Živi u nama duh Kumanova…

Dozvolili smo da padnemo, sada se čudimo otkud tolike hijene i lešinari oko nas. Naravno da su oni bili tu i pre, nismo ih primećivali zato što se nisu otvoreno pokazivali. Da nismo sami pali ne bi se oni ni sada pokazali i dalje bi se krili iza svojih lažnih maski nekakve demokratije, ljudskih prava, naprednih shvatanja…

Oni bi nastavili da se kriju ali to je manje važno, važnije je to što bi mi ostali nedodirljivi za njih. Trebalo je samo da ostanemo čvrsti na svom putu. Ne bi to njih nateralo da nestanu niti da prestanu da čine pakosti i zlodela ali bi im njihov plan učinilo neostvarljivim. Ovako su spremno dočekali naše posrtanje. Jedno od njihovih priprema za naš pad bilo je i izmišljanje i stvaranje nekakvih novih naroda i nacija na istorijskom, kulturnom i etničkom prostoru Srba.

Tako su krajem XIX i početkom XX veka zapadni „dobročinitelji“ krenuli pojačanim intezitetom stvaranja nacija poput albanske, makedonske, bošnjačke, crnogorske… Što se danas na početku XXI veka zahvaljujući našoj pasivnosti privodi kraju. Ništa od toga ne bi bilo moguće bez onih palih duša, onih među nama koji su im dali ključnu pomoć, dok smo mi samo nemo posmatrali. Sada vidimo rezultat i kakva su zaista lica i karakter tih zapadnih „prijatelja“. Nemamo više razloga da sebe zavaravamo lažnom nadom da će se oni promeniti. Mi smo ti koji moraju da se promene, odnosno da se vrate sebi i svetosavlju.

Dosta je bilo da sami hrlimo u propast, jureći ko „muve bez glave“ u smrtonosni zagrljaj zapadne satane. Petokolonaši nas upravo vode tim putem izgubljenih duša i propasti. Nastavimo li za njima neće oni biti krivi, već mi što smo pratili takve. Takvo ponašanje donelo bi nova nepotrebna stradanja srpskog naroda. Jedno je kada narod strada u borbi za veru, slobodu, Otadžbinu, takva borba od Gospoda uvek biva nagrađena. Tako da naša deca i buduće generacije uživaju plodove tih žrtava i borbe. Kada bi se odlučili za put svojih slavnih i časnih predaka mi danas bi sutra svojim potomcima ostavili nešto vredno u nasleđe. Potpuno drugo je nemo posmatranje, neodgovornost, nezainteresovanost, sleganje ramenima za sve oko nas sem za nekakve lične i materijalne potrebe.

Ta glupa i neodgovorna politika koju vodimo sada u prošlosti nam je za nauk već pokazala svoje katastrofalne posledice i rezultate. Ne smemo ih zaboraviti, ne smeju nam se nikad više ponoviti. Držeći se svog svetosavskog puta ostaćemo ono što jesmo, tako im nikad nećemo dozvoliti da od nas naprave ono što nismo. Ne smemo više nikad ponavljati politiku sa kraja XIX veka.

Period kada je jedan srpski vladar vodeći se svojom sujetom da bi nosio nekakvu krunu na glavi koju će mu priznati zapadni „prijatelji“ bespogovorno sledio put koji su mu oni „prepisali“. Tada je knez Milan dok Srbi stradaju od arbanaških razbojnika, kurda, bugarskih komita, bašibozuka i samih osmanlija u srpskim zemljama koju kontrolišu Otomani čekao da mu zapad po obećanju pomogne. Dok je taj isti zapad vršio teror nad Srbima na srpskim zemljama pod okupacijom austrougarske a knez  vodio nekakvu „neutralnu“ prozapadnu politiku.

