Ante Portas или разарајуће последице глобализације

Без обзира колико болно и погубно било оно што нам се као народу и држави дешава, чињеница је да сличну судбину имају све земље и народи који су увучени у глобалистичке процесе и који губећи своју независност и слободу постају део онога што себе назива Нови Светски Поредак. При томе, нема много разлике да ли су у те процесе кренули својевољно, заведени причама о благостању које им предстоји чим оборе постојећи друштвено-полотички систем, или су на то натерани силом оружја. Без обзира на конкретни сценарио, наметнути режими, који се представљају авангардним, а у ствари су квислиншки, национални суверенитет у потпуности предају глобалистичким организацијама, при чему се у руке глобалних господара прво предају следеће полуге (обележја) суверености:

–    Контрола примарне емисије и банкарског система
–    Контрола енергетских токова
–    Контрола производње и дистрибуције хране и питке воде
–    Контрола здравственог система
–    Контрола правосудног система

Омиљени назив који глобалистички плаћеници користе да означе активности којима се ово остварује јесу „реформски процеси“ или скраћено РЕФОРМЕ.

Приметићемо, још, да се све горе наведено директно рефлектује на појединца, односно пружа могућност да се са макро-економског нивоа управља егзистенцијом појединца и породице као основних ћелија друштва. Све остало је надградња и долази само по себи, односно кроз политичке, социјалне, религијске и друге механизме.

Да се не заборави…

… Још у ноћи пето-октобарског пуча, један од данас актуелних министара је са фантомком на глави и у пратњи групе специјалаца под пуном ратном опремом буквално заузео Народну Банку Србије и њен Трезор, показујући тако да ништа од оног што се те вечери дешавало на улицама Београда није било случајно, а он сам и странка којој је припадао годинама су водили ову институцију без стварног полагања рачуна било коме, све док осиљени Тадић није у налету апсолутизма пожелео свог гувернера. Али, након што га је поставио, нису дуго потрајали ни један, ни други.

Непосредно пошто су „демократске“ власти легализовале промене у НБС, а ономе који је отео кључеве, како је и ред, доделиле гувернерску фотељу, кренуле су „реформе“ којима је постојећи национални банкарски систем потпуно разорен, а најквалитетнији кадрови буквално разјурени.

Био је то прави блицкриг у коме је на хиљаде људи остало без посла и у коме је нестала значајна привредна и банкарска имовина (посебно она коју су поседовале ћерке-фирме домаћих банака у иностранству). Цена ових процеса није била мала, а плаћена је кредитима из иностранства, који данас стижу на наплату.

Све ово учинио је човек који до тада никада није радио ни у банкарству, ни у привреди своје земље, али је имао довољно храбрости и безочности да спроведе план оних који су себе називали групом експерата.

Ово није само отворило простор за стране банке, чију „ефикасност“ су добро упознали привреда и грађани Србије, већ и створило предуслов за намераване приватизације и манипулације привредним ресурсима. Наиме, будући да је привреда била хипотекарно задужена код домаћих пословних банака, њена имовина није била слободна за намераване процесе „приватизација“, „изнајмљивања“, „нуђења у стратешко партнерство“ и остале марифетлуке пето-октобарске акомулације капитала.                                                                               

Најбољи пример за то је процес приватизације „Сартида“ кроз усмерени стечај. Ова фирма, која је домаћим банкама („Беобанка“, „Југобанка“ и „Инвест-Банка“) дуговала близу милијарду долара имала је код њих заложену готово целокупну имовину и да су оне у том тренутку постојале као правна лица биле би неизбежни део тог процеса. У том контексту биће занимљиво шта ће текућа истрага показати о евентуалној улози „Агенције за осигурање депозита, санацију, стечај и ликвидацију банака“, у случају „Сартид“, односно какав је био третман потраживања које су ове банке имале од „Сартида“ током поступка који је Агенција према њима водила.

Али, оставимо то надлежнима и вратимо се процесу предавања економског суверенитета земље глобалистичким институцијама, зарад напретка у никада јасно дефинисаним процесима европских и других интеграција. О Космету као услову тада још увек нико није говорио.

