Naši dani (video)

Raspeta između lažnih obećanja o boljem životu i jezivih pretnji koje se građanima saopštavaju kroz apokaliptične vizije prvog potpredsednika vlade, ponižena i uplašena, Srbija sve više liči na bolesnika kome saznanje o metastazi otupljuje svaku percepciju stvarnosti i volju da se bori za opstanak. A srpski narod, zombiran svakodnevnom tabloidnom anestezijom, polako zaboravlja na svoju snagu i vekovne vrednosti utkane u svoje nacionalno biće. I kao da nikada nismo imali slavne intelektualce i naučnike, velike duhovnike i stradalnike, moćne vojskovođe i državnike, pristajemo da u Liliputancima vidimo Gulivere, u neprijateljima spasitelje, u tlačiteljima darodavce.

Zar je iko tog nesrećnog petog oktobra, dok je sanjao svoj san o bogatsvu i slobodi, mogao verovati da će tako brzo doći vreme kada ćemo nepismene moliti da nas opismene, lopove da nas nauče poštenju, a masone da nas privedu Hristu?! I još im debelo plaćati za to. Novcem, zdravljem, životima!

Ali, došli su ti dani, dani kojih bi se i Kafka uplašio… Naši dani…

A u tim danima, kada jedan podmukli i dva osiona globalistička prokuratora, više i ne kriju da Srbiju guraju ka smrtonosnom zagrljaju evro-atlantizma, i dalje drsko za to kriveći svoje prethodnike, svašta gledamo po zemlji Srbiji…

… Patrijarh i naši dani …

Ostavljeni od svih, sem Rusije, kosmetski Srbi biju bitku čiji značaj ne može dopreti do tabloizirane Srbije. Pošteni domaćini i časni ljudi koji su u politku ušli kao izabrani narodni predstavnici, doživljavaju da ih smenjuju polupismeni sekretari Mega-Trend Vlade, a profesionalni lažljivci poput Vulina i Pantića prozivaju kao anti-državne elemente.

I još gore, da im prete u crno obučeni batinaši sa zastavom Srbije na rukavu.

I najgore, da ih se u porti svete Pećke patrijaršije odrekne srpski Patrijarh, pozivajući narod da izađe na šiptarske izbore i odabere „najbolje među sobom“. Kao da ne zna patrijarh Irinej da na izbornim listama, sa zločinačkim šiptarskim znamenjem, nema najboljih, već samo onih drugih Srba. I kao da ne zna da su njegove reči suprotne zaključcima najvišeg crkvenog tela, Svetog Arhijerejskog Sinoda, o Briselskom sporazumu, a da on nije Papa, već samo prvi među episkopima koji se mora držati crkvenih kanona i zakona. Ono što je, onako nadahnuto, govorio i obećavao dok su ga gostili u Moskvi, neću ni da pominjem, kako ne bi ispalo da bogohulim. Nadam se samo, i molim, da pored real-premijera Srbiju nije zadesio i real-patrijarh …

… Kosovo je Turska naših dana …

„Draga braćo i prijatelji, imamo zajedničku istoriju kulture i civilizacije. Nemojte zaboraviti, Turska je Kosovo i Kosovo je Turska, mi smo toliko bliski tako da je i autor turske himne Mehmet Akif Ersoj sa Kosova, iz Peći“, rekao je Redžep Tajip Erdogan u Prizrenu, gradu bijelome, ponesen i zanesen. Ponesen, nesporno toplim dočekom koje mu je priredilo nekoliko desetina hiljada ljudi, a zanesen svojim neoosmanskim snovima o carstvu koje ponovo osvaja Balkan, iako na javi ono polako nestaje čak i iz Istanbula.

