ceopom istina za FB (2)ЦЕОПОМ-Истина објављује други део новог Фељтона Миодрага Милановића  ВЕЗЕ РУСА И СРБА У РАНОЈ ИСТОРИЈИ, кога ће те пратити у три наставка.

Овај материјал настао је као плод примене најновијих антрополошких метода истраживања, заснованих на палеогенетици, савременој дисциплини која у истраживању порекла човека и његовог историјског развоја користи ДНК анализе и остала достигнућа Генетике, што само по себи показује компетентност аутора и закључака које изводи.

Милановић је дипломирао 1979. на Филозофском факултету у Сарајеву. Током 1976. слушао је предавања М. Фукоа, које је овај држао у Високој школи у Паризу и то га је заинтересовало за структуралну антропологију, чији је промотер био К. Леви-Строс, што га је усмерило у ове области. Осамдесетих година прошлог века учествује у низу мешовитих британско-француских експедиција у Ирану, Ираку, Нубији. Једно време био је уредник у часопису за популаризацију науке „Галаксија“. Написао је више књига („Светска блага, изгубљена и нађена“, „Историјско порекло Срба“, „Српски стари век“, „Мит, магија и религија“,  итд) и обишао фасцинантан број археолошких локалитета у свету. Живи и ради у Београду.

miodrag milanović 1

Народи са Бористена

Древни становници са обала Бористена, пра-становници данашње Русије, били су Келти и Кимери. Неколико векова касније, на ове територије долазе грчка племена: Бористени, Хализони, Агриколе и Калипиди. Они ће култивисати земљу и цивилизовати је, оснивајући колоније и правећи погодне луке, ангажујући се у трговини, развијајући живи поморски промет са матицом. О овим племенима детаљан извештај даје Диодор са Сицилије.

Сармати тј. Срби, њихове комшије, подижу на ушћу реке Бох у Бористен, древни храм Цер, недалеко од насеља Бористен, коме Грци дају име Олвиополис. О честим чаркама и борбама грчких колониста са Сарматима, поред Апијана, пише и Диодор са Сицилије. Ипак, многи појединци и фамилије су опстали након ових сарматских револуција. Херодот наводи имена народа што напустише простор уз Дњепар, испод пустиње Геро, преко пута Кијева, где са својим стадима лутају номадска племена Скита. То су Антропофази, Меленхелени, са градом Черниговом, Гелони и Будини. Име Одина, бога-законодавца код Скандинаваца, произилази од назива Будина или Водина.

Долазак словенских племена, у регију Бористена, пада у први век када почиње њихово мешање са староседеоцима и осталим народима. Као поданици Босфорског краљевства, плаћају данак Митридату. У њиховом суседству живе племена Алана, Острогота и Бугара. Словени подижу изузетно значајно утврђење Саркел које ће, 900. године, освојити Печењези о којима пише Дитмар у својој Хроници. Племе Пољана заузело је Малу Русију, одакле је кренуо њихов убрзани марш против Грка. O етимологији њиховог имена писао је Нестор, додавши да су пољски Косари и Пољани, оснивачи Кијева, пореклом били Сармати.

Ово сарматско племе не треба бркати са Пољанима насељеним на обалама Дњепра; они су, старином Словени, суседи српског племена Дрвљана (Древљана), чије име долази од речи дрво и означава становнике шумских предела. Дрвљани су име добили у Лужици, од стране тамношњих становника. Главни град им је био Дрвобан на чијем пепелу је, после сукоба Срба и Германа, никао данашњи Герлиц. Најоргиналније име Древљана се сачувало у називу града, недалеко од Луненбурга, по имену Drawehn; немачки извори га бележе и као: Drevener, Drawanen, Drewjanen. Домовина Дрвљана је био хановерски Wendland и сам град Хановер, данашњи центар СПЦ за Западноевропску епархију. Зборник Смиља Дабижова Василија из 1344.г. наводи три древљанска српска племена која су, 641. године, дошла у данашњу Црну Гору, у област Плава, под Комовима. Овај зборник пронађен је у манастиру Ћићево крај Андријевице.

