Nijanse

Teško da ima oblasti u kojoj nijanse u protokolu, držanju ili izražavanju imaju takav značaj kakav imaju u politici. U tim nijansama se, veoma često, krije granica između uspeha i neuspeha, istine i laži, prijateljstva i prezira. Između privrženosti i izdaje, takođe.

Nesposobnost da se te nijanse prepoznaju, ili nezrelost da se iz njih izvuku adekvatni zaključci, skupo je koštala srpski narod i srpsku državu kako u procesu raspada SFRJ, tako i posle peto-oktobarskog puča.

Ali, što je najgore, odgovarajuće pouke nisu izvučene. Nisu ih izvukli ni oni koji biraju, niti oni koji su birani. Ovi prvi, koji su nekada birali srcem i nadom, sada biraju stomacima i očajem, zanemarujući osnovne funkcije zdravog razuma – logiku i pamćenje. Ovi drugi, svesni toga, sva načela na kojima su birani, veoma brzo pretvaraju u načelo „u se, na se i poda se“ spremni da učine svašta da bi što duže grabili i što više zagrabili, a bukvalno sve kako bi im to što su ščepali zauvek ostalo. Pri tome, očigledno, zaboravljaju da će, pre ili kasnije, biti suočeni sa posledicama svoga činjenja i nečinjenja. Pomoglo bi im kada bi, umesto u rolekse, stanove ili estradne umetnice, malo pogledali u istoriju sopstvenog naroda ali oni to ne čine. Ne žele da gube vreme.

U takvoj političkoj atmosferi, logično je, nema previše mesta za nijanse. Uostalom, kakvim se političkim nijansama može baviti stranka čiji su članovi zaspali u „desnom centru“ a probudili se u Socijalističkoj internacionali, ni sami ne znajući kako su se tamo obrli.

Ili, o kakvim nijansama može govoriti premijer koji se, u trenutku dok se neodgovorna glasačka mašina spremala da u Skupštini izglasa njegovu Rezoluciju kojom praktično otpočinje zvanično priznanje Kosova od strane Srbije, više puta vraćao za govornicu kako bi u direktnom obraćanju “podsećao” pojedine poslanike da bi se i kod njih mogao otvoriti nekakav “kofer”, a oni njega, ko mu je, koliko juče, spašavao glavu od pobesnelih otporaša. O njegovom bivšem portparolu (!) koji je u emisiji „Ćirilica“, kontakte svog partijskog šefa i njegovih saradnika sa jednim od vođa narko kartela objašnjavao i pravdao time da u Srbiji bukvalno nema nijednog značajnog političara koji tokom karijere slične kontakte nije imao, bolje da se i ne govori. Njegovom „nijansiranju“ ceo politički esnaf Srbije treba da oda dužno poštovanje. Potpuno je poništio dvonedeljni trud Vesne Pešić na odbrani Dačićevog lika i dela, pa je morala da se oglasi i Sonja Biserko.

Ali, bez obzira na sve one koji, iz ovog ili onog razloga, na njih ne obraćaju pažnju, političke nijanse su tu i valja oslušnuti šta nam govore. Ovde ćemo se baviti samo sa nekoliko njih koji se odnose na Kosovo i Metohiju.

Svodeći poslove Ministarstva za KiM na nivo kancelarije, uz istovremeno pokretanje inicijative da se pregovori dignu na viši nivo, sadašnji srpski vlastodršci poslali su jasan signal zapadu na šta su sve spremni.

Ova Vlada potpuno je obustavila organizovanu diplomatsku borbu i lobiranje protiv priznanja Kosmeta, pa je logično da će broj zemalja koje priznaju kosovsku secesiju rasti, jer oni borbu za priznanje vode kontinuirano. I ovo je nedvosmislena poruka mentorima nove države na srpskoj teritoriji, ali nažalost i onima koji su podržavali naše interese.

Ovogodišnji Božić bio je prvi koji niko od najviših srpskih zvaničnika nije proveo u kosovskim svetinjama. Iako su krivicu za ovo pokušali da svale na međunarodne misije, ovaj gest je, ustvari, poruka sprskih vlasti Srbima sa Kosmeta da između nas, ovde, i njih, tamo, postoji zid koji lako može postati nepremostiv.

Stvaranje granične linije sa srpske strane nije nijansa, ali cinične izjave premijera o tome kako to što je urađeno ustvari ne postoji, kao i njegove sarkastične primedbe na odredbe sopstvenog Ustava koje se odnose na Kosovo, nijansa su koja svima poručuje da u rešavanju kosovskog pitanja ne samo neće biti uzeti u obzir stavovi Srba koji tamo žive, već će se i ozbiljno iskoračiti izvan granica koje postavlja Ustav Srbije.

U tom kontekstu, ćutanje kao jedini odgovor Ustavnog Suda Srbije na nekoliko inicijativa za ocenu ustavnosti dokumenata Vlade proisteklih iz dosadašnjih dogovora Beograda i Prištine, samo po sebi dovoljno govori.

