Vidovdanska beseda jereja Gorana Spasojevića

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!

Draga braćo i sestre, evo nama još jednog Vidovdana, još jednog srpskog Velikog Petka, još jednog podsećanja na kosovske stradalnike i zavetnike, na vitezove srpske koji su, kako kaže narodni pesnik, „za krst časni krvcu proljevali, i za veru svoju umirali“. I ne samo njih, danas se Srpska Pravoslavna Crkva u Otadžbini i Rasejanju seća i svih ostalih Srba, običnih vojnika i vojskovođa, koji su od Kosovskog boja do dana današnjega stradali i stradaju zbog toga što nisu hteli da se odreknu vere svojih predaka, koji su Hrista voleli i više od svojih života, i koji su se upravljali jednim od najlepših, a zasigurno najvećim i najtežim  jevanđeljskim načelom – da je veliki pred Bogom onaj ko je kadar da život svoj položi radi odbrane svojih bližnjih (Jov. 15,13). Danas se sećamo vojvode Sinđelića i njegovih junaka, osluškujemo Miloševu zdravicu knezu Lazaru, prizivamo u pomoć nama bliže, a ništa manje čestitije i hrabrije vojskovođe srpske – generala Stepu Stepanovića, vojvode Putnika, Mišića i Bojovića, vojvodu Pavla Jurišića Šturma, lužičkog Srba, koji se došavši u Srbiju vratio u pradedovsku (pravoslavnu) veru i svojim junaštvom pokazao da se i on čvrsto držao svetosavsko-lazarevskih zaveta.

Danas se sećamo i onog bezimenog mladog srpskog vojnika na umoru –  čije je poslednje časove tako lepo i nadahnuto sačuvao od zaborava Henrik Angel[1], pukovnik u norveškoj armiji i veliki simpatizer „malog, skromnog i hrabrog slovenskog naroda koji se u Balkanskim ratovima borio za slobodu svoju i svoje zemlje, smelo i bez straha“– onog bezimenog div-junaka koji je umro sa osmehom na usnama, držeći u rukama srpsku jabuku, koju su “njegove šake s isušenim prstima dva dana (pre večnog usnuća) nežno milovale, kao da maze dečiji obraz, iznova i iznova, neprekidno“.

Ne možemo a da se danas ne setimo i čestitog srpskog seljaka, redova u srpsko-bugarskom ratu, Obrada Dostanića, koji je u svojoj četi stekao nadimak Packo. Iako mali rastom bio je veliki duhom, pa su ga voleli svi u četi, a najviše njegov komandir. Packo je bio hrabar vojnik, u isto vreme i skroman, koji ništa nije radio zbog nagrada i pohvala. Ispunjujući svoju dužnost prema Otadžbini u isto vreme nije mogao da zaboravi na jevanđeljsku zapovest o ljubavi prema neprijateljima. Umro je na bojnom polju, od neprijateljskog kuršuma, neposredno nakon što je zakopao u zemlju jednog bugarskog vojnika. Njegovi saborci našli su ga nakon povlačenja Bugara, na jednom uzvišenju, „sa jednom kao šljokica malom i krvavom rupicom na korporanu, a prema mestu gde je kucalo njegovo divno srce, raširenih ruku i sa očima poluotvorenim“. Pored malog-velikog Packa, bili su njegova puška i ašovčić, a u desnoj šaci čvrsto stegnut prost drveni krst, koji je Packo nevešto sadeljao da pobode više glave mrtvom bugarskom vojniku…[2]

… I dok se svakog Vidovdana sećamo naših predaka div-junaka, nekako u njihovoj senci uvek ostaju one Srpkinje koje su – zadojene Hristovim Jevanđeljem od malih nogu – rađale te čestite i plemenite vitezove, i koje su svoj život živele tiho, i isto tako tiho su i umirale. Kako da danas ne spomenemo nepoznatu Kosovku devojku[3] koja je bila kadra da ”urani rano u nedelju, prije jarka sunca…” da na plećima ”nosi leba bela”, ”u rukama dva kondira zlatna, u jednome lađane vodice, u drugome rumenoga vina”, i koja se ne plaši da ”ide na Kosovo ravno” i ”prevrće po krvi junake”. A kada naiđe na nekog još uvek živog junaka, kako slikovito objašnjava narodni epski pesnik: ”umiva ga lađanom vodicom, pričešćuje vinom crvenijem i zalaže lebom bijelim”…

