Danas je Vidovdan …

Evo, stiže nam još jedan Vidovdan, praznik svetog vida, dan o kome se, po narodnom verovanju, svi ljudi “provide”, kada pokažu ko su i šta su. I Lazari i Murati. I Obilići i Brankovići. Jer, te daleke 1389-te, kada noga velikog turskog vladara i vojskovođe koja je na Srbiju kročila nije dočekala da po njoj i šeta, Vidovdan je postao granica. Granica Neba i Zemlje, granica Vere i Nade, granica Večnosti i Vaskrsnuća. I dan kada se spajaju Prostor i Vreme, Izvor i More, Smrt i Besmrtnost. Toga dana Zemlja nam je darovala božure, a Nebo saznanje da nema poraza koji ne može postati pobeda, niti ima pobede koja ne može postati poraz!

Ali, i Đavo nam je bacio svoj crni dar, opsenu da se izdaja isplati onima koji svoju odoru vole više od božura, a svoj dvorac više od svoje vere. I kao svako njegovo delo ta opsena izgleda primamljivije od Istine, bliže od Nade. Ali, nije. Niti može biti. To bi naš novi, tabloidni, vođa mogao znati, čak i da ne podigne glavu savijenu ispod Merkelinih skuta, samo da je umesto Vebera čitao Getea. Ali, nije. I zato mu je Zorana Mihajlović bliža od Amfilohija, GMO hamburger od pljeskavice, a Arapi od Rusa. I zato nam se sve raspada. Prošlost se ubija, sadašnjost pretvara u pretnju a budućnost nestaje.

I Vidovdan nestaje. Godinama već nečist i otpad srpskog roda mrcvari ga i razvlači pred našim očima, dok mi skrećemo pogled i ćutimo…

Zato i mi nestajemo. A nije uvek bilo tako …

Vekovima su ga Turci proganjali iz naše nacionalne svesti krvlju i mukama, ali prognati ga nisu mogli. Narod i srbski voždi su ga odbranili.

Kada su Austrougari hteli da ga zgaze (jer Ferdinandov dolazak baš na taj dan nije bio slučajnost već poruka gospodara neposlušnim Srbima da zaborave na domovinu i zauvek prihvate monarhiju kao svoju sudbinu), Princip ga nije dao.

Kada su ga komunisti prekrili prahom ideološkog zaborava oživeo ga je Slobodan Milošević istorijskim govorom na Gazimestanu, govorom koji je kasnije tri puta preslušavan u Hagu ne bi li mu pronašli “ideologiju zločina”. No, nije je bilo. Bio je to govor uravnoteženog nacionaliste , spremnog na kompromise radi očuvanja zajedničke države, ali i vođe spremnog da u ime malog naroda kaže „NE“ sili i nepravdi novog svetskog poretka. Nije uspeo. Narod je bio suviše mali (ne samo brojčano), projekat suviše veliki, a Rusija nije imala vođu kakvog ima danas. I zato ga je, novoeonskim ritualom, globalistički namesnik Zoran Đinđić, uz operativnu pomoć Čedomira Jovanovića i potpis hrvata zaduženog za „srpske zločine“ Bruna Vekarića, isporučio Hagu baš na Vidovdan 2001. Kažu da je tog dana ulazeći u helikopter, svojim kidnaperima mahnuo i tužno rekao “Braćo Srbi, hajde zdravo, srećan vam Vidovdan” …

I od tada, od tog 28.06.2001. godine, pa do danas, svaki Vidovdan koji dođe tužniji je od prethodnog. Više smo poniženi, više gladni, više silovani. Zemlja nam pod nogama nestaje, a Nebo nam je nedostižno. Nismo ga zaslužili. Jer, proćerdali smo darove Zemlje i Neba koji su nam dati. Božure nam pred očima gaze, a porazi se ne pretvaraju u pobede već u tragedije.

Jer, po prvi put od kada je nastao kao istorija i mit, kao deo nacionalnog bića, kao vera i nada, Vidovdan više niko ne brani. I prvi put u istoriji našeg naroda napali su ga sami Srbi. Prošle godine, u Kruševcu, na Vidovdan je održana otvorena sednica Vlade Srbije, kao deo velikog anti-srpskog rituala poništavanja i preusmeravanja energije srpskog duhovnog i svetovnog praznika Vidovdana. Po iluminatskim pravilima delovanja, da se praznina koja se stvara poništavanjem jedne ideje odmah popunjava drugom, promovisana je ideja proslave dobijanja Datuma (kandidature za EU) kao ulazak u novu eru slavljenja jednog pobedničkog događaja. Vidljivi vrhovni Žrec ovog novoeonskog i, sa aspekta pravoslavne vere, satanističkog rituala bio je Ivica Dačić, tada predsednik Vlade Srbije, koji je pročitao pripremljeni govor o važnosti poništavanja slavljenja praznika koji (navodno) slavi poraz i okretanja ka novom prazniku (Datum) istoga dana, ali se u tom smislu obratio i Aleksandar Vučić, kao budući odabranik.

Nažalost, SPC nije adekvatno reagovala na ovaj čin, čime ga je prećutno odobrila i podržala.

Od tada do danas svedoci smo sunovrata i teških tragedija koje pogađaju Srbiju i srbski narod. I još će ih biti, ako se naše vođe i mi sami ne odreknemo đavoljevog dara i ne vratimo božurima kao daru Zemlje i otkrivenoj tajni da nema poraza koji ne može postati pobeda, kao daru Neba. Ako se ne vratimo sebi, svojim korenima i prirodnim saveznicima.

Ostaje nam da se nadamo da su sve te suše i poplave, sve te pogibije i samoubistva, još uvek opomena a ne početak kazne i da nam je Lazarevo carstvo još uvek bliže od Lazareve kletve.

I zato se moramo boriti protiv svih onih koji žele i rade na tome da Vidovdan nestane. Jer, šta još treba da nam se desi pa da shvatimo da sa njim nestajemo i Mi. Vidovdan nije samo istorija i mit, nije samo bezvremena kapija koja spaja nebesku i zemaljsku Srbiju. Vidovdan smo MI SAMI, naši preci i naši potomci! I zato, ako se za njega ne budemo izborili, ako ne budemo umeli da se Sebi vratimo i ne pokažemo da je kosovski mit stariji i vredniji od briselskog, a da je Gazimestan veći od Haga, onda Vidovdan nismo ni zaslužili, a za našim nestankom neće zaplakati Bog.

Izvor: CEOPOM-Istina

Komentari

2 Komentara na Danas je Vidovdan …