Jasno izražena namera da postojeće državne institucije na Kosmetu čije je funkcionisanje još uvek moguće budu zamenjene institucijama lokalne samouprave koje neće biti zvanično povezane sa Srbijom, navodno kako bi se efikasnije rešavali svakodnevni problemi stanovništva, signaliziraju spremnost zvanične Srbije da direktno pomogne kosovskim separatistima u uspostavljanju kontrole na celoj teritoriji svoje fantomske države. Jer, lokalne institucije Srba, bez obzira na stepen autonomije koji im bude odobren, delovale bi prema Prištini a ne prema Beogradu. Na ovaj način Srbija postaje ne samo saučesnik u ukidanju sopstvene državnosti na teritoriji koja joj po međunarodnom pravu pripada, već i „de facto“ priznaje Kosovo. U takvim okolnostima praktično jedini vid državne borbe za očuvanje Kosmeta ostaje ponavljanje mantre da ga Srbija nikada neće priznati, što je potpuno beznačajno na terenu, a i u međunarodnim odnosima, te jedino služi za stvaranje dimne zavese domaćoj političkoj javnosti. Pa čak i ta jeftina dimna zavesa postaje besmislena nakon Dačićevog isticanja spremnosti da razgovara o stolici Kosova u UN, a da mu to niko nije zvanično tražio.

Naravno, takva izjava nije nijansa već ozbiljan politički gaf, ali ako zanemarimo Dačića, koji zaista priča sve i svašta i zbog toga ulazi u sve veće probleme, nijanse u ovom slučaju dolaze od drugih. Teško da možemo prenebregnuti činjenicu da, sem DSS-a, nijedna parlamentarna stranka nije izrazila zvaničan stav prema ovako neodgovornoj izjavi premijera. (To je nijansa). Ali su ga, zato, nevladine organizacije i pojedinci poznati po otvorenom anti-srpskom delovanju uzeli u veliku milost, pa se, dodirnut čarobnim štapićem Vesne Pešić, preko noći od malog Slobe, pretvorio u velikog De Gola srpske političke scene. (I to je nijansa).

Svi dosadašnji pregovori oko Kosmeta i ustupci koje je Srbija učinila i čini odvijali su se prema planu koji je potpisao (ne i pisao) Marti Ahtisari i koji, mada se fazno odvija, predviđa punu nezavisnost Kosova. Iako je Srbija zvanično odbacila ovaj dokument, a preko Rusije i Kine izborila se da ga odbaci i Savet Bezbednosti, već godinama mazohistički prihvata njegova rešenja, vređajući tako one koji su joj pomogli da stvori prostor za, po sebe, prihvatljivije opcije. Takvo igranje sa ugledom i interesima velikih sila ne može trajati u nedogled, pa upozorenja koja se čuju iz Rusije da oni ne mogu biti veći Srbi od Srba treba vrlo ozbiljno da shvate i sada izabrani, ali i oni koji će, nesumnjivo, uskoro ponovo birati.

Sa druge strane, nijanse koje nam serviraju oni koji, na zapadu, odlučuju o našoj sudbini, ili oni koji govore u njihovo ime, daleko su suptilnije i teže ih je razumeti. Ali, kako god ih razumeli, ne zvuče baš najbolje.

Primera radi, kada bi nam, u vreme Tadića, neko od briselskih zvaničnika nagovestio da će Srbija morati da službeno prizna Kosovo pre nego što uđe u EU, uvek bi se našli neki drugi da nas uteše kako takav uslov zvanično ne postoji, niti može postojati, budući da ni sve članice Unije nisu priznale Kosovo kao državu.

Sada stvari stoje malo drugačije. Kada je pre par dana Danijel Oroa, predesednica Odbora za spoljne poslove francuskog parlamenta, poručila da je, sa aspekta Pariza, za ulazak Srbije u EU priznavanje Kosova uslov „sine qua non“, što praktično znači da bez toga nema članstva, niko nas nije previše tešio. Doduše, oglasili su se oni koji to čine po službenoj dužnosti, gospoda Kacin, Dežer, i poneki briselski činovnik, ali niko od njih nije porekao gospođu Oroa, već su potencirali da priznavanje Kosova nije uslov za datum dobijanja pregovora, a da se sada treba koncetrisati samo na tu fazu. Nijansa, nema šta.

I moglo bi se naći još mnogo ovakvih nijansi, ali njihove poruke su istovetne. I loše po nas. Srpski vrh je prihvatio da se odrekne teritorijalnog i državnog suvereniteta na Kosovu zarad dobijanja besmislenog datuma za otpočinjanje pregovora, i sve što se dešava su scenski efekti predstave čiji je kraj itekako poznat.

Ali, ono u čemu se scenaristi i protagonisti ove predstave gadno varaju, jeste slavobitna najava da će njihova postavka ovog teksta biti konačna. Sigurno neće, u velikoj su zabludi. Pre ili kasnije, pojaviće se neki drugi reditelj koji će taj isti tekst i istu scenu videti drugim očima i koji će šminkom, svetlom i drugim nijansama napraviti bitno drugačiju predstavu.

Izvor: Vidovdan