Време је за мирну реинтеграцију Косова и Метохије!!

Само у прошлом веку српски народ је поднео три тешка рата и стравична страдања, а доминантно због тога што политичке елите нису препознале наступајуће глобалне промене. Данас сведочимо хвалисању министра Ивице Дачића како је исход гласања чланица УНЕСКО у ствари резултат квалитетне спољне политике. Питање за Дачића: чиме поткрепљује тако велике речи? Пред само гласање чак ни Русија није била сигурна у исход, тако да је затражила одлагање. Срећом тај предлог је већина одбила!

Посматрам ових дана изјаве аналитичара, а посебно оне које говоре о „успеху“ Србије. Не бих се начелно сложио са таквом перцепцијом онога шта се објективно догодило у УНЕСКО. Мој став је да се човечанство полако, али сигурно, буди из манипулативне утопије каква доминира последњих две и по деценије. Чињеница је неспорна да је трећина држава чланица УНЕСКО, односно натполовична већина човечанства, гласала супротно захтеву великих сила Запада. Половина човечанства је јасно показала да више не пристаје на ултиматуме Сједињених Држава и „сателита“. Исказано је противљење! Тако треба тумачити фамозно гласање поводом пријема Косова уколико желимо догађај тумачити кроз призму његовог стварног значаја.

Можда грешим, али ово је први велики јавни дебакл спољне политике Сједињених Држава и сила Западне цивилизације. Због тога се морамо потрудити да остане упамћен и протумачен у смислу објективног значења. Овај догађај указује како човечанством више не влада једноумље, него се слобода мишљења и изражавања враћа „на велика врата“. Осим тога, овај догађај указује како униполарно човечанство више не постоји, а понајмање стоји перцепција како једна сила влада светом. Половина човечанства је казала: „Њет!“. Половина човечанства је подржала став земаља БРИКС, као живог доказа да је свет постао биполаран (у најмању руку).

Дакле, уместо хватања јефтиних дневнополитичких поена на унутрашњем плану, власти Србије би требало да за тренутак застану и озбиљно преиспитају своју спољну политику. Ту примарно мислим на политику према којој улазак у Европску унију нема алтернативу. Глупост! Гро те „пријатељске“ ЕУ је јасно казало како пријемом Косова у УНЕСКО отвара пут за пријем те злочиначко-криминалне творевине у Уједињене Нације. Та иста ЕУ, којој тако тежимо, става је да наркодилери, трговци људским органима, терористи и паликуће имају право да створе државу на туђој земљи! Но, шта очекивати од потомака трговаца робљем? Ноторна је чињеница да данашње перјанице ЕУ своје богатство и моћ баштине од геноцида, трговине и експлоатације робља, незапамћене пљачке и осталог. Да ли је неко чуо реч извињења за злочине сопствених предака? О обештећењу је ирационално и говорити. Не треба се заваравати – то је ЕУ каквој тежимо! И нама је као „несхватљиво“ да једни монструми подржавају друге. Несхватљиво је јер смо постали и слепи и глуви!

Питање за Ивицу Дачића и Александра Вучића јесте: желимо ли постати пуноправна чланица ЕУ као што је Хрватска „једнакоправна“? Годинама би још Хрватска чекала у предворју ЕУ да није одлучила постати пука марионета Сједињених Држава и НАТО. И шта се догодило након што је Хрватска „угурана“ у ову европску алијансу? Кад су Хрвати схватили да приступање ЕУ не значи благостање и решавање свих проблема, ето сведочимо како су се „вратили десници“, усташтву и србомржњи, као омиљеном „народном шпорту“. Но, Вучић и Дачић би требало да узму у обзир две важне чињенице. Прво, у хрватском уставу није стајало да је то војно неутрална држава (као у случају Србије). Дакле, уколико Србију желе увести у НАТО, као претпоставку хрватског модела уласка у ЕУ, онда треба да мењају устав.

Елем, друга чињеница је много важнија и сложенија. Хрвати су ушли у НАТО и ЕУ, али то нити за промил није ублажило њихову неспорну кризу идентитета. Не може се колективни идентитет градити на негацији веза са српством! Писао сам о томе како су Хрвати изградили идентитет на феномену „нарцизма малих разлика“ (у односу на Србе). Овај феномен води нас неминовно ка следећем и повезаном феномену „анимозитета малих разлика“, какав објективно тумачи силне злочине какве су Хрвати у прошлости начинили над нашим прецима. Осим тога, кризу идентитета данашњих Хрвата можемо посматрати и кроз призму етницитета. Проблематичан је идентитет који мора да измишља средњовековне краљеве (кад немају стварних). Зато Хрвати прибегавају концепту нација, но, и нације су се показале као превазиђен облик самоспознаје. Тиме ће криза идентитета код наших комшија потрајати још деценијама и то неће променити приступање којекаквим алијансама. Још дуго, дуго ће у Хрватској доминирати матрица „ХДЗ – зна се“!