Tu je i naša Jugovića-Majka, nesagledivi izvor ličnog (i nacionalnog) bola koji se može razumeti, istrpeti i osveštati, samo (i isključivo) Hristovim stradanjem na Krstu i Njegovim Vaskrsenjem. Tako je Majka Jugovića posle Kosovskog boja postala siromašnija za svojih devet sinova i desetim starim Jug-Bogdanom, ostala je bez svojih vitezova, ali je Nebeska Srbija dobila nove žitelje koji su se na Nebo vazneli u svojoj (mučeničkoj) krvi. Kako da zajedno sa njom ne odbolujemo njen bol za izgubljenom decom (i mužem), i koja je bila toliko jaka, da njeno tvrdo srce popusti tek na kraju, kada joj gavrani, te ptice – svojevrsni vesnici smrti i nesreće, donose ruku njenog najmlađeg sina Damjana, čedo koje je volela više od svog života. I kako kaže narodni pesnik:

Uze majka ruku Damjanovu,
Okretala, prevrtala s njome,
Pak je ruci tijo besjedila:
„Moja ruko, zelena jabuko!
„Gdje si rasla, gdje l’ si ustrgnuta!
A rasla si na kriocu mome,
„Ustrgnuta na Kosovu ravnom!”
Al’ tu majka odoljet’ ne mogla,
Prepuče joj srce od žalosti
Za svojijeh devet Jugovića
I desetim star-Jugom Bogdanom.

Tiho su svoj bol živele i nosile inokinja Efimija i carica Milica, u monaštvu prepodobna mati Evgenija. Ona je majka svih Srba mučenika, i onih stradalih na Gazi-mestanu i onih koji su stradali posle Boja na Kosovu, onih koji su stradali u vreme Prvog svetskog rata, zatim naših jasenovačkih, gospićkih, glinskih, gradiških, prevlačkih, kragujevačkih i onih Novomučenika i Novomučenica srpskih postradalih u poslednjim ratovima, a čija krv i stradanje ne smeju da se zaborave. Jer bi to bio veliki greh naš pred Bogom.

Taj tihi bol nosila je i ćerka Lazareva i Miličina – Olivera Lazarević, koju je majka, da bi umilostivila okrutnog turskog sultana Bajazita I, dala u sultanov harem. I kako kažu istoričari: „Žrtvu princeze Olivere za spas naroda i otadžbine posle Kosovske bitke, srpski narod je još za njenog života veoma visoko cenio. Ona je smatrana žrtvom biblijskog karaktera, bogougodnom i hristolikom žrtvom, prinetom iz slobode, ljubavi i poslušanja prema svome rodu i otačastvu.”

Tiho su taj bol nosile i sve Srpkinje-Hrišćanke koje su ostale na Kosovu i Metohiji, i koje su gledale svakodnevna stradanja svoje i tuđe nejake čeljadi. Taj bol, tihi i nečujni, podnosile su i one naše majke čiju su decu otimali iz kolevki (i njihovih zagrljaja) i vodili ih u daleke krajeve Otomanske imperije, da od njih prave janičare. Sa tim tihim bolom su živele i nisu gubile veru da će jednoga dana taj njihov tihi bol poroditi pokoljenje koje će uzvišenost tog tihog bola da pretvori u isto tako tihe (i uzvišene) suze radosnice, a koje će značiti da je posle viševekovnog ropstva Sveta (i krvlju kosovskih junaka natopljena) srpska zemlja na Kosovu i Metohiji ponovo slobodna, i da će se iz porušenih hramova, ponovo čuti poj monaha i monahinja, sveštenika i mirjana – novog pokoljenja Srba Hristu vernog.

