Биће наше министарско

Oх, tempora! Ух, mores! Ех, medias res! Биће траги-комичне фризуре и неодређеног пола, удобно смештено у фотељу министра српске културе после једног организованог штрајка, напокон је показало да уме изаћи у јавност и кад нема геј параде. И више од тога. Да зна да глуми, да уме да пише. Радуј се свеколики српски бирачу који си, због беспарице, заборавио да си некада ишао у позориште, да си икада и купио књигу. Радуј се, јер си само у пар дана, видео и врхунску представу и убојиту писану реч, а да ништа ниси платио ни на благајни, ни извршитељу. Биће министарско те је даривало.

Прво је Биће, како и приличи, одиграло сјајну споредну улогу у представи „Танјуг“, где је режисер, сценариста и главни јунак био онај који га је у удобну фотељу и сместио. Српски премијер! Питомо трепћући очима отрпело је Биће, на седници владе, тираду главног јунака у којој су се мешале оптужбе за обману, злонамерност, лењост и подметање његових леђа, а богами и претња неизбежним судом историје, пред који премијер, очигледно, сматра да никада неће доспети. У масовној сцени представе у којој су сви могући медији објавили премијеров монолог, Биће је не само скрушено потврдило да се све то догодило и није се бранило, него је и мазохистички, готово поносно, похвалило премијера да поштује законе.

То је, у српској бирачкој публици која, истина, има кратко памћење, али је увек спремна на саосећање, пробудило одређене симпатије за Биће. Опростили су му и Сороша, и Танјуг и геј-параде. Неки су се чак забринули да би због стреса његова фризура из траги-комичне могла прећи у коми-трагичну, па чиме да онда плаше децу кад неће у музичку?

А онда је Биће из скрушености одједном зарикало као лав. Какав Лав? Нарогушен и љут сав! И написало је писмо! Какво писмо? Подуже, богами. И то, ником другом него медијској сцени Србије. Ено их (и Биће и писмо), како се шепуре преко целе стране Политике и саопштавају „неке истине“. Своје „истине“. О Танјугу и Куриру. О себи и премијеру. О (безумним) законима које доносе. Разбеснело се Биће, што их неко сматра кривим. И како текст одмиче пада у све већу ватру, да би на крају закључило и поручило:

„Пишите о свему и пишите свима, целој Србији, Извињавајте се и кукајте, али једну ствар немојте да заборавите.

Закон ћете морати да поштујете. И само по том закону, и у складу са њим, ћете и да постојите и да купујете друге медије.“

Стани мало, Биће. Ако ниси чуло, законе пишу и спроводе људи. Власт. Зато они могу бити добри и лоши, смислени и бесмислени. Лоша и неодговорна власт обично прави лоше законе. Штетне. Штеточинске. Србија их се нагледала и наплаћала од пуча 2000-те. Зато свака влада, па и она која те је посела тамо где ти није место, има инструменте којима лоше, штетне или непримењиве Законе коригује, допуњује, мења или суспендује. А то чини на предлог ресорних министарстава. Јеси ли чуло, Биће наше министарско, за Уредбе, измене и допуне, продужавање и друге финесе којима твоја влада заобилази Законе, па и Устав, кад год јој се прохте? Знаш ли колико је и каквих Закона донето за време твоје владе? Јеси ли чуло колико их је у међусобном неслагању или несагласју са претходно донетим Законима који су још увек на снази?

Консултуј се мало када пишеш о стварима које не разумеш довољно.

И запамти, Биће, да Танјуг и Курир нису, и не могу, бити ИСТО! Зато ни закони који се на њих примењују не смеју бити исти!! Ако то не разумеш онда ти је, заиста, сва памет у фризури, без обзира да ли ти је она траги-комична, или коми-трагична.