Čekajući svoju obećanu krunu srpski knez se na tegobe, ugnjetavanje i muke srpskog naroda na okupiranim teritorijama nije osvrtao. Uporno nastavljajući svoju nekakvu sterilnu „nezamerajuću“ politiku. Neprestano je izbegavao bilo kakav konkretan potez koji bi doveo do bar pokušaja odbrane svetosavskog naroda. Važna mu je bila kruna i privilegije za njega i njegovu poniznu dvorsku svitu koja mu se pridružila u podršci takve politike. Ovakvo ponašanje neminovno je vodilo u oštru podelu u srpskom društvu.

Podelu  na oportuniste koji uporno predlažu pasivan stav –  „da se ne izgubi ono što nam je Evropa dala“, a što su ustvari sami Srbi prethodno izvojevali puškom. I mlade školarce stigle sa evropskih univerziteta, koji razložno ukazuju da takav stav vodi neminovnom gubitku, najpre vere, zatim  naroda, koga će fizički zatrti, i na kraju same teritorije Otadžbine.

Srpska pravoslavna crkva u tom periodu, nije imala dozvolu Carigrada da otvara svoje škole u otomanskoj carevini. Tako da su Srbi morali, ili da odu u inostranstvo ili da dođu u Srbiju, da se iškoluju na svom jeziku. Ubistva  srpskih konzula u Južnoj i Staroj Srbiji, postaju šiptarska praksa. Beogradska vlast ne traži zaštitu i načine kako to da reši, već to vidi kao rešenje da se otarasi onih buntovnih koje je tamo upućivala po kazni. Najpoznatiji takav konzularni činovnik  bio je književnik Branislav Nušić. Koji će tamo doći praktično u zamenu za zatvorsku kaznu koju je zavredio uvredivši „nepogrešivog“ kneza Milana Obrenovića jednom od svojih pesama. Nušić tamo ponovo pokazuje svoju intelektualnu ali i nacionalnu snagu postajući najveći borac za srpsko prosvetiteljstvo. Neumorno dokazujući značaj srpskih škola i crkava, za prosvetiteljsku misiju na terenu.

Znali su to pravi oduvek, oni nikada nisu ostavljali svoj narod bez zaštite, škola i crkava. Pravi Srbi i srpski vladari nisu skupljali materijalno za sebe i svoju svitu, već uvek za svoju veru, narod i Otadžbinu. Ostavljajući na taj način potomcima bolju budućnost. Radovali su se što su to u mogućnosti i duše su im zbog toga bile ispunjene ljubavlju i srećom. To su uspeli, mogli i znali jer su bili svetosavci. Borili su se stvarali i radili za majku Srbiju i pravoslavlje svom dušom i srcem.

Šta je sve ostalo iza pravih svetosavaca zabeležio je i  prof. dr Vladimir R. Petković[1].

A onda su došli oni koji su umislili da se vreme računa od njih. Oni koji su ubeđeni kako su upoznati o svemu u prošlosti i znaju sve o budućnosti. Ustvari potpuno nesvesni svog neznanja proisteklog iz gordosti. Slabo su čitali istoriju svog naroda a i ono što su pročitali očito su vođeni zapadnim sugestijama loše tumačili. Da su se malo više potrudili sigurno bi naišli i na Vladimira Petkovića pa bi u njegovom naučnom radu „Stari srpski spomenici u Južnoj Srbiji“ mogli da pročitaju:

„U Južnoj Srbiji, koja je poznata pod imenom Maćedonija, ostalo je tragova umetnosti raznih epoha i raznih naroda. Tračko-ilirska plemena, stari Jelini, Rimljani, Vizantinci, Turci obeležili su više ili manje svoj boravak u njoj umetničkim spomenicima svojim. Jedini narod, koji je neko vreme u zavojevanju držao Južnu Srbiju, a od čijeg imena nije u njoj ostalo apsolutno nikakva traga, niti je ma kakav spomenik obeležio doba njegova zavojevanja u Južnoj Srbiji, bili su Bugari. Carevi bugarski behu tu došli kao zavojevači i nikad im ne beše pošlo za rukom, da u Južnoj Srbiji sebi stvore neki postojan i pogodan položaj. To je upravo glavni razlog, što oni ne behu stigli, da tu podignu spomenike i da ostave traga svoga imena.