Svoju (molitveno tihu) tugu za kosovskim junacima iskazale su i one tri Svete sestre – Rala, Dena i Sara, koje su, u znak žalosti nad pogibijom srpske vojske na Kosovu Polju, ostavile sve i otišle u neprohodne – i u to vreme pune svakojakih zverova – šume u levačko-šumadijskom kraju, svaka na svoju stranu, i na skrivenim mestima se podvizavale dok ih Gospod nije prizvao k sebi. Svete sestre su se kajale zbog srpskih grehova, zbog kojih je Bog i dopustio takvu nevolju, plakale nad sudbinom onih koji su na Kosovu Polju ostavili svoje živote, i prolevale su suze i molile Boga da makar poštedi one koji su ostali da budu tursko roblje. Danas, u istim tim šumama gde su se podvizavale, nad njihovim svetim moštima nalaze se tri manastira – Raletinac, Denkovac i Sarinac, u kojima monasi i monahinje, kao nekada Svete Rala, Dena i Sara, nastavljaju da se mole Bogu za spas srpskog naroda.

Na današnji dan ne možemo a da se ne setimo i Mučenice Bosiljke Pasjanske, devstvenice iz Kosovskog Pomoravlja, koju su (još u vreme turskog ropstva) oteli obesni Arnauti, vređali je i nasrtali na nju, hteli silom da je prevedu u islam i udaju za jednog od njih, ali ih je ona, sa Gospodom u srcu i molitvom na usnama, odbijala i silom svoje vere odolevala svim iskušenjima. Na kraju, nakon svih mučenja, povreda i uvreda, Hristova zaručnica sačuvala je svoju devstvenost, a razgnevljeni i poniženi mučitelji odvukli su je konjima do reke Lapaštice, izboli je i dotukli noževima, besno vičući: „Smrt Škinji (Srpkinji)“, našta im je Bosiljka, pre nego što je izdahnula, odgovorila: „Nije ovo smrt za mene, već život, vi ste u smrti, vaše pogano pleme!“

Danas osluškujemo i šta nam sa Neba govori blažena podvižnica Stevka Dečanska, potonja monahinja Stefanida, nepresušno vrelo mudrosti, one mudrosti koju daje Duh Sveti izabranim čedima Božjim, prostim i neukim, ali čija su srca neprestano gorela Hristom i za Hrista.

A kako da danas zaboravimo Jevrosimu majku?! Bog nas zaboravio ako iz našeg srca iščile njene mudre reči, upućene sinu – Kraljeviću Marku:

„…Marko sine jedini u majke!
Ne bila ti moja rana kleta,
Nemoj sine govoriti krivo
Ni po babu, ni po stričevima,
Već po pravdi Boga istinoga.
Nemoj sine, izgubiti duše,
Bolje ti je izgubiti glavu
Nego svoju ogr`ješiti dušu…“

Danas se moramo setiti i ona dve jetrvice, Vinke i Koviljke, koje su bile više nego jetrvice – bile su dve mile sestrice. I kada se nakon pet srećnih godina mlada Vinka smrtno razbolela, ona doziva svoju milu jetrvu, da joj u amanet ostavi na čuvanje svog jednogodišnjeg sina Mirka. Moli Vinka svoju jetrvicu da pored svog sina Marinka ponekad pogleda i njenog Mirka. Jer će njen Mirko uskoro da ostane bez majke, postaće siroče. I u toj svojoj molbi kaže Vinka svojoj seji Koviljki:

„Pazi, sejo, siroticu moju:
kad Marinku bela hleba sečeš,
podaj, sejo, i mojemu Mirku –
njemu podaj od hleba korice
nek se znade da je sirotica,
da moj Mirko svoje majke nema!
Oj, Koviljka, mila sestro moja,
kad Marinku spraviš košuljicu,
mome Mirku zakrpi traljicu
nek se znade da je sirotica,
da moj Mirko svoje majke nema!
Oj, Koviljka, mila sestro moja,
kad nam sveta neđeljica dođe,
kad izađeš na sokak međ` druge,
tvog Marinka na krilo posadi,
moga Mirka kod sebe na zemlju,
nek se znade da je sirotica,
da moj Mirko svoje majke nema!
Oj, Koviljka, mila sestro moja,
kad nam sveto Vaskrsenje dođe,
kad na deci ruho pokrojite,
vašem krojte kako vama drago,
mome krojte čisto ruho crno
nek se znade da je sirotica,
da moj Mirko svoje majke nema!
Oj, Koviljka, mila sestro moja,
kad mi, sejo, u crkvu pošećeš,
tvog Marinka na ruci ponesi,
moga Mirka za ruku povedi,
nek se znade da je sirotica,
da moj Mirko svoje majke nema!
To izusti nevestica Vinka,
to izusti, pa dušicu pusti…“