Silno su se iznenadili naši zvaničnici, učeni Tomislav Nikolić, real-političar Dačić i vizionarski raspoloženi Vučić. Da su se umesto Miće Megatrenda, Kiplinga i Vebera dohvatili epskog deseterca kao osnove svog obrazovanja sve bi im bilo jasno. I o Turcima, i o Arapima. I o Ankari, i o Dubaiju. Jer, tamo sve piše. I zašto je Marko orao drumove i zašto je došao, pa otišao, „Arap prekomorac“.

Ovako, vilica im je ispala od začuđenosti, a diplomatski istupi Srbije nisu bili oštriji od vremena kada su došla prva priznanja Kosova. A prvo priznanje učinila je, o gle čuda! upravo Turska.

Namah shvativši da nam Erdogan nije toliki prijatelj kakvim nam ga je predstavljao, lukavi Toma se dosetio da nam objasni kako ga je nasledio od Tadića, kao da je Erdogan očeva rodna kuća koju moraš održavati pa šta košta da košta.

Uplašivši se da su Erdoganove reči pretnja Briselskom sporazumu i poruka da on i Tači zapravo pregovaraju oko tuđe zemlje koja je u nekakvom istorijskom „sudskom“ sporu, Dačić je zaboravio na postulate svoje real-politike pa potegao neke istorijske sekvence iz svog vokabulara.

Najdalje je, ipak, otišao sveprisutni prvi potpredsednik vlade koji je još jednom praktično demonstrirao zašto mu se njegovi zapadni mentori, koji ga zvanično tapšu po ramenu, smeju čim okrene leđa. Ni manje ni više zatražio je da se Erdogan izvini pod hitno, a za ostale korake, rekao je, „treba sačekati reakciju zvaničnog Brisela“ od koga je on „zatražio“ da se izjasni. Zamislite samo. Kažu da se Van Rompeju od smeha pokvarila frizura, a Eštonovoj spustila dijafragma. Pa se još on, Vučić, počudio na briselsko ćutanje!

Ali, ćutao je i Erdogan. Ili, zacenjen od smeha nije mogao da progovori. Nije ni važno, isto mu dođe. Sva je sreća pa je ministar inostranih poslova Turske, Davutoglu, uvek ozbiljan pa je Mrkiću pojasnio da mi to nismo dobro razumeli i da mi, zapravo, ništa ne razumemo. Kao zemlja koja je priznala Kosovo i sa njim uspostavila diplomatske odnose Turska, ne smatra Kosovo srpskom teritorijom, pa samim tim i nema zbog čega da se Srbiji izvinjava. Prosto, zar ne? Zar je moguće da oni, čak i ovakvi kakvi su, to ne razumeju?

Ma, nije naravno. Samo im je lepo došla predstava za domaću publiku. Kad se upale svetla i Kosova više ne bude na našim kartama već ćemo se baviti nečim drugim, što će doneti ovi naši dani…

… Gospodar Vučić, naših dana …

Moćan ali dostojanstven, nadahnut ali proračunat, pocepao je Gospodar naših dana pripremljeni svečarski govor i gomili, opijenoj mirisom privilegija, ponudio srce na dlanu. Šta ćete više od političara u kriznim vremenima?! Ko takvom gestu ne poveruje traži hleba preko pogače, a takvih kod Njih nema. Jer, kod Njih, skromnost nije vrlina, već obaveza. I zato su oni klicali! Cela Arena. A onda im je on, po pravilima Soroševih priručnika za gurue otkrio jednu od svetih tajni.

Oni su, rekao im je, nastali da bi Srbiji bilo bolje. I oni su, suočeni sa tako jednostavnom ali zračećom istinom, opet zaklicali, probuđeni i prosvetljeni njenom neizrecivom dubinom. Neki mekšeg srca pustili su i po koju suzu ushićeni što ih sve zajedno spaja tako plemenit cilj, a ne prosta želja da se dobro uhlebe ili napreduju u službi.

