Буђење нације и рођење вође

Најдужи дан – Улога бешике у српским реформским напорима и да ли ће доћи дан да се неки министар похвали како је рано ујутро на посао дојахао на шоферу

Ко рано рани…

У дану када је Србија добила нову владу и у првим данима након формирања тог кабинета, догодило се неколико занимљивих ствари које могу показати не само карактер председника владе него на неки начин најављују и дубоку промену модела политичког управљања Србијом с несагледивим последицама по карактер политичког система који је успостављен Уставом.

Наиме, Александар Вучић инстинктивно осећа да му комотна парламентарна већина није довољна за спровођење опсежних и болних реформи – оставимо сад по страни квалитет и домет предложених решења – већ се намеће у улози вође. Парламентарна већина довољна је да се усвоји закон по коме земља лежи на леђима кита, али то није довољно да се народ убеди да мора живети горе да би му једног дана било боље.

То горе биће одмах, а оно боље може бити и на „куково лето“, па је процењено да та транзиција од „лошег ка лошијем па бољем“ не може бити изведена без вође а кастинг мајстори су проценили да ће ту улогу најбоље одиграти Александар Вучић, чија је моћ трансформације већ доказана. У друштву без институција, демократске традиције и других „трица и кучина“ света коме тежимо, неопходно је конструисати неког ко мисли и ради док сви други спавају.

Појавио се вођа и рекао бих да је већини лакнуло. Вучић је свестан какву је улогу прихватио и чини ми се да му то нимало не смета. Долази до суштинског заокрета од парламентарног ка председничком моделу управљања државом, а не мислим на Томислава Николића чије ће протоколарне функције остати неокрњене и вероватно још наглашеније тек да би било потпуно јасно „ко коси а ко ракију пече“.

Онај чувени експозе од три сата био је тек увод, „тактички удар“, у офанзиви која траје већ десетак дана. Вучић нам је нагласио да је ту приступну беседу писао до пет сати и 20 минута тог јутра, дакле као што сам већ написао „радио је док су други спавали“ и то је био адекватан предговор новом српском завету. Још да је до парламента стигао на магарцу и успут порушио оближње мењачнице, утисак би био комплетан.

Митинг: Улога тетка Даре у револуцији

Отуда је могао с те подвижничке висине да се обраћа члановима парламента као разредни основошколцима и да их кори за тренутке непажње. Они који су по налогу лупали рецке забележили су да је попио десет чаша воде и да до краја заседања није ишао у тоалет, што сигурно доказује да има јаку бешику, а није било мало чланова његове странке који су после тврдили да ни они током целодневног заседања нису ишли на пишање.

Постоји чувена анегдота из осамдесетих година прошлог века, за коју није немогуће, чак је врло вероватно да је знају и Вучићеви медијски спин мајстори: вратио се покојни Света Спасојевић с Косова Поља и саопштио редакцији ондашњег НИН-а да је Србија добила новог лидера, јер Слободан Милошевић у дану и ноћи кад је изговорио да нико не сме да вас бије ниједанпут није устајао од стола да оде до тоалета.

Та клозетска митологија није безначајна како се неком може учинити на први поглед. Она сведочи о посвећености, концентрацији, апсолутној вољи, уздржаности и напору. То су одлике вође.

На крају је испред платоа парламента одржан тобоже спонтан скуп на који је моја тетка Дара – обожава Вучића – донела комплетан разглас а њен комшија се побринуо за бину и превоз. Дакле, у дану кад је вођа проглашен почели су да нас праве лудим убеђујући јавност у спонтану природу тог скупа, излив народног одушевљења…

У том дану појавило се и фамозно саопштење Српске напредне странке против Радио-телевизије Србије у чијим програмима се новинари и гости усуђују да имају нешто против њих. Изгледало је некако ситничаво слати такво саопштење у тренутку кад су досегли врхунац моћи, али ни то није без неке. Пошто у том саопштењу није наведено ништа конкретно и није било јасно шта их је погодило, врло је вероватно да је то био срачунат маневар „одапињања стреле“ ка свим медијима са захтевом да они сами препознају докле могу да са простру и да се ободри већ видљива аутоцензура.

А онда се наставило! Влада је заседала за Први мај, почело је такмичење међу министрима ко када и како долази на посао. Пажњу је неадекватно значају добио прекор упућен Кори Удовички јер је каснила на састанак пет минута, а онда је доста непромишљено промењено радно време државне управе која сад долази на посао кад њихове колеге из Европске уније доручкују код куће, па ови наши и одлазе с посла знатно пре него они с којима би да се удружимо и пословно сарађујемо. Једна министарка се већ истакла изјавом да „на посао долази бусом“, а ускоро ће се појавити и неко ко је дојахао на дојучерашњем шоферу.

Пензије: Има ко ће да мисли!

Први наизглед озбиљан сукоб на линији политичког и експертског дела владе букнуо је око пензија. Наиме, Лазар Крстић, министар финансија, усудио се да изјави како је вероватно неминовно да се пензије смање до краја године, а онда нам је саопштено да то нико не треба да помиње нити да размишља о томе док Александар Вучић не донесе одлуку о судбини пензионера.

Наравно, вешт као и увек, први је против Крстића и његовог излетања наступио Ивица Дачић, нови ППВ, рекавши да је судбина пензионера у Вучићевим рукама и да све то зависи од Вучићеве процене чиме је амнестирао себе у очима доброг дела сопственог гласачког тела. А онда је и Вучић забранио да било ко помиње пензије док их он не помене.

Чини вам се да ситничарим и да се бавим неважним и околишним детаљима о првих десет дана ново-старе владе? Волео бих да сте у праву и да ово што сам набројао, више по утиску него по неком истраживачком промишљању и раду, нема упориште у реалном процесу успостављања нове политичке праксе у Србији. Али, страх ме је да има и да ће производња вође да поједе сваку другу производњу, тим пре што отпорност друштвених група – а не само опозиционих партија – готово да не постоји и да је климоглав најлакши начин да опстанеш на било каквој сцени.

Извор: Време