Са друге стране Срби су стари народ са јасним идентитетом, какав само треба неговати и даље развијати у оквирима новонасталих околности. Но, при том не мислим само на ЕУ и сличне ћерестије, јер тада говоримо тек о 15-ак процената човечанства. Мислим на промене какве се догађају на глобалном нивоу. Један од јасних показатеља глобалних промена јесте поменуто гласање у УНЕСКО. Србија се представља као правна насљедница СФРЈ. Одлично! Сетимо се само улоге СФРЈ на пољу укидања колонијализма и неоколонијализма. Многи се чуде због чега су многе муслиманске државе гласала против пријема Косова, а зар је тешко помислити како је у питању гест захвалности због својевремене помоћи Југославије по питању ослобађања од колонијализма? Или, још прагматичније, да је у питању израз противљења новом колонијалном поробљавању!

У том контексту Србија треба јасно и гласно да се представља као зачетник борбе против новог глобалног поробљавања. Да поносно каже како је водила деветогодишњи рат против највећих сила света и остала непоражена (никада нисмо потписали капитулацију, него мировне споразуме како то чине непоражени актери рата). Ма какве манипулације свешћу чинио Запад једно остаје неспорно: људи поштују храброст! Тиме сматрам да на спољнополитичком плану много више можемо остварити ширењем истине о нашој слободарској борби, него што то чинимо представљањем себе као „млакоња“ какве може газити и пљувати како ко хоће. Можда Вучића и Дачића неко може пљувати, али Срби као народ још увек не пристају на таква понижења.

На чему покушавам поентирати? Конкретно, мислим да је право време да у односу на косовску политику прекинемо са матрицом Бориса Тадића о томе како Срби неће ратовати ни по коју цену. Време је, а и околности то омогућавају, да кажемо – и ратоваћемо ако треба! Не можемо тврдити да смо суврена држава, а да при том не кажемо како смо сопствени суверенитет спремни бранити и оружано. И то на комплетној територији државе. Питам: колико Вучић и Дачић јавно презентују да је Косово територија суверене државе Србије? По мени би било логично да госпођи Могерини кажу: „Хашим Тачи је за нас терориста и са таквима не преговарамо!“. И то треба учинити по цену прекидања свих даљих преговора. Човечанство битише на принципима и то би Вучић и Дачић требало да науче.

Затим, свакодневно слушамо о угрожености наших светиња на Косову и Метохији. Истовремено, и наши сународњаци су једнако угрожени. Како актуелна српске власти већ деценију и по одговарају на угрожавање нашег народа и светиња? Мољакају около ко ће заштитити то „наше“, а при том не смеју ни помислити  да је то примарни задатак Београда. По мени, прави је тренутак да „званични Београд“ јасно каже да ће угрожавање наших сународњака и светиња директно отклањати оружаном силом. Такву поруку треба одаслати и косовским властима и васколиком човечанству.

Сад, следи логично питање: како ће поједини светски центри моћи одреаговати на такав политички став? За Запад се већ зна – одреаговаће претњама и обустављањем предприступних преговора за пријем у ЕУ. Одлично! Но, немојмо се заваравати – знамо и како ће одреаговати две велике силе, Русија и Кина. Њихов став биће да Србија, као суверена држава, има право на такав став. Тиме је било каква одлука на нашу штету на нивоу Савета безбедности УН дугорочно блокирана. Питање је ко ће нас данас бомбардовати уколико предузмемо некакву оружану акцију против терориста који угрожавају нашу браћу и културну заоставштину. Моја оцена је да се то више никада неће догодити. Овде следи логично питање: хоће ли Србија изазвати још један светски рат? Неће! И то из простог разлога што нас нема ко напасти!

Значи, да резимирам: понекад треба користити и искуства наших непријатеља, Хрвата. Србија треба да сачини и човечанству обелодани план „мирне реинтеграције“ Косова у саставу државе Србије. Поента плана треба бити на „мирној реинтеграцији“, односно нуђењу могућности Косоварима да овај план прихвате и проведу. Истовремено, треба истаћи како је Србија, позивајући се на Резолуцију 1244, спремна и војно-полицијски реаговати. Свако ко мисли да би овакав план/пројекат доживео фијаско на међународном плану, упозорићу га да ће најмање две велике силе (Русија и Кина), те десетине различитих држава подржати овакав став. Неки ће то учинити због пијетета према Србији, неки због властитих проблема (сепаратистичких), а наки ради простог иритирања Запада. Но, како год – сигуран сам да један такав план неће бити одбачен тек тако (зависи и од квалитета плана). Не смемо заборавити да национално законодавство и међународно право дозвољавају једну овакву акцију, а питање је само због чега избегавамо применити право? Као избеглица из Хрватске сматрам да су нам комшије Хрвати својевремено дали одличну подуку о томе како дугорочно решити проблем Косова!

Извор: ЦЕОПОМ-Истина