Зашто су Турци спалили мошти Светог Саве?

Срећни ли су народи који имају досадну историју – написао је још у 18. веку Монтескје, правим именом Шарл Луј де Секонда, француски филозоф, писац, и политички теоретичар. Очито ми Срби не спадамо у те срећне народе чија је историја једноставна попут оперетске једночинке. Наша је тешка драма у којој један крвави чин, унедоглед, бива замењен другим, још крвавијим. У свему оскудни, историјом смо богати. Могли бисмо да је извозимо, али се за њу нико не отима… Да будемо Срби, то је само нама запало… А ми, такви какви јесмо, толико богати прошлошћу, један значајан устанак српског народа против турске власти, и то први, који можда баш није у рангу са онима с почетка 19. века, који су подигли вожд Карађорђе и књаз Милош, потпуно смо маргинализовали у нашој историографији. Не спомиње се у школским уџбеницима, и о њему се мало зна и пише.

Овај „први“ српски устанак десио се један век пре Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Црнојевићем и 210 година пре него што је Црни Ђорђе подигао буну у Орашцу, и то не у Шумадији, већ у Банату који се тада протезао источно до Карпата, јужно до Дунава, западно до Тисе и Дунава и северно до Мориша. Предводили су га вршачки епископ Теодор Несторовић, војвода Сава Темишварац, Веља Миронић и четовођа Јанко Лугошанин Халабур. Њихово седиште било је у Вршцу, а прикључило им се више од шест стотина села. Први пут после пада српске деспотовине 1459. године, Срби су се побунили против турске власти. Иначе, мало је познато да је Банат, као српска земља, последњи пао под турску власт 1552. године. Историчар др Милош Савин дошао је до података да је још у време угарског краља Матије Корвина (1443-1490) овај предео населило око 150.000 Срба. А после пада деспотовине, у наредном веку пристигло их је још 200.000. О масовности ове побуне најбоље говоре стихови из народне песме настале у то време:

„Сва се бутум земља побунила,
Шест стотина подигло се села,
Свак` на цара пушку подигао!“

Устанак је брзо добио замајац. Пало је неколико битних турских утврђења на левој обали Дунава, освојена је и спаљена тврђава у Новој Молдови, спаљена је дрвена тврђава у Панчеву. У мају 1594. године, устаници освајају места Вилагошвар и Јенопоље (данас у Румунији), а већ почетком јуна и Бечкерек (Зрењанин). Из ослобођеног Бечкерека једна чета устаника кренула је према Бечеју (Новом Бечеју), а друга према Тителу. Оба ова града и сва већа места у Банату, осим Темишвара, била су у рукама устаника. Уходе су Турцима слале извештаје да се устанак проширио од Будима до Београда.

Непосредан повод за српски устанак био је рат који је Турска објавила Аустрији 1593. године. На Западу, Аустрија није могла да нађе савезнике за одбрану од Турака ни уз помоћ папе Климента Осмог. Млечани су одбијали да се одазову папиним и аустријским позивима у рат против Турака због своје слабости и трговачких интереса. Француска је непрестано настојала да обнови савез са Турцима и поново успостави свој утицај на Порту. Шпанија се након пораза своје армаде у водама Ламанша 1588. клонила сукоба у Средоземљу. Мале италијанске државе такође су имале трговачке интересе за опстанак Турске у Европи.

Тако је Аустрија морала да настави ратовање само уз подршку немачких држава, угарског сабора и Чешке. Папа се обраћао за помоћ и православним државама (Ердељ, Влашка, Молдавија, Русија), али се оне нису одазвале позиву. Зато се Аустрија окренула војводама Влашке и Молдавије, а нарочито Србима, који су чинили већину у Јужној Угарској. То је био први корак Запада у стварању општег хришћанског савеза против Турака.