Sa svim drugačije se ocrtava slika srpske vladavine u Južnoj Srbiji. U XIV veku podigoše srpski kraljevi i srpska vlastela bezbrojne crkve i umetnost srpska dožive tu svoj najlepši procvat. Kao što biljka, koja je našla pogodno zemljište, pušta duboko svoje korene i svoje vreže širi na sve strane, tako i srpska umetnost u Južnoj Srbiji izbi u tisućama izdanaka. Oko Skoplja, Prizrena, Prilepa, Ćustendila (sada u Zapadnoj Bugarskoj), Kumanova, Kratova, Štipa, Strumice, u dolini Crne Reke grupišu se guste mase srpskih crkava. I u oblastima Tetova, Debra, Ohrida, Korče, Prespe, Bitolja, Florine, Ostrova, Kostura, Sereza i Drame iznikoše mnogobrojne crkve srpske…“      (2)

Oni koji su čitali i upoznali se sa istorijskim, duhovnim i materijalnim dokazima nemaju nikakvu sumnju gde su srpske zemlje i srpski narod. A tamo gde jesu srpski narod i Otadžbina moraju se uvek beskompromisno braniti i ne prepuštati zulumu osvajača ili nekakvih divljih plemena koje je zapad prevarama pretvorio u narode koji izvršavaju njihove naloge. Zar da dozvolimo da nam otimaju istoriju, teritorije, spomenike, crkve, manastire …?

Najnoviji pokušaji su im da vršeći beskrupulozno otimanje srpske kulturne i verske baštine prikažu je Albanskom, kako bi Kosovo dobilo članstvo u UNESKU. Zanemarujući materijalne i istorijske činjenice oni žele da jednoj izmišljenoj naciji na srpskoj teritoriji naprave još jednu izmišljenu državu. Nije im bilo dovoljno što su i onu prethodnu napravili velikim delom na prostoru Stare Srbije. Ovog puta ih u tome ipak usporava istorija i dokazi koje ona donosi.

Zato je toliko bitno zapadu da se ne vezujemo za prošlost, jer ona jasno pokazuje našu veličinu i naša prava. Njima je bitno da prihvatimo „mantru“ u koju su ubedili naše vlastodršce, kako treba zaboraviti prošlost i gledati samo u budućnost. Zaboravimo li prošlost i počnemo li da pravimo budućnost sa onima koji su kroz vekove želeli samo da nas unište, nestaćemo ili ćemo postati neke nove „poturice“. Mnogo smo izgubili do sada našom nehajnošću ali moramo da se osvestimo i vratimo na pravi put, onaj svetosavski. Nabrajajući stotine srednjovekovnih crkava i manastira na prostoru Južne Srbije prof. dr Vladimir R. Petković je 1924. zaključio i sledeće:

„…Iz ovoga letimičnoga pregleda najznačajnijih crkava srpskih, koje iznikoše na zemljištu Južne Srbije za vreme srpske vladavine u XIV veku, vidi se, da se jezgro stare umetnosti srpske nalazi u Južnoj Srbiji. Ona postade klasična zemlja srpske umetnosti i bila je svedok razvoja jedne velike civilizacije, koji je nasilno prekinut najezdom Turaka. Srpska crkva u Južnoj Srbiji postaje središte pravoslavnoga sveta. Sveta Gora se stavlja pod zaštitu srpskih vladalaca i u ovoj originalnoj republici monaškoj u velikoj većini su srpski monasi. Dugo vremena ostaje protat u Kareji u srpskim rukama.