Дрвљани су се граничили са кијевском облашћу. Главни град, управно и трговачко средиште, им је био Коростен или Новопољ. Друго, важно средиште, био је Овруш или Олег. Нестор нас извештава и о племену Дуљеба, пишући о етимологији њиховог имена, наводећи доказе тврдњи како је у питању једно од бројних словенских племена. Живели су у ареалу реке Буг и по њој добили име Бужани. 619.г. водили су рат са Аварским Каганатом. Племе Волињана, које је са Пољанима и Дрвљанима учествовало у каснијем настанку украјинске нације, у петом веку пре н.е. насељавало је обале реке Неве, одакле су се проширили на мочваре Полезије, у северном делу Волиније.

Древно име Волиније било је Олијум. Јорнанд помиње и име Овим. Њихово име не треба доводити у везу са бугарским, како истиче историчар Муратори у Историји Италије за годину 489. Ова област се називала Припјат или Трипјат, јер њоме тече више од 15 река што се уливају у једну. Племе Гота је пристигло у ове крајеве у другом веку, по налогу краља Филимера. Улфила, готски првосвештеник, са дозволом императора Константина ΙΙ, преводи на готски језик четири Јеванђеља, године 367. На Припјату ће Готи направити бројне прелазе преко река, половину на југу и исто толико на северу. Захваљујући овим прелазима, прешли су Припјат, поразили племе Спала и несметано наставили свој продор ка Азовском мору.

Dervan-583x330

Будини и Неури

Племе Неура и Будина, индиректних предака данашњих Руса, носи сва обележја припадности словенском етнукуму. Херодот пише: „Неури имају скитске обичаје. За време једног поколења пре Дарија, морали су да напусте своју земљу због змија. Многи су се гмизавци појављивале из њихове земље, а још више их је упадало споља, из пустиње, док нису били присиљени да напусте земљу и населе се међу Будине. Изгледа да су сви ови људи чаробњаци јер Скити, па и Хелени, настањени у Скитији, причају да се сваки Неур једанпут годишње претвара у вука а затим поново добија свој првобитни облик. Мене нису могли у то да увере, али они упорно тврде да је то истина, па се чак и заклињу“. Древна, митолошка веза између вука и натприродних сила позната је и нарочито заступљена међу северним и балканским Индоевропљанима.

Стога, постоји довољно разлога да се, у словенској језичкој групи, реч volhvi (од старије *ulqusu-), волхованије (волшебност, чаробњаштво), препозна као коренска именица са значењем род па би ова, идиоглотска сложеница, значила вучији род. На том путу треба тражити порекло прича испричаних оцу историје у Трипољу. Враџбинама и пророчанствима, бавили су се и кимеријски колонисти у Кампинији, познати као вешти рудари, пристигли на Апенинско полуострво преко Балкана, дунавским путем. Вук је тотемска животиња код Срба и Словена, божански симулакрум култа предака, териоморфна теологија древног српско-словенског представљања божанских епифанија, како пише Веселин Чајкановић. (1) Занимљиво да вука, као тотемско божанство, налазимо и код древних Аинуа, првих белих насељеника на јапанским острвима. На вука, као тотемску животињу, подсећа и песник Вергилије: «Ове ми чаробне траве, у Понту сабране, Мерис је дао сам – у Понту голема множина их расте. Често Мериса видех где у шуми се крије, претворен травом у вука где душе из гробова зове и жито посејано на поља друга премешта».

Симболика вука уграђена је у религију, очувана у оскудним и слабим цртама, док још увек постоји аутентичан мемофонд са веродостојним подацима у усменим предањима и фолклору. Име Будини потиче од словенског апелатива бити будан у смислу спреман. Херодот извештава о бројном племену народа веома плавих очију, риђе косе – подижу куће и граде храмове од дрвета. Староседеоци су, аутохтони, занимањем сточари; хране се хлебом и баве повртларством. Неури и Будини су гостољубиви, славе бога Диониса и вешти су у грађењу бродова и изради оружја од метала. Шафарик је њихово порекло сматрао виндским, односно српским.

