Он, они и Платформа

И као да не знамо шта значи реч “царина”, садашњи српски властодршци, повишеним, на моменте и претећим, тоновима поручују како се Косово не предаје и како Срби који тамо живе ако су их и имали, више немају разлоге за протесте. Ни за страховања. Јер, наплата царине биће само за камионе преко 3,5 т тежине, и то наредних двадесетак дана. А после, у складу са некаквим договорима који нису ни започети. Дакле, недвосмислено се може закључити да ће српски преговарач (и) причати о модалитету наплате царине. Царине!!

А исти човек, који им је пре само петнаестак дана Србима са Космета обећао да прелази неће постати граница, да ће локално становништво и даље моћи да користи документа матичне државе, да ће проток робе бити као и до сада, одједном се досетио да царина мора да се плаћа. И да некакви “они” не дозвољавају ни да се постави питање примене до сада договореног. А шта је договорено, то и даље нико не жели да открије јавности. Јер, и то су договорили некакви “они”. Додуше, то су наши “они”, али ОН не зна шта су они радили. Како би и знао!? Никада није седео са њима у Влади, никада се није целивао са њиховим бившим председником, никада није потписивао са њима некакве акте о помирењу. Но, то и није важно. То је било јуче. А није ни важно што уопште прихвата да учествује у преговорима у којима му не дају ни да пита оно што му није јасно.

Углавном, наши “они” и бриселски “они” договорили су нешто што сада ОН мора да спроведе на терену. Не знамо зашто, али видимо како! Прелазима на којима се наплаћује царина!

Чињеница да се, при томе, евидентно крши Устав земље коју представља нема за њега никаквог значаја. Јер, сматра ОН, и Резолуција 1244 је противна Уставу. Није нам додуше рекао у чему, будући да је добро познато како овај документ нигде не спори суверенитет Србије над својом јужном покрајином, те је као такав и данас основни разлог што земље које држе до међународног права не признају косовску сецесију. Уосталом, шта ће нама Устав, када уставне судије нису у стању да пушкама утерају Космет у границе Србије. Све уставне судије на свету могле би тако нешто, само наше то нису у стању. Зато, нека прво то ураде, па нека се изјашњавају.

А до тада нама остаје ОН и слалом неухватљивих изјава које нам свакодневно штанцује називајући их реал-политиком која подразумева уважавање стања на терену. А стање на терену је да имамо границу са Косметом, да имамо спомен плочу Аћиф-Ефендији, да имамо споменик шиптарским терористима у центру Прешева, да имамо силовање хашком неправдом, а да немамо хлеба, посла и националног достојанства.

Немамо ни државу српског народа. Јер, како објаснити другачије да гранични прелази према Србима са Космета морају да се изграде, а да табла Аћифу не мора да се скине, нити споменик у Прешеву да се уклони. Зар није било логичније да новопазарска фирма која је градила граничне прелазе према јужној српској покрајини скида Аћифова знамења по Новом Пазару?

О уклањању споменика у Прешеву да и не говорим. Они су, људи, лепо позвали онога ко их је опоменуо да дође и уклони га сам. Поштено. Но, ОН их изгледа није чуо, или је у брзини којом дели изјаве већ и заборавио на њихов љубазни позив. Али, хоће ли нам бар неко од наших силних безбедносних служби, прислушкивача разговора, европских пријатеља, или НВО открити ко је, како и од чијих пара сазидао споменик припадницима злочиначке ОВК убијеним на Космету?  И да ли је било  могуће, пошто споменик није печурка, да се његово постављање спречи а не да јавност о њему сазна тек када је свечано отворен? И да ли ћутање званичних органа по овом питању значи да те на споменику држава Србија не сматра за терористе, па ће ускоро моћи да траже да се по питању принадлежности изједначе са онима који су ову земљу бранили од тероризма и агресије, или да држава није у стању да овај простор законски и територијално контролише?

Али, зато је граница прорадила. Тачно на време. Ни мећава која је паралисала остатак Србије, није омело пазарске неимаре да испоштују рок. Први шлепер који је са нове српске границе послат на царињење у медијима вечног Тијанића и радио-телевизије “Б-92” испраћен је помпезније него шлепери који су нам својевремено доносили хуманитарну помоћ, док су нас бомбардовали они које ОН назива “нашим европским пријатељима”. Слика је обишла свет.