Српски прваци из Баната подржани од пећког патријарха Јована Кантула (1592-1614), били су уверени да ће сукоб хришћанске Европе са Турском бити од користи и за њихов народ. Зато су, не чекајући да се овај савез оствари, одмах након објаве рата између Турске и Аустрије 1593, почели да формирају, најпре мање хајдучке чете, а затим већ следеће године, успели да их уједине у веће одреде. У почетку су само нападали турске караване, али како се број бораца повећавао, предузимани су и већи подухвати, нападане су турске тврђаве и утврђена места.

Ови успеси српских устаника озбиљно су забринули Порту у Цариграду па је за темишварског беглербега, уместо Хасан-паше, постављен Софи Синан-паша, који је одмах са 11.000 војника кренуо на српске устанике. Почетком јуна 1594. године долази до првог великог сукоба између српске и турске војске. Турци су том приликом претрпели страховит пораз. Од 11.000 војника спасло се само хиљаду, а међу погинулима био је и син Синан-паше. После прегруписавања и попуне турске војске, Софи Синан-паша поново је кренуо на Србе, али је опет био потучен. Том приликом погинули су Софи Синан-паша и још тројица бегова. Убрзо после тога Срби су освојили Липово и за кратко време војевања поубијали 25.000 Турака.

На ток побуне утицао је и мегдан једног од вођа српских устаника и турског команданта Вршца. Када је једна чета Срба опколила Вршачку кулу, њен заповедник Арслан-бег је изазвао на двобој четовођу Јанка Халабуру, не слутећи да ће у том дуелу буквално изгубити главу. Халабура је изазивачу, пред обема војскама, одсекао главу. Његов јуначки чин осоколио је устанике који су ослободили Вршац.

Прича о овом мегдану је стигла и до самог турског султана Мурата Трећег (1574-1595) и толико га наљутила да је на Банат послао великог везира Синан-пашу и темишварског Хасан-пашу са огромном војском пристиглом чак из Сирије. Увидевши да не могу сами да наставе ратовање против обучене и организоване отоманске војске, вође устанка, епископ Теодор, бан Сава Темишварац и војвода Веља Миронић тражили су изнова помоћ, најпре од суседних ердељских војвода, посебно од влашког војводе Баторија, коме су нудили место великог војводе и управљање ослобођеним територијама. Али, он је изневерио њихова очекивања. Једино је Аустрија у тим тешким тренуцима устанка послала око 800 обучених војника као помоћ. Међутим, на путу за Банат, Аустријанце је пресрео одред Татара који их је до ногу потукао, те нису ни стигли до Баната. Тако су банатски Срби у одсудном тренутку остали потпуно сами.

До судбоносне битке између банатских Срба и Турака дошло је код Бечкерека, данашњег Зрењанина, 10. јуна 1594. године. Турске снаге бројале су око 30.000 војника, а устаничке око 4.300 бораца. У неравноправној борби устаници су потучени, спасло се свега око 300 бораца, и њих су турске снаге гониле све до Темишвара, где су их коначно потукле. Највећи део становништва је са владиком Теодором потражио спас у Трансилванији.

На почетку устанка епископ Теодор Несторовић је благословио побуњенике и поделио им барјаке с извезеним ликом Светог Саве, који су као симбол вере и слободе носили с поносом у свим биткама. Синан-паша, да би се на сличан начин супротставио националном заносу српског народа и светосавској застави, наређује да се чак из Дамаска донесе зелена застава муслиманског пророка Мухамеда.

Како овај покушај са заставом пророка Мухамеда није заплашио устанике Синан-паша као казну за ову буну наређује да се мошти Светог Саве, највећег српског светитеља донесу из манастира Милешеве, те да се 359 година након његове смрти спале. То је требало да уништи светитељев велики култ у народу, а са њим и све наде за ослобођење од Османлија. Легенда каже да је овај злочиначки чин био пропраћен непогодом, градом и олујом. Пепео српског просветитеља разнет је на све стране. Тиме је духовни отац Срба узео учешћа у страдању свог народа под Турцима.

