мир. Ово је дуг према Србији који Србија дугује Русији. Остаћемо увијек једни другима дужни и благо се нама ако тако сви разумијемо.

Нека су благословени људи који су се потрудили да се не забораве ови српски и руски добровољци, који су гинули за мир, за крст часни, за слободу златну.
И нека сте благословени ви, који сте дошли да подржите ово, да видите ово и да својој дјеци и својим унучадима кажемо – без Русије нема спасења српскоме роду, без обзира каква се политика водила.

Ми смо један народ, једна душа, једна вјера, даће Бог да будемо једна велика земља када Русија сиђе до Константинопоља и зацари се. До тада молимо се Богу и чувајмо успомене на оне који су дали животе!

Живели и Бог вас благословио!

Константин Богословски

Извор: Србски ФБРепортер