Али, датум опет нисмо добили.  Мало је два прелаза. Мора да се преда Газиводе, да се да сагласност на позивни број, да се север интегрише у југ. Али, ОН то не говори. ОН је реал-политичар и ОН је из Брисела чуо добру вест. Биће! Нормално, огласио се и Расим, својом чувеном мудрошћу да се мора сачувати хладна глава и да ће датум за преговоре доћи у јуну следеће године. Он зна. Меркелова не зна, па каже како сигурно неће бити скорог проширења.

Ма, биће, биће. Зна Расим, а и ми већ слутимо. Ако не до Европе, оно од Санџака до Сарајева сигурно. Шта ли ће  тада бити одговор реал-политике!?                                                                                                                                                                                      

А онда се појавила и толико најављивана Платформа, текст од кога су патриотске снаге у Србији очекивале да, напокон, дефинише минимум националних и државних интереса од оних који се још могу бранити. С обзиром на већ сазрелу свест у српској јавности да је термин европске интеграције до сада био синоним за потпуну дезинтеграцију државних, економских и националних интереса Србије, очекивало се да да ће Платформа изразити став да Србија, ако ништа друго, неће више мазохистички јурити у загрљај онима који је шутирају, пљују и понижавају, нудећи им у мираз своје вековне територије. Бар толико! Јер, странке које чине осовину ове коалиције јасно су у предизборној кампањи истакле да ће ако морају да бирају између Европе на штапу и Косова данас, изабрати своју земљу.

И текст платформе, несумњиво је корак у том правцу. Јер, ма шта ко мислио о овом документу и какве му замерке могао давати, реакције које су уследиле јасно указују да је он отворио нека суштинска питања која су глобалистички моћници сматрали заувек сахрањеним у данима Тадићеве диктатуре.

Но, после бљеска наде, уследио је талас разочарења. Јер, док је председник Србије представљао Платформу опозицији, чије су се реакције кретале у предвидљивим оквирима, по суштини овог текста и његовој сврсисходности оплео је управо ОН, разбијајући оно мало наде да је државни врх усагласио било шта око Космета.

Користећи популистичке фразе типа “што онда не закажемо седницу владе у Приштини”,  ОН је кроз медије јасно поручио шта мисли о Платформи иако је, претпостављам, могао да се о томе изјасни током настајања документа.

Или, можда, није имао прилике.

Без обзира, да ли се ради о једном или  другом, ово јасно указује да су односи унутар владајуће коалиције много сложенији и крхкији него што се мисли, те да приче о могућим ванредним изборима наредне године нису тако испразне, како је у први мах изгледало.

У сваком случају констатације да Платформу неће прихватити Влада, нити ће се о њој расправљати у Скупштини јасно дезавуишу овај документ пре него је озбиљно и анализиран, чинећи га необавезним папиром коме је једина сврха да пружи лажну утеху несрећним Србима са оне стране границе, која, наравно, не постоји.

На овај начин, губи се и последња нада да ће Србија у одбрани својих легитимних интереса наступити као нормална и институционално организована држава, а не као прћија појединачних преговарача, без обзира како се зову и коју функцију обављају. У свему што се, до сада, око Косова лоше догодило Србија је сама узимала учешћа дајући томе легитимитет, а то је, увек, била последица деловања појединаца који су “преузимали одговорност” институција, из овог или оног разлога.

Само легалне институције, ма како биле троме, могу бити гарант државних интереса. Искуства које Србија има из процеса распада СФРЈ, Дејтона и Куманова то најбоље потврђују. Све наше војне победе, све наше оправдане захтеве, све легитимне интересе, губили су самостални преговарачи без платформи и закључака убеђени да ће надмудрити искусне и обучене чланове Билдерберга и Трирателале који су у својим актовкама носили дебеле елаборате.

И зато смо пали.

Било је логично очекивати да ће контролисани Тадић и смешни Борко са руком исписаним листићима које је гурао у камеру приликом повратка са својих “преговарачких” сесија бити последњи суноврат неартикулисане преговарачке индивидуалности, али све што се последњих дана догађа у вези Космета, буди страхове да није тако и да су евро-атлантски глобалисти, кроз одабране појединце политичке елите, кренули у последњу фазу решавања Косовског питања.

Извор: Видовдан