Дан победе или Дан Европе

Када се Европа, на Савету ЕУ у Милану 1985. године, са 35. година закашњења, досетила тзв. “Шуманове Декларације” од 9. маја 1950. и тај датум прогласила за будући “Дан Европе”, био је то први знак да отпочиње поништавање тековина II Светског рата и ново буђење немачких експанзионистичких амбиција. Можда не случајно, у марту те године, за генералног секретара Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза изабран је Михаил Горбачов, више немачки пријатељ, него совјетски вођа, више архетип корумпираног „визионара“ по мери Запада, него комунистичког лидера оданог својој отаџбини.

Такав какав је био, уз гордост измешану са „месијанским комплексом“, иницирао је тектонске поремећаје који су, истина, укинули „хладни рат“, али и Совјетски Савез, земљу носиоца историјске победе над фашизмом, државу чија се застава прва завијорила на згради Рајхстага. Ово свету није донело просперитет и мир а Русији растерећење и привредни просперитет, како је обећавао лажни месија Горбачов, већ авет униполаризма која је као и Хитлер претила да прогута свет и која је Русију у једном периоду бацила на колена.

Од тренутка када су западни савезници уместо Дана победе почели да прослављају Дан Европе до тренутка када је срушен Берлински зид као симбол нацистичког пораза, прошло је тек четри године, а од пада Берлинског зида до распада Совјетског Савеза свега две. За отворену релативизацију нацистичких злочина требало је наредне три, а до немачких бомбардера над туђим небом уз сагласност Запада, свега десет година од уједињења Немачке. Случајно, или не, то небо било је српско.

Такође, случајно или не, НАТО алијанса као војна машинерија Запада, свој лого еволуирала је ка нацистичком крсту.

Да Русија није изнедрила Владимира Путина сигурно је да данас не би ни помињали Дан победе као такав, нити би се сећали нацистичких зверстава. Али, изнедрила га је. А он је 2011. оживео шетњу Бесмртног пука. Шетњу победниика. Ове године та манифестација, која представља дефиле учесника и потомака бораца против фашизма, одржаће се у близу 80 земаља, рачунајући САД, Кину, Француску, па и саму Немачку.(1) Као доказ да свет и даље има избор…!

Има га и Србија. Будући да је у II Светском рату имала два аутохтона антифашистичка покрета (четнички и партизански), као и да је била прва жртва бомби новог таласа немачког експанионизма, тај избор би морао дабуде лак. И историјски и политички! Али, српска политичка „елита“ не мисли тако. Ђинђић, Тадић и Вучић као кулминација! Делује да би се наш будући председник радо претворио у Немца, само када би га фрау Меркел примила у ту узвишену расу. Но, она као и свака права Немица за Словене баш и не мари много. Зато се Вучић теши Шредером, када год му се укаже прилика. А управо је он био тај који је погазио одредбу немачког Устава да војска те земље никада више неће изаћи ван својих граница. Управо је он наредио бомбардовање Србије, а затим и немачком војничком чизмом згазио на свето Косово.

Тако ће, политичка Србија, иако има избор, обележити и Дан победе и Дан Европе. Али, српски народ неће. Он јасно види оно што корумпирана српска политичка „елита“, не жели или не сме да види, јер је то урачунато у all-inclusive кредитну понуду њихових западних ментора, коју су прихватили да би дошли на власт. Са одрицањем од Космета, прекограничном регијом „Санџак“, аутопутем Ниш-Тирана, подршком Великој Албанији итд.

Народ види да је Дан Европе подвала, која европским народима треба да избрише сећање на фашизам и дан када је то зло побеђено, Дан победе! Баш као што су нама покушали да избришу сећање приступним Датумом баш на Видовдан, за који нам је Дачић „објаснио“ да га морамо заборавити као празник пораза.

Али, нећемо га заборавити! Баш као ни Дан победе. Зато ће српски народ шетати у београдском Бесмртном пуку(2) или бар гледати параду са Црвеног Трга у Москви. Параду победника.

СРЕЋАН ДАН ПОБЕДЕ СРБИЈО И РУСИЈО!!!

Извор: ЦЕОПОМ-Истина