Друга фаза овог процеса, која би се војничким жаргоном могла назвати чишћењем освојене територије, по правилу подразумева обрачун са појединцима и групама који поседују значајне новчане и привредне ресурсе, односно некакво богатство, а за које, они који руководе процесом предавања суверенитета, процењују да нису на линији глобалистичких интереса, односно да би се у некој од предвиђених фаза могли појавити као сметња тим интересима, или понудити опцију неког другог пута. Јер, никада се не сме сметнути с ума да је нови светски поредак тоталитарно друштво.

Класичан пример за ово је жестина напада којима је својевремено био изложен Богољуб Карић, без обзира што се тај господин на време дистанцирао од Слободана Милошевића, а својим новцем помагао многе, тада, опозиционе странке и лидере. Није му помогла чак ни сопствена телевизија, нити покушај да оснује опозициону странку и крене у политичке воде. Све му је било узалуд, јер је поседовао нешто што се сматра стратешким ресурсима новог времена (телевизију и мобилну телефонију), а своје материјално царство утврдио је прво у Русији, па тек онда кренуо на молитвене доручке у Вашингтон.

Као такав, није могао бити поуздан партнер Запада на дуги рок, па је његово царство једноставно избрисано, а отворен простор насељен је новим велможама који немају такву одступницу.

И зато, они, прецизно следе захтеве и упутства које им испоручују њихови налогодавци.

Да погледамо мало и енергетске токове. За свега неколико година Србија је, од некадашњег извозника, постала потпуни зависник од увоза електричне енергије, а тај процес одвија се углавном преко приватних фирми иза којих стоје свима познати тајкуни. На овај начин створио се моћан лоби који обрће милионе евра, али има и сву другу моћ која из тога проистиче, а држава плаћа много више за производ који би могла произвести по знатно нижим ценама.

Да видимо шта се у исто време дешава са просечним потрошачем. Иако је привидно цена струје у Србији нижа него у неким земљама региона, она је ипак далеко виша него што би могла бити, а постојећа методологија тарифног система почетни утисак о јефтиноћи чини скупом илузијом.

Иначе, практично од почетка владавине ДОС-а у одређивању висине цене струје у Србији активно учествује и ММФ. Након седнице председништва ДОС-а, 04.09.2001, премијер Ђинђић је најављујући повећање струје од децембра те године изјавио: „Извесно повећање струје мора да се деси не само због ЕПС-а већ и због аранжмана са ММФ-ом.“ Треба ли ово додатно коментарисати?! Шта мислите, због чега макрофинансијска институција каква је ММФ води рачуна о цени струје једне мале земље попут Србије?!

Прилика је да се подсетимо да је једна од првих мера „реформе“ електро-енергетског система коју је вршио ДОС-овски режим била укидање викенд и дневне јефтине тарифе, те да су уведене пљачкаше тарифне зоне и сумњива методологија обрачуна која је годинама била несхватљива просечном потрошачу. Све ово се и даље наставља, па се уз ново поскупљење струје, најављује и ново смањење времена јефтине тарифе, као и даље смањење границе потрошње за зелену и плаву зону, што удар на просечног потрошача чини далеко већим него што изгледа кроз објављене проценте поскупљења.

Дакле, и у овом случају, отварање према глобалистичким процесима завршава се неповољнијим положајем појединца у односу на претходни систем, иако се прилиском уласка у те процесе увек обећава да ће они довести до његове добробити.

Наравно, циљ оваквог текста није и не може бити расветљавање свих аспеката оваквог глобалистичког деловања (биће и за то прилике), већ пре свега да читаоцима укаже и на ову могућност гледања на узроке наше трагичне стварности.

Ово тим пре што, отприлике, сличне последице произилазе и из три преостала напред наведена процеса, а обавезан резултат „реформских промена“ увек буде одређени удар на егзистенцијални статус појединца и породице, односно њихово довођење у крајње нестабилан и понижавајући положај. На овај начин ствара се простор за пласирање идеја из наредних фаза глобалистичког освајања, које, одвијајући се паралелно или у следу, доводе до потпуне дезинтеграције нације. Јер, онај коме је угрожено лично веома тешко може успешно бранити опште. Али, тек када изгуби опште схвата колико је све лично лако рањиво, и колико су, чак и за физички опстанак појединца, важни национални идентитет, држава и достојанство.

Но, тада обично буде касно.

Novus Ordo Mundi ante portas !

Извор: Видовдан