Птолемеј, у Географији, пише: „Опет, између Пеукина и Бастарна су Капријани изнад којих су Гебини и Будини“. Помиње их и Помпоније Мела, наводећи како Будини настањују древне градове. Будине и суседна племена, набраја Плиније: „Од Тафриса се даље протежу, наслоњени на Аухете: Неури код Бористена (Дњепра), Гелони, Тусагети, Будини, Басилиде и Агатирси плавичасте косе“. Египатске, грчке и римске извештаје, допуњава Амијан Марцелин, делом Res gestae. Марцелин је био у служби код главнокомандујућег римског војсковође за југоисток, императора Јулијана Апостате, са средиштем у Сирмијуму, имаjући времена на претек за упознавање друштвено- политичке ситуације у том делу Царства. Марцелин, војник од двадесете године, рођен је око 330.г. Пратећи дугогодишњи поход свога цара, марљиво је бележио догађаје уз пригодне коментаре. Написао је Res gestae око 395. године, у миру своје римске виле, као поштован и врло уважен грађанин. О Неурима ће забележити: „Међу њима, Неури бораве у Средоземљу, окренути суседима ка северу. После њих су насеља веома срчаних Будина и Гелона; ови, врло ратоборни људи, кад заробе непријатеље своје, скидају им кожна одела и од њих удешавају хаљине за себе“.

Краљевски Сармати

Од Кијева се, између источних Карпата и Дњепра, протеже простор тзв. Трипољске цивилизације, неспорно словенске и потврђене археолошким налазима где, у првој половини X века, Порфирогенит смешта и део српских племена. Понтско-карпатски Неури најстарији су Словени ове простране области; према разазнатим деноминацијама, ту спадају и старосрпска племена. Са Трипољем, културно је повезана лужичка област, од XII века пре наше ере, као и Закавкаска, преко полихромне керамике.

На овом простору Херодот, поред Неура, помиње Кимерце и Сигине, племе насељено преко Истера: „Једини, за које сам био у стању да дознам да станују преко Истера, јесу људи именом Сигини, што се одевају као Међани. Коњи истих, длакави су по целом телу и до пет прстију дугачке длаке, мали и тупоглави, одоздо извинуте њушке, не могу носити човека; кад су упрегнути у кола, брзи су те се, стога, зато и користе. Земље Сигина протежу се све до насеља Енета на Јадрану. Казују да су напустили Медију, а како то урадише, нисам у стању да објасним јер би све то могло да настане у дугом временском раздобљу. Племе тзв. краљевских Сармата, по изласку из Азије, у III и IV веку, влада племенима на Тауриди, у склопу вишенационалног Босфорског Краљевства. Један од најутицајнијих сарматских краљева био је Гришко Оровић; његова одлично организована коњица успешно се супростављала римским трупама, како извештава историчар Зосим.(2) Под сарматским владарима, ово краљевство ће, како-тако, одолевати све до велике војне Константина Великог од 319.г. до 322. године. Нешто касније, Краљевство Босфора ће задесити грађански рат, побуна племена на Херсонесу. Непријатељства и мир ће се смењивати све до 344.г. када Сауромата IV, у двобоју, побеђује Фарнака, вођу Херсонита. Победа је значила мир и пристанак побеђених да краљу плаћају редован годишњи данак.

sarmati

На политички статус није утицао пораз од Гота исте, 344. године. Да Готи потпуно не поразе Сармате, помогао је Константин Велики са својом војском од 300.000 ратника. Сам поглед на ову војну силу одвратио је Готе од саме помисли на борбу. Утеху побеђенима донело је републиканско уређење на Херсону и проглашење зависне републике Херсон. Касније ће, многе способне сарматске војсковође, предводити римске трупе: «Многобројне сарматске вође ставиће се на чело римских трупа», пише Еузебије у Константиновом житју. Сармати ће имати проблема са Квадима, на реци Март, мораће се тактички повући, препуштајући им пљачкање римских провинција.