A kad im je još obećao znoj i suze danas, a svekoliki evropski raj tačno 2020, oni su shvatili da pred njima nije čovek već mesija. I opet su zakliktali…

Ali, on ih već nije čuo. Morao je za Dubai gde je sada sedište nove „srpske“ avio-kompanije da dogovori nove poslove čiji će detalji biti strogo čuvana tajna, a efekti biti vidljivi u trećem kvartalu 2019…

… Zemlja ludih u našim danima …

Onaj koji je u osamnaestoj otkrio Miloševića, a u četrdesetpetoj Kiplinga i koji je spoznao Evropu tek kada se okliznuo na koru od Banane, poručio nam je da „samo lud čovek može reći da ulazak u EU nije u našem interesu“. To se zove real-politika. On, Vučić, Čeda Jovanović, Vesna Pešić, Sonja Biserko, i ostala politička „elita“ su pametni ili normalni, kako god hoćete, a blizu 60 % građana Srbije koji su protiv EU integracija po cenu Kosmeta su ludaci. U tom „ludilu“ predvode ih Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški, Matija Bećković, Vasilije Krestić i mnogi drugi, koji kakav se mrak širi nad Srbijom, mogu uskoro zaista očekivati navlačenje ludačke košulje.

Istina, Dačić nije prvi srpski političar koji je svoj narod nazvao ludim. Učinio je to, svojevremeno, profesor Jovan Rašković, lider krajinskih Srba, ali po sasvim drugom osnovu i u specifičnoj situaciji (kada mu je Tuđman izložio svoje viđenje rešenja „srpskog problema“ u Hrvatskoj, a on odbio). Sem toga, Rašković je bio političar po nuždi a psihijatar po zanimanju, pa njegove reči imaju sasvim drugu konotaciju od bezobrazluka ovog politiičkog beskičmenjaka, koji stavove menja kao čarape.

E, sad, taj politički beskičmenjak, koji je za godinu dana svog premijerovanja u vladi Aleksandra Vučića zadužio (finansijski) Srbiju više nego Slobodan Milošević za ceo svoj vek, ove reči nije izrekao slučajno. Naprotiv.

Nije ih izrekao ni što mu se može, a može mu se. Niti ih je izrekao zato što je neotesan, a i to jeste.

On to samo, ponovo, koristi metodu „dečijeg jezika“, koja podrazumeva da se tvrdnje tako izrečene obično ne podvrgavaju kritičkoj pažnji „primaoca“, niti se moraju dokazivati ozbiljnim argumentima. Već sam pisao o tome, neću opet. On je najbolji primer efikasnosti ove Tavistok-metode. Samo, možda je popio malo više vina, pa je ovaj put prenebregao da svaka uvredljivost u „govoru dečijeg jezika“ mora biti isključena, jer budi „otpor primaoca“. Ali, oprostiće mu to njegovi mentori, stekao je on kod njih dovoljno kredita. A i nema te izjave koju srpska tabloidna sila ne može da popravi i preusmeri u našim danima …

I tako. Naši dani kaplju nekada sporo, nekada brzo, ali uvek prave veliko blato. A mi gacamo po njemu sa sve manje snage, i sve manje nade. Kada god može, ekser beznađa i besperspektivnosti u naše glave zakiva i Aleksandar Vučić, svojim zastrašujućim vizijama, koje ako i nisu posledica njgovog izvitoperenog uma, jesu tehnika „zastrašivanja mase“, jedan od specijaliteta savremenog globalizma.

Ali, ja ću vam reći jednu dobru vest. Već smo, kao narod, živeli ove naše dane. I preživeli ih. Pobedili. Samo, o tome nisu pisali Veber i Kipling. Pisao je Dis. Sve ovo što nam se dešava. Zato, želim da ovaj osvrt završite tako što ćete poslušati ono šta nam veliki srpski pesnik poručuje iz prošlosti koju Dačić želi da nam izbriše.

A kad glumac Goran Sultanović završi svoje sjajno izvođenje biće vam jasno i šta ONI hoće i šta MI moramo !!

Izvor: CEOPOM-Istina