Након промоције још једне српске владе евро-атлантског усмерења, на челу са Аном Брнабић, дежурни Вучићеви аналитичари, који себе убрајају у писменије и паметније, пожурили су да предупреде критике пласирањем тезе да је ово, заправо, најпрорускија влада до сада. У прилог своје тврдње, поменули су кадровска решења, односно улазак у владу др ненада Поповића, именовање Вулина као министра војног, као и наводо јачање утицаја Дачића и СПС-а у влади, односно именовање Ружића и Тривана за нове министре. Посебно се наглашава, тобожње, незадовољство Америке избором Вулина, што се тумачи као „генијални“ Вучићев „проруски маневар“.

Шта рећи на ово осим цитирати славног Цицерона: O tempora, o mores! (чудних ли времена, чудних обичаја). Иако је најбољи одговор овим смутљивцима бистре воде дала сама Ана Брнабић својим интервјуом Блумбергу, у коме је јасно рекла шта мисли о перспективама руско-српских односа, ваља се мало позабавити маглама о “руском крилу” у српској влади, које се срачунато потурају домаћој јавности.

Нема никаквог проруског крила у садашњој српској влади. Ова влада, која неће дуго трајати и чији је циљ да што је брже могуће заокружи поодмаклу евро-атлантску колонизацију Србије, неће се превише замајавати Русијом, Кином, војном неутралношћу и осталим Вучићевим поштапалицама. Тиме ће се бавити Николићева канцеларија. Они имају преча посла. Европеизацију. Тако бар ствари замишљају мала Ана и велики Александар. Таква су им и кадровска решења.

Ако можда и не могу адекватно ценити мисију Ненада Поповића, осим кроз чињенице да је, са једне стране, уз Андрију Младеновића, први Коштуничин сарадник који се директно прикључио Вучићу, а са друге задржао везе и утицај који је у Русији градио годинама, о “русофилству” осталих могу рећи да је видљиво колико и јутарња роса у јулском поподневу.

Зар Ивицу Дачића, човека који је кроз директну погодбу, улазећи у коалицију са Тадићем, Србију испоручио евро-атлантистима, ико озбиљан може сматрати руским човеком. Зар странку чију је изграђену идеологију урушио како би је претворио у предузеће које тргује утицајем, ико може сматрати приврженом било чему, осим новцу? Који и чији политички интерес Дачић и његови нису издали, шетајући час лево час десно, облачећи час жуто, час црвено? Који је то корак ка издаји Косова, доласку до прага НАТО чланства или срачунатом уништавању породичне Србије начињен а да га Дачић није директно одмарширао? Зар су Руси луди да то не виде? Зар га ико озбиљан, тамо, може сматрати русофилом? ма, какви. Он сам себе проглашава русофилом неотесаним изјавама попут: “Мени је Путин лично рекао”, “Ја и Шојгу смо створили руски центар” итд. Руси, истина, знају како да га притисну да повремено промени песму, али то траје врло кратко. Но, ми смо ти који том превртљивцу дајемо изборни легитимитет. А шта рећи тек о Бранку Ружићу, кога Запад одавно, а сада и Вучић спремају да преузме СПС.  То је извесно.  Не што Дачић не слуша, већ што се потрошио. Ружић је чист европејац, без задршке. Толико о русофилству Дачића и СПС-а.

А где је и када Вулин показао било какву приврженост Путиновој Русији? Чиме? Којим делом? Пустимо његове младалачке лудорије са Миром Марковић, где је глумео српског Чегевару без капе и које је заборавио одмах пошто је уделу у власти и масти дошао крај. Сада је то безрезервни Вучићев послушник, који је још колико јуче, обучен у црну кошуљу, Србима са Космета, бејзбол палицом указивао на снагу и оправданост Бриселског споразума. Једина његова веза са Русијом је Мира Марковић, али мислите ли да се он те жене, данас, уопште сећа?! О, не! На своју “политичку маму” тај је заборавио као и на своје левичарство.

Његово именовање за министра одбране проистиче искључиво из Вучићеве жеље да оба министарства силе (и војску и полицију), као и тајну службу (Бата Гашић), повери себи апсолутно оданим људима, односно стави под своју директну контролу. Стефановић, Гашић и Вулин, какви су да су, то ће му сигурно омогућити. Истина, Милошевићу таква филозофија није много помогла, али можда Вучић верује како њему хоће.

Дакле, у постављању Вулина нема никаквог показивања ка Русији. Оно је само материјализација Вучићеве жеље да директно управља министарствима и службама силе, а та жеља проистиче из његовог страха у оне које су му бирали други, или неповерења у оне које је бирао сам.

Немам ништа против тога. Нека га. Ако он сматра да је, за министра одбране, погодан човек који је тако ватрено глумио патриотског левичара, а избегао служење војног рока у време када је војску служио чак и један Горан Свилановић, ето му га. Ако мисли да је Стефановићева слепа оданост, без заиста иједног другог квалитета, довољна да управља сложеним структурама унутрашњих послова, нека му га и он. И онај полиписмени Гашић.

Само нека нас његови гласноговорници не убеђују да је било кога поставио ради Русије и да постоји некакво проруско крило владе.


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Министарства силе и “проруско крило” владе

* Обавезна поља