Сарматима су дуго времена владали Меленхелени, племе краљевских Сармата, наметнувши им своја веровања, обичаје и уметност. У уметности превладава тзв. скитски животињски стил; ово име је добио јер му је главна тема било приказивање животиња: лавова, јелена, медведа, дивокоза и коња. Њихов главни град био је Чернихов (Црнуће) удаљен око 700 врста од обале Азовског мора. О њима пише Херодот: „Један део њих станује око реке Дон. Ту су бројнији у односу на оне чији је дом у регији Северне Скитије. Осим Меленхелена, ту нема ниједног другог народа, јер је тамо крајолик мочваран и пустињски. Воде Медитерана удаљене су од народа Меленхелена чак 700 врста напорног марша“, казује Херодот. Нићифор Грегора, Чернихов назива главним градом црне Русије, алудирајући на његово име. Митридат, краљ Понта (Краљевство на Босфору), ујединио је племе сарматских Јазига са Аланима и Роксоланима, кренувши у Европу где је водио ратове против Скита и Рима 81.г. пре н.е. Јазиге или Језици у изворима се још именују јасима или Јашвингама, док су Алани себе називали Сербоима.

Племе Меленхелена помиње Јован Рајић у својој Историји: „Када је на Западу царевао Хонорије, у његову земљу су упали варвари. Ко су они били и како се то збило, биће сада испричано. Раније је готских племена било много, а и сада их је много но, највећи и најзначајнији међу њима, били су Готи, Вандали, Визиготи и Гепиди. Раније су се, истина, називали Сауроматима и Меленхеленима. Неки су та племена именовали Гетима. Сви ти народи, како је речено, разликују се једни од других само по имену, но у свему осталоме они су слични. Сви они су беле пути, имају русе косе, високи су и лепог изгледа; код њих су исти закони и исповедају једну те исту веру. Сви су аријанци и говоре једним језиком, тзв. готским; како ми је речено, у древности су били једно племе, но потом су почели да се називају на разне начине: по именима оних који су им били вође. Тај народ је, од древних времена, живео на тој страни Истра. Затим су Гепиди заузели земљу око Сигидуна и Сирмијума, где они пребивају и у моје време“.

Долазак Косара-Хазара

Сарматско племе Косара (Хазара), долази и учвршћује се у Каспијском базену од године 212. до 375.г. Своја насеља прошириће дуж целе Црноморске области до 552.г. како пише Диодор са Сицилије. Главни градови постају Астрахан и Балангиар. Из Азије, где им је главни град био Амал, предузимаће европске походе све до осмог века; војно- политички ће потпуно нестати до 1016. године. О животу Косара и њиховим обичајима, између осталог,пише арапски географ из деветог века, Масуди. Његове белешке објавиће гроф Чаки у Паризу 1778.г. Наслов белешки је Извештај из Амала и чувају се у Паришкој библиотеци. О њима ће опширније писати и Константин Порфирогенит, византијски краљ. Као покорено становништво, живеће у Азији до XIII, XIV века.

Косари из Азије, плаћаће данак Византији све до 701. године, када је са трона збачен Јустинијан II. У вазалном односу према Ромјеском царству остаће до 945.г. 318. године, судариће се са Хунима, на Црном мору. Један део Косара ће им се придружити, у грандиозном походу на Европу 375.г. Тада ће Косари стићи и до Србије. Покрајина Косово је по њима добила име. 448. године, савез многих племена, се учвршћује крунисањем Еле, једног од Атилиних синова за косарског краља. Косари ће, узнемиравани од суседних племена и из предострожности, подићи, на Кавказу, дугачак одбрамбени зид, чија ће се градња протегнути од 531. до 579.г. У свој највећи европски поход Хазари ће кренути 627.г. Исте године, склопиће савез са Ираклијем и, заједно са византијским трупама, учествоваће у рату против Персије.