Bugari, Rumuni, Albanci smatraju srpsku crkvu u Južnoj Srbiji kao glavnog nosioca pravoslavlja. U arhiepiskopiji Ohridskoj prevode se crkvene knjige na srpski jezik. Otac čuvenoga Đorđa Kastriota Skenderbega nalazi utočište u pirgu Sv. Đorđa u Hilandaru (ovaj pirg i danas nosi ime „arbanski pirg“) a tako isto i njegovi sinovi, od kojih jedan „duks ilirski“ Repoš počiva u priprati crkve Hilandarske (umro 1431. god.). Srpski monasi poplaviše u XIV i XV veku ceo pravoslavni Istok. U čuvenom manastiru Sv. Save i Sv. Krsta kod Jerusalima obitavaju srpski monasi. Na Sinaju se spominju srpski igumani, a nesumljivo je srpskih monaha bilo i u egipatskim pustinjama oko Crvenoga Mora. Srpska crkva u Južnoj Srbiji pribavi imenu srpskom vrlo veliko uvaženje za vreme vladavine turske. Ona je smatrana kao centar pravoslavlja i stari srpski jezik, slično latinskom jeziku na Zapadu, postade crkveni jezik susednih naroda. Ovaj jezik postade čak i zvaničan jezik, na kome vladaoci i knezovi ovih raznih naroda pišu svoje diplome i svoje povelje. Tako su diplome gospodara moldavovlaških toga doba pisane na jeziku srpskom, na jeziku njihova vladike Maksima, unuka despota Đurđa Brankovića. Sultani turski za zvaničan jezik svojih diploma uzimaju jezik srpski, jezik velikoga vezira Sokolovića.

