Srbija u Danu posle

Srbija je okupirana zemlja, a Srbi su narod okupirane svesti. Definitivno. Kome to još uvek nije jasno neka pogleda jutrošnje naslove novina, neka posluša vesti najznačajnijih elektronskih medija. Dan posle…

Nas 15 do 20 hiljada okupilo se juče (20.02.2016.) da izrazimo nezadovoljstvo činom izdaje srpskih vlastodržaca, koji su onomad i formalno, skriveni iza skupštinskih klupa, predali suverenitet svoje zemlje jednoj zločinačkoj organizaciji. Da iskažemo protest i podignemo glas. Došli smo iako nije bilo ni ozbiljne medijske promocije, ni atraktivnih govornika, ni jasnih ideja šta posle tog skupa. Došli smo da iskažemo da smo protiv NATO-a, ne zato što ne razumemo, kao što nam je poručio Dragan Šormaz, šef srpske delegacije u Parlamentarnoj Skupština NATO-a, već zato što razumemo!

Uostalom i nije važno zašto smo došli. Bilo nas je najmanje 15.000 i kao takvi morali smo biti nekakava slika, a naša poruka nekakva vest u današnjoj Srbiji, kada se Nikolić ili Vučić ne mogu pojaviti na skupu gde ima više od hiljadu ljudi a da ne budu izviždani i izvređani. Pa, ipak, nema nas. Nema poruka sa govornice, nema veličanstvene šetnje do ruske ambasade, nema čak ni „analiza“ dežurnih nam „analitičara“.

Nema nas ne samo na naslovnim stranicama, već ni na internet portalima majnstrim medija. Među pedesetak vesti na politikinom portalu nema ni reči o preko 15 hiljada ljudi koji iznose stav o trenutno najvažnijoj političkoj temi u Srbiji. U Novostima takođe. Nema ničega o nama čak ni u Kuriru, koji je navodno u ratu s Vučićem. Istina, pomenuli su nas na RTS-u. Nas, nekoliko stotina! To je valjda manje od hiljadu, zaluđenika. Tek da se zna da ne napadaju vučićevci Bujoševića uzalud.

Jednostavno, nema nas. Ne postojimo. A toliko nas je namrštenih ljudi sa kamerama i mobilnim telefonima snimalo sa strane. Valjda za lične arhive. Ali, to nije cenzura. Čak ni auto-cenzura, kako je sada moderno da se kaže. Nisu to ni oni, nikad identifikovani, batinaši koji svako malo izdevetaju nekog novinara koji zaintači da napada Vučića i njegovu borbu za budućnost naše dece. To je sigurno nešto mnogo, mnogo, strašnije i opasnije.

Jer, koja bi cenzura, koji strah od gubitka funkcije i privilegija, zaplašila takve intelektualne i moralne gromade, takve borce za istinu i slobodu medija, takve simbole nezavisnog novinarstva u svim režimima, kakvi su Ljiljana Smajlović ili Ratko Dmitrović. Ma, hajte, molim vas.

To mora da je neki mnogo veći i jači strah. Strah od okupatora, recimo. I od DANA POSLE, u okupiranoj Srbiji …

I tako je nestalo nas 15 hiljada. Ali, pojavićemo se mi već negde. Ne može toliko ljudi tek tako netragom nestati. Baš kao ni toliko krvi koliko je NATO prolio po Srbiji. Kao ni spomenik Milici Rakić…

Da, pojavićemo se MI, već negde i nekako. A znamo šta treba i za taj DAN POSLE…

Izvor: Fond Strateške Kulture