Шта ли се то крије у стенограму интервјуа који је Ана Брнабић дала америчком Блумбергу? За сада је то тајна коју наизглед деле само она, руски амбасадор у Србији Чепурин и одговарајући руски дипломатски и обавештајни кругови. Вучић тврди да не зна ништа о томе.
Ко би рекао – уместо са Западом, Ана Брнабић је прво почела да дели тајне са Русијом. Треба ли да се радујемо?
Условно – да. Ево зашто. Није Ана сигурно сама решила да рашчисти ствар са браћом Русима и увери их да уопште није рекла да би Србија, ако мора да бира између ЕУ и Русије, изабрала оно прво. Уосталом, како преноси Танјуг, Марија Захарова је јасно рекла да се руски амбасадор састао са српском премијерком како би „утврдили шта је тачно рекла“. А то је, опет, према руској агенцији Тас.
Дакле, јасно је да је то била сврха састанка Брнабић-Чепурин. И да је на састанку, према Захаровој, „српска премијерка казала да је њене речи погрешно протумачила америчка новинска агенција и предала комплетан транскрипт њеног интервјуа агенцији Блумберг, који није садржао речи које јој се приписују“.
Из овога се могу извући неки битни закључци:
– Да руска страна више неће седети скрштених руку у подмуклом анти-руском информативном рату који се води у Србији,
– Да је руска страна спремна да отвореније него раније штити своје интересе у убедљиво већински про-руској јавности Србије, и да се више неће либити да ту спремност отворено демонстрира према властима Србије,
– Да је Вучићу и његовој екипи од виталне важности да не изазове негативне руске реакције.
Има их, наравно са прозападне стране, који су негодовали, у смислу да је Анин гест представља „понижење“ за „слободарску“ Србију. Која, изгледа, треба да буде „слободарска“ само у општењу са Русима, а никако са Западом.
Али хајде да будемо, аргумента ради, „принципијелни“ и запитамо се да ли је у реду да неки високи званичник Србије полаже рачуне било ком страном дипломати, макар и руском.
Принципијелан одговор на ово питање је, као из топа, следећи: па то је све што високи званичници скоро без изузетка раде у постпетооктобарској Србији. И то искључиво према западним дипломатама. И не само да полажу рачуне, него извршавају налоге.
Е, сад, да ли је у реду да то исто сад почну да раде и када је реч о руским дипломатама? Да и ту будемо доследни у нашој „неутралности“, односно подједнако понизни и према Западу и према Истоку?
Суштински, дилема је лажна. Исток од нас не тражи оно што тражи Запад. Исток тражи да се поштују његови интереси, ако већ не традиционална пријатељства. Запад, пак, тражи душу. Уз депоноване потписе.
Добро, али скептици ће ипак питати, као што су већ и питали – ако је тако, зашто су онда Руси од Ане тражили да полаже рачуне.
Ево одговора: па зато што су напокон решили да више не буду попут икебане, која служи за стицање политичких поена ради легитимисања децидне про-западне политике. Ако је Путин могао да прими Вучића само неколико дана пре председничких избора и обезбеди му победу у првом кругу, ако је могао да му поклони Мигове и друге вредне војне играчке – онда вала Русија заслужује бар толико да се не показује отворени презир према њој, односно да јој се окрећу леђа чим се изборна победа и нових 4-5 година власти обезбеди.
Оставите коментар на Тајне Аниног стенограма
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.