Ljudi opasnih namera

Kraj političkog rijalitija pod ozbiljnim nazivom „rekonstrukcija“ još jednom je potvrdio da svaku trku, čak i najbesmisleniju, odlučuje finiš.

Ko bi se, na početku te nesuvisle priče o „prolaznim jednogodišnjim vremenima“, kladio da će Dačić isplivati kao pobednik?! Koliko bi nas, usred onog rata između SNS-a i URS-a za zaječarsku vlast i borske kapacitete, moglo da da pogodi da će Dačić pobrati lovorike za izbacivanje, u narodu omraženog, Dinkića, a da će Vučić mrmljati nešto što zvuči kao pohvala pokojniku?! Lukavi, samoživi, Dačić.

Sve vreme je ćutao, izbegavao temu, odlagao…

… A onda – Jasno! Čvrsto! Odlučno!

Naravno, reč „pobednik“ valja shvatiti vrlo uslovno, jer su ovde svi akteri gubitnici, računajući i strane mentore, koji obično dobijaju u svim varijantama.

Hajde da vidimo zašto i kako?

Stvarni motivi

Pre svega, motiv. Za one koji nisu poverovali u idiotsku zvaničnu verziju (a ko ovima može išta da veruje), da se najbolja vlada rekonstruiše kako bi bila još bolja, ostaje otvoreno pitanje – šta im je sve ovo trebalo?

Zaluđivanje naroda, koje se obično ističe kod kritičara vlasti, sigurno nije nebitno ali teško da može biti osnovni motiv, budući da praktično nema ozbiljnijih političkih tenzija i da vlasti apsolutno kontrolišu medije, parlament i sve ostale sistemske poluge.

Takođe, kod kvislinških vlada kakva je naša, ne može biti samostalnog odlučivanja o bilo kakvim promenama, što znači da su „rekonstrukciju“ ili inicirali, ili se bar saglasili s njom strani mentori. Zbog čega?!

Oni koji pomnije prate globalističke procese, ili bar ponašanje evro-atlantizma na „osvojenim“ teritorijama, verovatno su uočili da kad se završi jedna faza nekog projekta onda se, po pravilu, menja postava i sledeću fazu vode drugi ljudi, dok oni prvi odlaze na druge projekte ili privremeno nestaju, u zavisnosti od potreba i zasluga. Oni to nazivaju „resetovanjem“, a obavljaju ga znajući da svaka promena kod potlačenih stvara novu nadu i produžava strpljenje pomerajući granice trpljenja uvek u korist gospodara. Za to vreme konkretni projekat se nastavlja. Setite se svih civilnih predstavnika u Bosni, naprasnog nestanka Kušnera sa Kosmeta i dinamike menjanja njegovih naslednika, odlaska Solane na novu dužnost odmah nakon završetka bombardovanja Srbije itd. To je ustaljena šema, dobitni mehanizam koji se kod njih podrazumeva, a moram reći da ima i određeni ritualni značaj što je itekako važno u novom svetskom poretku.

U slučaju ove vlade činjenica je da predaja Kosmeta predviđena briselskim Sporazumom predstvlja zaokruženi period, posle koga je neophodno „resetovanje“, bez obzira što sve izgleda stabilno. Jer, posle jednog takvog čina zamor i istrošenost „materijala“, odnosno kadrova, mora postojati i pitanje je samo kada će se pokazati. Zato je, sa aspekta uhodane evro-atlantističke metodologije upravljanja, promena neophodna jer se njome otvara novi prostor, ali i overava do sada urađeno. Takođe, strani mentori nemaju razloga ni da zanemare činjenicu da odnos snaga u vlasti nije adekvatan odnosu snaga u biračkom telu, što su naprednjaci pokazali pobedama na lokalnim izborima održanim u međuvremenu.

Sa druge strane, opet, i sami globalistički namesnici svesni su da ovakav spoj samoživosti, nemorala i neznanja koji se spaja u apsulutnoj spremnosti na izdaju svega i svačega samo da bi se ostalo na vlasti, teško da će više ikada i igde imati pred sobom, pa sa te strane svaka promena „jedinstvenog državnog vrha“ može štetiti ostvarenju njihovih strateških ciljeva. Verovatno Bžežinskog i Kisindžera i danas progoni onih nekoliko meseci Jeljcinovog odlaska pre roka.

S toga je ideja „rekonstrukcije“ mogla nekome „gore“ izgledati kao zlatna sredina koja će pomiriti potrebu za neophodnim „resetom“ i njegovim efektima sa očuvanjem sadašnjih vlastodržaca na okupu i zadovoljavanja apetita najmoćnijeg među njima.