I diplome mađarskih kraljeva toga doba, kao i diplome albanskih knezova pisave su istim jezikom. Propaganda katolička i protestantska kod naroda na Balkanskom poluostrvu služi se samo srpskim jezikom i još 1651. godine katolički episkop u Bugarskoj, Filip Stanislavov štampa na srpskom jeziku u Rimu jedan trebnik za svoju pastvu u Bugarskoj. Godine 1878. srpski narod iz svih krajeva Južne Srbije upućuje Berlinskom Kongresu molbe, u kojima traži da se prisajedini Srbiji, a kao dokaz za svoju narodnost navodi bezbrojne crkve, koje u XIV veku u Južnoj Srbiji podigoše kraljevi srpski i vlastela srpska. Tako su 20. juna 1878. god. sa zbora u Skoplju poslali molbu Berlinskom Kongresu i potpisali je predstavnici okruga Tetovskog, Debarskog, Kičevskog, Prilepskog, Štipskog, Veleskog, Kratovskog, Kočanskog, Kumanovskog, Palanačkog i Ćustendilskog, tražeći da se prisajedine Srbiji i pozivajući se za dokaz svoje narodnosti na stare srpske crkve kao: „Arhanđeo i Sv. Ilija na Karadagu, zadužbine Stevana Nemanje; Sv. Arhanđeli i Bogorodica, zadužbine nejakog Uroša; Sv. Nikita u Čurčeru, zadužbina kralja Milutina; Bogorodica u Ljubancima, zadužbina sestre Dušanove; Sv. Dimitrija u Sušici, gde su sahranjeni kralj Vukašin i kralj Marko“ itd. Na Kozjaku je 2. juna 1878. god. održan zbor, sa koga su Srbi iz nahija Kumanovske, Skopske, Ćustendilske, Radomirske, Melničke, Nevrokopske, Kratovske, Štipske, Kočanske, Strumičke, Veleske itd. poslali Berlinskom Kongresu molbu, da se prisajedine Srbiji, navodeći za dokaz svoje narodnosti svoje stare crkve: Matejić sa crkvom Sv. Bogorodice, u kojoj se krunisao kralj Milutin; Sv. Đorđe u Nagoričinu, zadužbina kralja Milutina; Bogorodica Zabelska, zadužbina Stevana Nemanje; Bogorodica Karpinska, zadužbina kraljeva Radoslava i Dragutina; Prohor Pčinjski, zadužbina kneza Lazara; Sv. Joakim Osogovski, zadužbina kralja Dragutina; Sv. Bogorodica Rilska, zadužbina kralja Stevana Dečanskog; Sv. Gavril Lesnovski, zadužbina despota Jovana Olivera. Isto je tako sa zbora u manastiru Prečiste više Kičeva, držanom 15. juna 1878. god. poslata istom Kongresu molba za prisajedinjenje Srbiji od predstavnika iz nahija Kičevske, Debarske, Ohridske i Elbasanske, a među mnogobrojnim crkvama, koje se navode kao dokaz njihove srpske narodnosti, u molbi se spominju i crkve Sv. Ilije kod Florine; Bogorodica više Kostura; Sv. Ilija više Kostura; dvadeset i četiri manastira na Meteorima; Sv. Petar više Berata, sve zadužbine Nemanjića. Nisu ovo jedini primeri narodne svesti stanovništva Južne Srbije, koje se svojim molbama obraća velikim silama Evrope i srpskom knezu Milanu, da se prisajedini majci Srbiji. Ni stara srpska umetnost, vezana najvećim delom za crkvene spomenike u Južnoj Srbiji, nije svoje uticaje ograničila samo na oblasti stare države srpske. Njeni uticaji se šire daleko izvan granica srpskih zemalja. Bugarska stoji pod uticajem srpske crkvene umetnosti. Srpska vlastela zida crkve u Bugarskoj. U najčuvenijem manastiru bugarskom Sv. Jovanu Rilskom podiže kesar Hrelja 1342. god. crkvu Rođenja Bogorodice. To je onaj isti Hrelja, koji kao protosevast beše 1334. god. podigao crkvu Sv. Arhanđela u Štipu. Dejan i njegov sin Konstantin Dragaš podigoše mnogobrojne crkve u oblastima Radomira, Trna i Breznika. Dejan podiže crkvu Sv. Jovana Bogoslova u selu Belovu kod Radomira (Zemenski manastir). Konstantin Dragaš podiže crkvu Sv. Jovana Bogoslova u Poganovu kod Caribroda. Ove crkve poslužiše kao obrazac za ostale crkve u Bugarskoj. U drugoj polovini XIV veka srpski pop Nikodim, rodom iz Prilepa, dođe u Rumuniju i tu osnova manastire Tismenu (1370–1380. god.), Vodicu (1360–1372.), Kimpalongu, Kotmenu i Koziju. On postade iguman svih ovih manastira i prikupi oko sebe dosta veliki broj bratije iz svoje domovine. Crkvena umetnost srpska imala je uticaja i na umetnost daleke Rusije. Freske crkve Sv. Teodora Stratilata u Novgorodu (oko 1370. g.) u Volotovu (1363. g.), u Kovaljevu (1380. g.) posvedočavaju jasno, koliko je srpska umetnost Južne Srbije uticala na daleke krajeve ruske…

…U prošlosti su narod srpski za Južnu Srbiju vezivali slava njegova carstva i sjaj njegove umetnosti. Danas posle toliko patnje i toliko žrtava Južna Srbija konačno je vraćena narodu srpskom. Na poljima njenim ime srpsko je u godinama svetskog rata zasinulo još potpunijim sjajem. Tu je narod srpski podigao sebi ponova spomenik „trajniji od tuča“ i slavu svoga imena još jedanput i za večna vremena vezao za klasičnu zemlju svoje negdašnje veličine…“ (2)

Upravo je to ono što zapadu smeta, dokaz naše ispravnosti, njega ne mogu obrisati dok god postoje zapisi, crkve, manastiri i oni pravi. Znaju oni da sve što budu veštački stvorili mora propasti, mora i nestati. Sve ono što nam istorijski pripada i što su naši divljenja dostojni preci ne pitajući za cenu znali da izvojevaju i ponovo vrate, opet će biti naše. Potrebno je samo da i mi kao i naši đedovi verujemo i ne odričemo se sebe. Niko do sada nije uspeo da izbriše vekove pa neće ni zapad.