Косари ће постати становници Берзилије, данашње Литваније. Изузетно војно организовани, шириће своја насеља, даље на југ, од године 624. Тек од 1320.г. Косари ће бити поданици војводе од Литваније, временом се претопивши у Литванце. Такође, постају савезници Авара и, са великим војним одредима, уз обећану плату и удео у пљачки, учествоваће у аварским паневропским походима. Окупираће Пољску и територије српских племена Вјатића и Радимића, у земљи Венда, како пише Нестор. Године 680. племе Косара је на врхунцу – контролишу широке територије између Црног и Каспијског мора, и шире, на све четири стране света. На овој територији, имаће девет покрајинских савеза, организованих у жупаније. Успешна војна на Тауриду отпочеће 683. године; 720. године, када су били на врхунцу моћи, византијски цар Леон тражи косарску принцезу за жену своме сину. Од 790. до 811.г. они ће свој утицај проширити на запад, како наводи Аноним, писар на двору мађарског краља Беле.

Стратешки, изузетно важну тврђаву Саркел, поново ће обновити на Доњецку, између 860. и 864. године. Ово изузетно важно утврђење пашће у руске шаке 965.године. 1224. спалиће га и опљачкати Татари приликом инвазије на тзв. Малу Русију. Под краљем Иваном Васиљевићем, Козаци (Косари) ће обновити своје домове. Косари са Дона и они са Дњепра удружиће се у 16. веку под заједничким именом Козака. 858.г. Косари примају хришћанство. Крајем IX века, допустиће Угрима, њиховим вазалима, преузимање управе над Мађарском. 896.г. за краља је, њиховом дозволом, изабран Арпад. Недуго затим, избила је побуна, предвођена племеном Кабара, против новоуспостављеног краљевства. Кабари, словенско племе са Кавказа, опколило је насеља Косара у том региону но, побуна ће бити брзо угушена. Ово племе било је присиљено да се исели и врати у Азију; њихова насеља преузели су Косари. У Мађарској ће се војно- политичка доминација Косара наставити све до 948.г.

Sarkel

Сармати-Черкези

Опадање њихове моћи, растегнуте на широком географском простору, кренуће поразом и њиховом окупацијом од стране блиског народа, Козака или Черкеза, све до времена када ће се формирати као јединствена нација. Сармати Керкети или Черкези преци су Козака са Дњепра, како увиђа Плиније: «Сармати, са врхова Кавказа, знани су као Керкети са Кубана». Страбон пише: «Више знани као Меоти, Керкети». Етимологија речи Козак (Казах) указује на племена скитских планинаца. По Казасима ће њихова земља добити име Казахстан. У Курску ће, 1282. године, бити основана велика колонија Черкеза. Њена изградња координирана је под палицом гувернера Канијева. Козаци са Дњепра и из Украјине биће под влашћу Руса до 1667. године са широким правима аутономије. Он ће основати и нови Черкеск, град на Дњепру. Први је био изграђен на реци Дон.

У Пољској, у области Запорожја, број становника козарског порекла ће се повећавати. У пољској историографији улога Косара-Козака се проучава од 1515.г. Сигисмунд I, држећи до њихових војних услуга, доделио им је запорошку земљу, сам потичући њихово насељавање; били су одани, војници вични ратовању и ратним лукавствима. 1557. године, пољски принц Димитрије Вишњовечки, изабран је за козачког атамана – великог генерала. Он је, потицан од Сигисмунда, формирао јаку војску 1562. године. Идуће лето је прегазио Влашку, носећи се идејом да нападне Константинопољ и ослободи га турске власти. Армију Козака, у служби Пољске, прошириће и изврсно опремити краљ Етијен, ступивши на престо године 1576. Такође, дао им је земљу и град Тречимиров.