Sve je to trebalo da prođe bez ozbiljnijih potresa, ali, avaj! Preračunali su se i prevarili u svakom akteru ponaosob, ali i u međusobnim relacijama igre „svako protiv svih“ u koju se umešala i prozapadna srpska opozicija. Intenzitet udaranja laktovima i šutiranja ispod stola sigurno je iznenadio i one koji su sve ovo i smislili. Naravno, ne treba se zanositi time da će Srbija iz toga izvući bilo kakvu korist jer su oni (ti, koji su smislili), u trenutku kada su čuli sve te bubotke, preko Vašingtona jasno i direktno poručili da nema vremena za izbore dok se ne preda Kosovo, a sigurno se našao i neko ko je Dinkiću javio da će se o njegovim zaslugama razmišljati nakon toga. Jer, posle svega što se izdešavalo, jasno je da nikakva koalicija, ko god da je bude sačinjavao, neće biti dugog veka.

Ljudi opasnih namera

Ali, koliko god bilo, ovi ljudi će trajati na vlasti još neko vreme, a ono što smo od njih čuli u poslednjoj fazi rijaliti rekonstrukcije i povodom nje moralo je da uplaši svakog normalnog čoveka.
Najpre nam je Aleksandar Vučić, iz čije se ličnosti sve očiglednije ispoljava ne samo politička, nego i ljudska nedozrelost, poručio da želi strance na čelu određenih resora u vladi Srbije i jasno naznačio da pre svega misli na ekonomiju i privredu. Čak i da apstrahujemo ime koje je pominjao kao opciju (Dominik Stros Kan) koji može biti sve ali nikako stručnjak za ove oblasti (ekonomija nije jednaka finansijama koje su samo njen deo) ostaje sama ideja kao simbol njegove očigledne frustracije na ono što mu je u finišu rekonstrukcije učinio Dačić.

Ili, možda on, diplomirani pravnik koji svoje partijske drugove naziva „priučenim kadrovima“, ne zna da vlada jedne zemlje predstavlja izvršnu vlast i da stranaca kao ministara u nekoj Vladi nema čak ni u okupiranim zemljama poput Avganistana ili Iraka. Jer, ministar nije obični činovnik na državnim jaslama.

Njegovo nepoznavanje materije kulminira pominjanjem Marka Karnija, Kanađanina koji je postao guverner Engleske Banke. Prvo, Centralna banka je finansijska institucija koja (kao što je slučaj u SAD) može biti i privatna i ne predstavlja izvršnu vlast, i drugo, Kanada je članica Britanskog Komonvelta, a zemlje članice međusobno imaju „specijalne odnose“. Dakle, nema mesta poređenju.

Otvoreno nudeći resore stranim državljanima (zasigurno iz EU i SAD) Vučić im jasno poručuje da je spreman da Srbiju uvede u njihov direktni protektorat! Žele li to građani Srbije i šta od onih kojima nudi ekonomske potencijale traži za uzvrat?!

Imaju li, možda, obećavajuće investicije Emirata, u kojima nije bilo Dačića, veze sa Vučićevim i Dačićevim promenama stavova o vrednostima Mlađana Dinkića, koga je samo pre godinu dana upravo aktuelni premijer doveo u Vladu?!

A taj aktuelni premijer, bez sumnje pobednik rekonstrukcionog rijalitija, na Vučićevo otvaranje konkursa za strane ministre odgovorio je ponudom da u Srbiju uvede perestrojku! Osokoljen američkom podrškom, kao da je zaboravio koliko je prošlo od vremena Gorbačova i šta se sve dogodilo u međuvremenu. I kao da svaka srpska Vlada, od pada Miloševićeva do danas, nije u sebi nosila po jednu perestrojku koja nas je gurala u sve dublji mulj. Biće zanimljivo videti koliko dugo će ta njegova perestrojka satkana na beskurpuloznosti i izdaji svega i svačega moći da mu pruža amnestiju za sve što je uradio ili propustio da uradi, a o čemu ćemo uskoro čuti ne samo od Dinkića?!

A, on, Dinkić, već počinje sa svojim pričama. Istina, one za sada više liče na jeftinu anti-propagandu, ali biće tu uskoro i veoma vrelih tema. I biće još više pohvala Vučiću, čoveku koji je, ne tako davno, prugastu majcu sa njegovim imenom pokazivao za govornicom srpskog parlamenta…

Da, svega smo se nagledali u finalu rekonstrukcionog rijalitija, a najviše tamne strane srpske političke „elite“. Mnoge maske su pale i više nema dileme da se Srbija trenutno nalazi u rukama ljudi koji, ne samo da nemaju državničkog kapaciteta, elementarnog poštenja, niti ljudskog dostojanstva, već pokazuju spremnost da, kako jedni po drugima, tako i po svom narodu i državi otvoreno gaze zarad svog i najmanjeg interesa. Zaključak se nameće sam po sebi – ovo su ljudi opasnih namera!!

Izvor: CEOPOM-Istina

Komentari

Jedan komentar na Ljudi opasnih namera