To što političari nemaju takvo mišljenje ne treba nas da buni, oni su davno dušu predali svojim zabludama. U njima zato sada samo provejava strah za njihove privilegije. Sada ih njihovo vlastoljublje, srebroljublje i niski interesi vode samo onim bezčasnim putem u propast i zaborav. Mi nemamo šta da tražimo na tom putu, Srbi se nikad ne bi odrekli vere, istine, čojstva i časti.

Pokazali smo to nebrojeno puta svima. Kao i posle incidenta u Kumanovu sa kraja XIX veka. Kada je obespravljeni srpski narod, goloruk krenuo da povrati crkvu posvećenu Bogorodici. Crkvu koju je otomanska vlast dodelila egzarhistima i za grčko bogosluženje. Bila je to kap koja je prelila već prepunu čašu srpskom narodu. Još jedan u nizu pokušaja zatiranja srpske istorije, kulture i postojanja. Nisu svetosavci stigli da zaborave ni uništavanje manastira Uspenja Svete Bogorodice zadužbina carice Jelene i cara Uroša iz 14. veka, iznad sela Matejče, kod Kumanovu a već im je pripremljeno novo zlo.

Drevna svetinja u Južnoj Srbiji podno Skopske crne gore krajem XVIII veka bila je oskrnavljena skidanjem olovnog krova kako bi se njime pokrila Eski Džamija u Kumanovu. Ostavljena tako da je zub vremena neminovno zarušava. Sada je krajem XIX veka bilo potrebno oduzmimanje svetosavcima i crkve u Kumanovu. Osmanlije zbog toga oko crkve raspoređuju dve čete vojnika, koji su sa puškama i bajonetima spremno čekali. Pokušavajući tako silom da spreče ulazak naroda u srpsku bogomolju. To ipak nije zaustavilo svetosavce. Narod se svesno žrtvovao, živ se naticao na bajonete. Tako probivši kordon preko tela oblivenih krvlju ipak ušao u crkvu, a onda i zapevao na svom srpskom jeziku, zahvaljujući se Gospodu!

Pokušavali su podržani od zapada Otomani i Bugari da nam otmu dušu da prisvoje ili daju drugima naše svetinje. Za to su uvek od svetosavaca dobijali adekvatan odgovor. Želeli bi oni da nije tako, pa su pokušavali i sećanja na naše smele i hrabre odgovore nekako da sakriju, ili bar zaborave. Vrlo često je kad je u pitanju Južna Srbija upravo Kumanovo bilo svedok vere, časti, hrabrosti i čojstva srpskog naroda. Bilo je tako i 27. maja 1904 na Šupljem Kamenu nadomak Kumanova. Tada su srpski četnici u borbi sa bašibozucima i Turcima braneći svoj narod od zuluma i terora pod komandom vojvode Anđelka Aleksića izginuli do poslednjeg nanoseći neprijatelju teške gubitke.  (3)

Nije dugo potrajalo a Kumanovo je 1912. godine ponovo bilo svedok srpske vere, časti, herojstva i slave. Ovog puta tu se odigrala  velika pobeda srpske vojske. Pobeda u Prvom balkanskom ratu koja je označila skori kraj turske vladavine. Srbija je posle više od 500 godina ponovo ovladala svojim svetim Kosovom. Kumanovska bitka je bila i prekretnica za ponovni ulazak u Skoplje prestonicu srpskog carstva još iz 14. veka. (4)

Dvadeset pet godina kasnije je na brdu Zebrnjaku Usred Kumanovske ravnice, na nadmorskoj visini od 511 metara podignuto monumentalno i trijumfalno spomen obeležje.