Различите хронике помињу различите године и различито место паљења светитељевих моштију. Једни то везују за Велики петак 1594. године, а други за Велики петак 1595. године. Званични подаци кажу да су мошти спаљене у суботу, 27. априла 1594. године. И то на месту да се пламен види надалеко, на брду Врачару. Врачар је одабран због тога што се када је мирна ноћ наводно добро види из јужног Баната. Ако пођемо од чињенице да је највиша тачка надморске висине у Београду на месту где је данас Народна скупштина, онда је сасвим логично да је место спаљивања на Ташмајдану који је на нешто нижој коти и да је могло да се види из јужног Баната. Постоји и трећа теза, да његов култ није окупљао само православне Србе, да су мошти Светог Саве походили и долазили им на поклоњење и римокатолици и муслимани. По овој претпоставци, потурице из околине Милешеве кришом су обилазили његов гроб ради молитве и крштења, па су наводно због овог спаљене мошти.

Француски путописац Жан-Шесно бележи 1547. године да муслимани поштују гроб светитеља Саве и да га се боје. Један од најугледнијих млетачких дипломата Бенедикто Рамберти је оставио сведочанство из 1553. да Турци и Јевреји дају већу милостињу манастиру Милешеви неголи Срби. Он, такође, бележи да је турски султан Мурат Трећи био забринут јер су се мухамеданци, након ходочашћа Св. Сави, враћали у веру предака.

Протођакон Владислав Вуловић пратећи хронолошки ток историјских збивања искључује дилему да су мошти Светог Саве могле бити спаљене 1594. године, јер „дотадашњи устанак Срба, још сувише малих размера, (био је) сасвим недовољан разлог за једног великог везира да се реши на такву казну, за који је могао мислити да ће веома лоше утицати на све Србе и њихово свештенство. Није потребно бити велики државник, па несумњиво моћи предвидети да ће тај поступак само подстаћи Србе да устанак који је још тињао претворе у прави пламен“. Осим тога, за такав поступак „мотиви су морали бити дубљи. Такав мотив према мртвима није био у обичајима Турака; телеса краљева Милутина и Дечанског и тело кнеза Лазара и других српских светитеља остала су поштеђена све до наших времена“.

И шта је права истина, где су спаљене мошти Светог Саве и где је „прави“ Врачар? Зашто у новијој историји не постоје озбиљнија истраживања која би покушала да одговоре на питање о локацији спаљивања моштију? Можда одговор лежи и у причама и веровању да милешевски монаси Турцима нису предали мошти светитеља, и да се оне чувају у неком од манастира Српске православне цркве у источној Србији. Неким чудом сачувана је лева шака светитеља без малог прста, која се налази у манастиру Милешева код Пријепоља, као и његово архиепископско жезло. За наук нам остају речи Милоша Црњанског које не смемо да заборавимо: „Дуж целог Дунава наша гробља, сахрањено богатство. Треба тамо да сачувамо своје задужбине, торњеве и звона и понос своје прошлости, иако је несрећна.“

СУРОВА ОДМАЗДА

У одмазди према банатским устаницима Синан-паша је био немилосрдан. Вршачког владику Теодора Несторовића, моралног и духовног пастира свога народа, на превару је ухватио и наредио да га живог одеру. То је била најстрашнија казна за пример и застрашивање осталих устаника. Године 1994. на иницијативу тада епископа банатског, касније епископа жичког Хризостома, календару Српске православне цркве придодат је свештеномученик Теодор Вршачки. На предлог владике Никанора, централни Градски трг од 2009. носи име Светог Теодора Вршачког.

ВРШАЦ СЕ ОДУЖИО ЈУНАКУ

Мегдан Јанка Халабуре и детаљи из борбе са Арслан-бегом – одрубљена бегова глава набодена на Халабурину сабљу како се вијори изнад вршачког замка – нашли су се на грбу града Вршца, који је установљен почетком 19. века и такав је и данас. И једна градска улица носи његово име. Априла 2013. године, на платоу испод Вршачке куле, свечано је откривена спомен-плоча јунаку из банатског устанка.

---

Извор: Вечерње Новости