Bombardovanje i predsednički kandidati

Na današnji dan 24.03.1999. godine otpočela je prva ofanzivna operacija NATO-a kao vojske kreatora unipolarnog sveta, koja dejstvuje bez odluke Saveta Bezbednosti OUN, kršeći osnovne principe međunarodnog prava. Koaliciju od 19. zapadnih zemalja koje su po nama dejstvovale međunarodnim konvencijama zabranjenim oružjem gotovo svi predsednički kandidati u izbornoj utakmici 2017. nazivaju “srpskim prijateljima”.

Konačna politička odluka za napad na tadašnju SR Jugoslaviju doneta je na sastanku Bildeberg grupe za 1998. godinu, koje se održalo od 14 do 17. maja, u škotskom gradiću Eršir (hotel Turnberi), a neposredan povod pronađen je u tzv. “Slučaj Račak”, za koji se kasnije dokazalo da je klasično podmetanje nalik onome koje je Hitler učinio pre napada na Poljsku, a Haški tribunal ga je izbacio kao tačku optužnice protiv Slobodana Miloševića i pripadnika srpskih vojnih i bezbednosnih snaga, koji su u Hagu odgovarali.

Najvatreniji zagovornik bombardovanja bio je tadašnji britanski premijer Toni Bler, već dugo prijatelj i savetnik predsedničkog kandidata Aleksandra Vučića. 

Tokom trajanja bombardovanja zvanično su pokušane dve kopnene invazije sa teritorije Albanije, države sa otvorenim teritorijalnim pretenzijama prema Srbiji koje traju više od jednog veka, od kad je nastala. Takvu državu predsednički kandidat Aleksandar Vučić samtra dobrim susedom.  Toliko dobrim da iz srpskog kredita finansira izgradnju puta prema Tirani, a nedavno je objavio kako je spreman da sa Albanijom napravi i bescarinsku uniju.

Prva, od dve pomenute kopnene invazije, desila se  9. aprila 1999 godine, na Veliki Petak i poznata je kao Bitka na Košarama, a druga, “Operacija Strela” otpočeta je 26. maja sa namerom da se deo teritorije Kosmeta zauzme pre početka razgovora o miru. Ova druga trajala je do zvaničnog okončanja agresije 10. juna, ali kao i prva doživela je neuspeh, pa je Srbija u pregovore ušla kao zemlja očuvanog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, što je i omogućilo usvajanje Rezolucije 1244 u obliku koji joj taj suverenitet i garantuje.

Voljom srpske diplomatije, koju je tada predvodio sadašnji predsednički kandidat, Vuk Jeremić (kao pulen Borisa Tadića), Srbija se praktično odrekla ove Rezolucije i rešavanje problema Kosova prepustila EU. Rezultate vidimo! Ni jedan od predsedničkih kandidata zvanično se ne zalaže za vraćanje rešavanja problema Kosova u UN, shodno Rezoluciji 1244. koja Srbiji garantuje suverenitet nad svojom južnom pokrajinom. 

Zvanična materijalna šteta nikada nije utvrđena, mada su državna tela koja su se time bavila operisala podatkom od oko 100 milijardi dolara. Procene od 30 milijardi dolara, koje najviše figuriraju na Zapadu, potekle su od  Grupe G-17, konkretno od Mlađana Dinkića, u preuzimanju vlasti koalicionog partnera SNS-a (Dačićeva vlada), a danas čoveka iz senke favorita izborne utakmice Aleksandra Vučića. Ni jedan od predsedničkih kandidata ne zalaže se za reviziju postupka pričinjene štete. 

Takođe, niko od predsedničkih kandidata nema u programu poboljšanje statusa boraca i invalida rata stradalih tokom NATO agresije. 

Zato šta god danas predsednički kandidati govorili o ovom datumu ne verujte im previše. A nije loše i zapitati se – između koga to mi zapravo biramo…?

Izvor: Fond Strateške Kulture