Spomen-kosturnica, podignuta u čast i slavu poginulim ratnicima u Kumanovskoj bitci. Bitci Prvog balkanskog rata u kojoj je ranjeno 3280 a poginulo 687 srpskih vojnika dok se za njih 597 gubi svaki trag. Spomen-obeležje koje je sa svojih 48.5 metara bilo najviši spomenik ne samo u Srbiji već i na čitavom Balkanu, bio je trn u krmeljivom bugarskom oku. Zato su spremno dočekali svoju priliku koja im se ukazala na samom početku Drugog svetskog rata. Bugarski okupator i naš neprijatelj prvom zgodom maja 1942. godine ovu svetinju je minirao i srušio, ironično tvrdeći da ju je uništio grom.  (5)

Mislili su da time mogu da promene istoriju, da pobede Srbe i prisvoje prostor Južne Srbije koji je oduvek pripadao svetosavcima. Jedino što su zaista uspeli bilo je da pokažu svoje pravo primitivno i vandalsko lice. Ono lice koje su odavno potpomognuti zapadom pokazali srpskom narodu. Nije im uspelo ni tada kao ni osmanlijama pre toga da izmene svetosavca i da ga pobede. Zato što se on uvek držao zaveta svojih predaka, neodričući se istine i prošlosti stvarajući svetlu budućnost.

Otomanska vlast je na srpsku odlučnost, odbranu vere, časti i pravde odgovorila hapšenjima, osudama i ubijanjem prvaka u okolini Kumanova. Ali je ipak od 1890.godine, počelo otvaranje srpskih osnovnih škola, a preko prosvetnog odeljenja u ministarstvu inostranih dela počinje dolazak učitelja iz Srbije, te je i za mitropolita postavljen Srbin. Pokazalo se i tada kao i uvek da vera i istina odnose konačnu pobedu.

Zbog ovakvih svetosavaca mi danas imamo ponosnu Otadžbinu. Ono još važnije zbog njih mi danas i pored svih promašaja, pogrešnih poteza, izdaje, i kukavičluka još uvek imamo šansu da se spasemo. Kad god su pokušavali veru da nam zabrane ona je jačala. Ubijali su oni srpske četnike, ali nikad nisu uspeli da ubiju oslobodilački duh srpskog četnika u nama. Vrati se zato srpski rode što pre veri, sebi, korenima i Otadžbini i bićeš sigurno za to onda ponovo i nagrađen. 

___________________________

[1] Rođen 30.septembra 1874, diplomirao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a doktorirao 1905. godine na univerzitetu u Halu. Oblast njegovog interesovanja i naučnog istraživanja bila je srpska srednjovekovna umetnost. Od 1922. godine je i redovni profesor Filozofskog fakulteta a od 1921. direktor Narodnog muzeja u Beogradu. Svoja saznanja je širio i utvrđivao najviše radom na terenu. Obilazeći i izučavajući srpsko fresko – slikarstvo i umetnost srednjeg veka postavlja temelje naučnog izučavanja spomeničke baštine. Od 1932. postaje i član Srpske akademije nauka a iza sebe ostavlja brojne pisane knjige i naučne radove, poput: Žiča, arhitektura i živopis, Freske iz unutrašnjeg narteksa crkve u Kaleniću, Srpski spomenici VII-VIII veka, Manastir Ravanica, Manastir Studenica, Manastir Kalenić, Staro Nagoričino – Psača – Kalenić (ikonografija i živopis), Antičke skulpture u Stobiju, Iskopavanje Caričinog grada kod Lebana, Manastir Dečani, Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda… (sr.wikipedia.org/wiki/Vladimir_Petković)

[2] Catena mundi knjiga 1 / (priredio Predrag R. Dragić Kijuk) – str. 139-144, izdavač – Catena mundi doo Beograd 2014

[3] https://sh.wikipedia.org/wiki/Šuplji_Kamen

[4] https://sr.wikipedia.org/wiki/Kumanovska_bitka

[5] https://sr.wikipedia.org/wiki/Zebrnjak

Izvor: Fond Strateške Kulture