… Ali, Koviljka, to koleno adamsko, ta plemenita Srpkinja, ne samo što Mirku ne daje koricu hleba već ga hrani pre no svog Marinka, ona ima srce milostivo, jer i sama zna šta je sirotinjstvo. Pa strina Mirku kroji košuljicu pre nego svom Marinku, a kad nedeljom izađe na sokak Mirka posadi na krilo a svog Marinka do sebe na zemlju, a za Vaskrs kroji isto ruho i za Mirka i za svog Marinka – „čisti skerlet i zelenu svilu“. Kada strina krene u crkvu, na Svetu Liturđiju, obojicu vodi za ručicu kao da su (i jesu) braća rođena. A sav narod strinu blagosilja zbog njene duševnosti, plemenitosti i dobrote.

Na Vidovdan, ne možemo a da ne spomenemo i onu našu nepoznatu majku iz Šumadije, koju je u pesmi „Mati i Sin“ opevao Vojislav Ilić Mlađi. Ta bezimena srpska Majka Hrabrost ne plašeći se kuršuma koji su leteli oko nje, na poljani smrti, sred krvi rumene, traži svoga sina Jovu i nosi mu lepe čarape šarene. A kada joj Jovini saborci kažu da ga ne traži tu, sred bojnog polja (jer je Jovo u Skoplju, u bolnici sa drugim ranjenicima), već da se vrati svojoj kući, stara majka ih ne sluša nego, kako dalje stihoslovi pesnik:

„…Zabrinuta starka u Skoplje se diže,
preko bezbroj polja, brda i suvata,
prečicama žuri i napokon stiže,
i zakuca alkom o bolnička vrata.

„Ko je?“ – ču se. – „Ja sam, ratnikova mati.
Roditeljska ljubav dovela je mene.
Tražim moga Jovu, moje milo dete,
I nosim mu lepe čarape šarene.“

„Tu je!“ – Ona uđe i dršćući gleda
Sve postelje redom što oko nje stoje:
„Bože, da l` je ovde? Kamo moga čeda?“
Dok odjednom kliknu: „Jovo, oči moje!“

„Kako naši doma?“ – pita sin polako. –
„Šta te nagna, nano, čak dovde do mene?“
„Zdravo su. Ne brini. Ja dođoh, tek tako…
i nosim ti, evo, čarape šarene.

Da ti ih navučem, ded` ovamo brže.
Nosićeš ih s dikom, nek je slava Bogu.“
Pa pokrivač diže, al` se hitro trže
jer spazi patrljke – odsečenih nogu.

No uzdrža srce da bol ne poteče
i ne dade suzi da iz oka kane,
već pokrivač spusti i s ponosom reče:
„Živ mi bio sinko, i srećne ti rane!“

Potom se jedincu nadnese nad grudi
i bledu mu glavu oberučke uze
i ljubljaše dugo… Svi prisutni ljudi
posmatrahu ćutke i brisahu suze.

„Od dobra roda, dobar je i porod“. Plemenite majke rađale su plemenite i hrabre junake. Rađale su te plemenite srpske majke i žensku decu, učile ih da i one budu isto tako jevanđeljski plemenite i požrtvovane. I njih, poput svojih sinova, dojile su i zadojile Svetosavljem a othranile Kosovskim zavetom. Neka bi blagi i milostivi Bog dao da se množe takve majke, i ovde na zemlji i u Nebeskoj Srbiji…

… Draga braćo i sestre, na nama je da od zaborava sačuvamo Kosovski zavet Svetog kneza Lazara. Naša je sveta dužnost da taj zavet predamo pokolenjima koja dolaze. Naša je obaveza da sinove i ćerke svoje učimo da budu plemeniti i hrabri poput srpskih vitezova, a u isti mah krotki i tihi, poput svih ovde pomenutih Svetih Srpkinja. Jer u toj krotosti i tišini najbolje ćemo čuti i razumeti šta nam govori Bog i slavni preci naši. Amin.

jerej Goran Spasojević
Misionarska parohija
Uspenja Presvete Bogorodice
Sarpsborg, Kraljevina Norveška,
Na Vidovdan, l. Gospodnjeg 2017. godine

Izvor: Stanje stvari