Козаци ће вршити и један вид државне службе налик милицији, сличан служби Скита у античкој Грчкој. Овај вид организације, Козаци ће пренети у своју престоницу на Дњепру. На овој реци саградиће, 1572. године, трећи истоимени град, Черкеск-батај, на новој локацији и нешто вишем терену, у односу на стари. Изградњом новог града, њихови свештеници ће прихватити целибат, кога су се одрекли неколико столећа раније. Уз доста проблема, нова црква биће освећена тек 1811.г. Иако су имали под Русијом широку аутономију, Козаци ће често испољавати велико незадовољство; побуне ће пратити страшна разбојништва. Велика побуна водиће се против краља Петра Великог. Након победе над краљем Француске Шарлом XII, код Плтаве 1709. године, Петар ће побуну угушити до корена; главни организатор звани Мазепа и виновници ће побећи, ставивши се под заштиту Турске, на острву Олеш. Но, 1733. године, отпадницима ће бити опроштено и они ће се вратити под окриље мајчице Русије, за време владавине императорке Ане. У војевању против Турске, 1787. године, поново се исказују као ненадмашни борци; као награду, добиће острво Таман 1790.г.

Срби са планине Алин

Алани (Сербои), тако су прозвани по истоименој планини (Алин) где су се налазиле њихове главне градине. Масив Алин, у географским атласима, има различита имена; према неким ауторима, сматра се границом између Азијске Скитије и Сарматије. Ал Масуди, арапски путописац, Алане идентификује са Серима, спомињући краља Ес Сербира: „У својој моћној војсци, он има 30000 добро наоружаних коњаника и то му даје предност над његовим суседима. Иначе, цела њихова земља је добро обрађена и насељена. Моћнији су и од својих комшија Кашака. Кашаци, не би ли некако сачували своју независност, морали су подићи бројне зидине и цитаделе, од мора па све до дубоко у копно. Постоји доста контроверзи око тога на ком мору они живе; једни веле да је то Медитеран, док други закључују како је реч о Понту. Ја ћу овде само да приметим како њихова земља није далеко од народа Требизонда“.

За Амијана Марцелина, Алани су били припадници скитске нације. Он је, у својим књигама, описао њихов живот, веровања, обичаје, херојска надметања и кретања, као и долазак Алана на Тауриду 61. године пре Христа. По њему, Неури, Будини, Гелони, Агатирси и Меленхелени и, уопште, сви народи насељени до реке Ганг у Индији су – Алани. Схолиаст каже: „Kако песник Гелан вели, њихов језик је говор Вилка, сличан по лепоти језику окрутних Саса». О Аланима пише и А.Г. Маш називајући их Асима: „После страшног пораза некадашњих становника Германије, у бици код Варцеле у Италији око 150.г. пре н.е. у германске земље упале су хорде дошљака са Истока. Они су освојили Саксонију, приближили се Холштајну, а затим кренули на Данску да би се, на крају, населили у Шведској. То су били, познати у данској историји Аси, чији је вођа био Зигте, син Фридулфа или Фриалофа.

У Данској и Шведској, добио је име древног шведског бога Одина да би, на крају, почео да се представља као тај бог. У Шведској је био толико поштован да му је краљ Гилф предао власт у својој земљи. Његова супруга звала се Фрига или Фреја. Заро детаљно говори о његовим магијским моћима и безбожним делима. Његова појава, у овдашњим земљама, везује се приближно за 50 годину пре н.е. Исто као и за живота, када се издавао за бога, он и његова супруга су, и после смрти, поштовани као богови. Његове фигуре стављане су поред Тора. Као симболично обележје, Тор је имао главу бика. Один је, у истом својству, добио обличје јастреба.

Статуа Фриге могла се препознати по женском лику. То је заправо онај Один који се код нас зове Водан. И, мада се, у овим местима, задржао кратко време, његов утуцај на митологију Венда је веома значајан јер, не само што је учврстио Радогоста него је, са собом, донео и друго сарматско божанство у Мекленбург сам бивајући обоготворен“. Прича о овом војсковођи заснива се углавном на текстовима из Еде. Записи укључују древне песме, рецитоване у свечаним приликама. Аутори песама, о историји свог народа и његовим јунацима, могли су знати више него латински и грчки историчари, у далеким земљама. О сеоби Алана из Подоња у Пољску, Германију и Француску, сведоче многи извори. Француски градови, на пример, Алансон, а, како тврде, и читава област на Пиринејима – Каталонија (Готоаланија) названи су по имену племена Алана. Врло је вероватно да је део миграната, преко Пољске и Литваније, стигао у Скандинавију, што је дало основа за приче о сеоби богова – Аса, Алана.

