Gašić u teatru apsurda

„Ne dam Gašića…“ preteći je uzviknuo premijer Vučić novinarima koji su se usudili da pomenu pitanje odgovornosti ministra odbrane na  jednoj od  Konferencija za štampu nakon pada vojnog hlikoptera u kome je život izgubilo sedam osoba. I ne samo da ga nije dao, već je poznatom agresivnošću, koju primenjuje kada nema argumente, i drskom zamenom teza od njega napravio žrtvu nekakve kampanje koju vode analitičari „koji mrze one koji su uspeli“  i koji se tokom poplava, zamislite, „nisu prihvatili ni jednog vesla“. (1)

A Gašić je veslao, istovarivao ćebad, dizao vreće… I sve to beležile su kamere, koje su držali ljudi. Snimatelji. Niko im nije zamerao što ne drže veslo. Normalno, radili su svoj posao, izvršavali svoje radne zadatke. U vanrednim situacijama to je od krucijalne važnosti. Da svako radi svoj posao. Samo što posao ministra odbrane nije da vesla ili drži lopatu. Niti da se slika po kiši u italijanskim cipelama. Zato i danas ne znamo šta se zapravo dogodilo u Obrenovcu, ko je kriv za tolike žrtve, zašto je grad toliko dugo bio hermetički zatvoren? Ali, znamo da je Gašić veslao…

… I preveslao Obrenovac, nadleteo helikopter, nadživeo sve svoje zloupotrebe i gluposti, jer premijeru odgovaraju takvi kao što je on. Bratislav Gašić, Bata. Simbol Vučićeve Srbije. Privrednik, kako mu piše u biografiji. Ima fakultet, ali niko živ ne zna u kojoj je godini diplomirao. Pre ili posle Nikolića. Jedan od osnivača Srpske napredne stranke. Čovek koji je u približavanju NATO-u potpisao sve ono što drugi nisu hteli, bez pitanja i razmišljanja. Bez straha od savesti, istorije, ili suda sopstvenog naroda. Beskrajno ponizan Vođi, bestidno nadmen prema onima ispod. Ali uvek prost. Čovek koji nije umeo, niti danas to ume,  da sroči par politički smislenih rečenica. Da uputi političku poruku.

Ali, zbog nečega (pogodite zbog čega), Vučiću toliko bitan da je razbio svaki pokušaj utvrđivanja personalne odgovornosti za pad helikoptera u kome je stradalo sedam nevinih ljudi i čitav pravni sistem svoje zemlje izvrgao ruglu izjavivši „Ne dam Gašića!“, kao i ono još čuvenije „ako vam treba krivac, evo, ja sam kriv“…

I tu je bio kraj svake srpske savremene političke priče o odgovornosti. Jer, ovaj premijer može biti kriv, ali ne može biti odgovoran. Kome? Levo Selaković i metla, desno Faktor plus i rejting. Gore Skupština bez opozicije, dole Kirbi i zapadni prijatelji.

A onda se taj ministar „koji dobro radi svoj posao“, taj vernik koji veruje da se Vučićevim čamcem na vesla može sustići evropska jahta, nasukao na medije. Svi znaju da prostota koju je izrekao novinarki B-92 svakako nije ni prva, ni najveća u njegovoj kratkoj ministarskoj karijeri. Naslušalo se osoblje u ministarstvu mnogo masnijih i prostačkijih rečinica. Ali, sada je sve snimila kamera uticajnog medija. A mediji kreiraju rejting. Posebno Vučićev! I tako je Gašić ostao sam, kao novina na kiši.

Nestale su reči hvale, presahnule fraze podrške, a onaj ko je Gašića slagao da će mu prenemaganje i „iskreno kajanje“ na društvenim mrežama pomoći da politički preživi slagao ga je. Vučić više neće reći „Ne dam Gašića“, već će mu očitati opelo …

Zbogom saborče i prijatelju! Zbog osnivaču stranke, zbogom đutljivi NATO-potpisivaču! Zbogom ministre koji dobro radiš svoj posao, mada ni ne razumeš šta to zapravo znači! Ko te je terao da se igraš medijskim vatrama? Zato, nestani, da bih ja ostao!“

No, šta kada taj Gašić nestane?! Ostaju pitanja. Da li je trebalo čekati da kamera nešto snimi da bi miris jeftinoće koji Gašić širi oko sebe, uprkos skupim odelima i pokislim italijanskim cipelama, bio skrajnut sa srpske političke scene. Da li bi ove reakcije bilo da je ispred Gašića klečala žena kja nije novinar?

I ono najvažnije od svih pitanja, a šta posle Gašića sa ovakvim Vučićem? I nije li taj Gašić, takav kakav je, zapravo samo lice Vučićevog teatra apsurda u kome ništa nije tamo gde bi trebalo da bude. Ministri pogotovo!

Izvor: Fond Strateške Kulture