skiti

Хунска окупација

Изузетно драматично је било потпадање Алана под власт Хуна, њихово уједињавање и заједнички поход на Европу. Периплус Марцијана Хераклејског, из трећег века, одређује простор који насељавају Хуни: „У околини Дњепра, иза Алана, живе такозвани Хуни,“ пише А.Ф. Вељтман, руски историчар. Амијан описује Хуне на основу готских легенди: „О хунском народу овлаш се говори у древним летописима. Хуни живе иза Меотског језера, близу Леденог океана и њихова зверства превазилазе свако схватање“. Хелмолд пише: „Све словенске земље, које леже на истоку и пуне су богатства, Данци су називали Острогард ; данас их називају и Хунигард, по бившем хунском становништву. Тамо је престони град Хуе“. Описавши окретност и ратну спретност Хуна, истакавши њихову вештину у баратању луком и набацивању ласа на противника, Амијан завршава говорећи о њиховим насељима и колибама, лутањима, лукавству и страсти према злату. Марцелин, Гелоне, Агатирсе и Меленхелене, сврстава у Алане, истичући како су сви племените крви.

Пре сукоба са Хунима и склапања неке врсте пакта, Алани су се, на полуострву Керч, сукобили са неким племенима Гота. Ове сукобе су искористили Хуни да их тешко поразе и наметну им власт 375.г. Нека аланска племена, северно од Азовског мора, као и нека племена Руса и Роксолана, нису ни осетила размере ове катастрофе. Константин VII Порфирогенит, у делу О церемонијама, описује како би се, у дипломатској преписци, требало обраћати владарима кавкаског региона, помињући Архонта, владара Сарбана, насељених између Аланије и Санарије. Наиме, како закључује Ф. Дворник, нека српска племена су била потиснута од стране Хуна према Кавказу, где су наставили да живе под сопственом управом, влашћу што је признавала неку врсту византијског протектората.

У Византији, током V века, велики утицај имали су Алани, како, не без извесног цинизма, пише Прокопије Цезарејски.(3) Наиме, после распада Хунског царства, на Исток је дошао нови алански талас. Утицај аланске аристократије у византијској држави и војсци, почео је расти – Одоакар је окончавао живот Римског Царства, освојио је Далмацију, потом источни део Царства,; једном речју, Константинопољ није имао другу опцију на располагању сем да прихвати Алане. Средином петог века, одлучујући утицај у Цариграду је имао Алан Флавијус Ардабур Аспар, ослоњен на безрезервну подршку трупа аланске коњице. Њему је, овој избор, имао да захвали Маркијан, још више његов наследник Лав I (457- 474). 471. године, Аспар и његов син Ардабур, ожењен другом кћери Лава I, су убијени, алански утицај је минимализован, све до доласка Јустинијана на власт – сељачког сина из унутрашњости Србије. Велике освајачке ратове, у његово име, водио је Велизар, изузетно способан Алан.

наставиће се …

_____________________________________

Одреднице:

(1) Веселин Чајкановић (Београд, 28. март/9. април 1881Београд, 6. август 1946) је био професор Универзитета у Београду и српски историчар религије.

(2) – Зосим (грч. Ζόσιμος, друга половина 5. века – почетак 6. века) био је касноантички односно византијски великодостојник, један од последњих паганских историчара и први који је писао након пада Западног римског царства 476. године.

(3) – Прокопије Цезарејски, правник и историчар, живео је и радио крајем V и почетком VI века и био секретар војсковође Велизара. Најстарије и најзначијније Прокопијево дело је Историја Јустинијанових ратова (De bellis) у осам књига, где говори о ратовима које је водио Јустинијан I.


Извор: ЦЕОПОМ-Истина

Коментари

Један коментар на Везе Руса и Срба у раној историји (2)

Оставите коментар

Оставите коментар на Везе Руса и Срба у раној историји (2)

* Обавезна поља