Niklovani Kusturica

Najava ministra prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja, gospodina Milana Bačevića o mogoćnostima eksploatacije nikla u Srbiji, i navodnim ispitivanjima koje se u tu svrhu vrše na nekim lokacijama u Srbiji i Republici Srpskoj, kao i reakcija poznatog reditelja, gospodina Kusturice, vlasnika etno-sela na jednoj od tih lokacija, koji nam preporučuje (sve brinući se za naše zdravlje) kako je bolje biti siromašan nego mrtav, te kako treba da preživljavamo sadeći šljive i višnje a ne da se bavimo rudarstvom koje je navodno opasno po okolinu, dobili su značajan prostor u gotovo svim dnevnim listovima, pri čemu su čitaoci ostali uskraćeni za bilo kakvu stručnu i objektivnu informaciju o ovoj temi koja može biti izuzetno privredno važna.

Kako je život hteo da deo svoje poslovne karijere provedem i kao jedan od izvršnih direktora „Feronikla“ imao bih na ovu temu ponešto da kažem i gospodinu ministru i gospodinu Kusturici, a i da pružim neke informacije novinarima koji jureći za bombastim naslovima pokušavaju da zvuče autoritativno u oblastima koje ne poznaju.

Pre svega, pozdravljam inicijativu gospodina ministra da pokrene ovu temu, ali moram reći da su geološka ispitivanja koja on najavljuje kao nekakvu novost, vršena još u SFRJ, i to počev od 1950. do 1982. godine, naravno sa prekidima. Ruda nikla (oksido-silikitna) registrovana je na sedam lokacija u Srbiji, sa ukupnim potencijalom od cca 125. miliona tona i na dve lokacije u današnjoj Republici Srpskoj, gde su zalihe rude procenjene na cca 170. hiljada tona, od čega oko 150. hiljada tona otpada na revir Vardište.

Najveće nalazište u Srbiji je, u etno-selo pretvorena, Mokra Gora, čije se rezerve rude procenjuju na preko 90. miliona tona, a zatim nalazište Ruđinci, kod Vrnjačke Banje, gde se rezerve procenjuju na blizu 14. miliona tona, i tri lokaliteta blizu Aranđelovca, gde ukupno ima oko 15. miliona tona dragocene rude nikla.

Ispitivanja kvaliteta rude, od kojih je deo vršen u labaratorijama „Feronikla“,  pokazala su da je procenat nikla, ali i pratećih retkih metala, na ovim nalazištima veći od onog koji se eksploatisao na Kosmetu i Makedoniji (radi se praktično o istom reviru koji se prostirao na teritoriji Kosmeta, Makedonije i Albanije).

Dakle, ovi podaci postoje, oni su plod ozbiljnog istraživanja ozbiljne države, kakva je SFRJ uistinu bila, a kakva Srbija još dugo neće biti, pa ih valja uzeti u obzir, bar kao polaznu osnovu za dalja ispitivanja. Takođe, predočio bih ministru da, na ovu temu, postoji mnogo informacija u dokumentaciji udruženja fero-legura „Fermik“, čije je sedište bilo u Beogradu, i koje je do raspada SFRJ koordiniralo sve aktivnosti u ovoj oblasti na nivou tadašnje države. Nakon raspada, brigu o udruženju preuzeo je „Feronikl“, dok su neke članice iz otcepljenih jugoslovenskih republika napustile, a neke zamrznule članstvo. Kakva je danas sudbina ovog udruženja nije mi poznato, budući da su dosovske vlasti ovo udruženje tretirale pre svega u kontekstu atraktivnog poslovnog prostora koje je posedovalo, ali ako je sačuvana njihova arhiva tu bi, sigurno, bilo značajnih informacija na ovu temu.

Takođe, moram istaći da su, tokom operacije uništavanja primarnih privrednih aktivnosti koju je godinama sprovodila demokratska stranka sa svojim političkim satelitima, mnogi vrhunski stručnjaci iz ove oblasti (ne govorim o sebi, ja sam ekonomista) završili kao taksisti, profesori srednjih škola, ili jednostavno na ulici. Možda bi ih valjalo pronaći ako su namere sa eksploatacijom nikla ozbiljne.

Nalazišta nikla isplativa za eksploataciju nisu tako česta i smatraju se izuzetno vrednim privrednim resursom. Ovaj metal prodaje se po berzanskim principima, a trenutna cena mu je oko 17.000 dolara po toni. Troškovi proizvodnje u „Feroniklu“ – Glogovac u najgorim uslovima (sankcije) nisu prelazili 6.500 dolara po toni. Tokom procesa dobijanja nikla, dobija se i određena količina zlata, srebra, kobalta i drugih retkih metala.

Sve u svemu proizvodnja nikla veoma je ozbiljan privredni zahvat koji bi i kao investicija i kao projekat doneo ozbiljne koristi oživljavanju primarnih privrednih aktivnosti. Da bi to bilo moguće neophodno je raspolagati pratećim industijskim kompleksom i stabilnom privredom, koji mi u ovom trenutku nemamo. Zato, iskreno mislim da Srbija trenutno nema snage da ovu inicijativu sprovede, čak i da ima dovoljno bogatog imvestitora, ali svakako treba pozdraviti pokušaj Vlade i resornog ministra da pokuša krenuti na tu stranu. Šta bi značilo aktiviranje ovakvog projekta možda će najbolje ilustrovati podatak, da je „Feronikal“ kada je radio imao preko 2.000 direktno zaposlenih, a da je još toliko ljudi opsluživalo njegov rad, da je sve proizvedeno plasirao i naplaćivao, ostvarujući devizne prihode od nekoliko stotina miliona dolara na godišnjem nivou (zavisno od kretanja cena). U našim uslovima, odbacivati ove mogućnosti kako bi se sačuvala idiličnost prirodnih lepota, ili nečija etno kuća, ne zvuči previše razumno.

S toga, uvažavajući gospodina Kusturicu kao umetnika i intelektualca, čini mi se da nije moralno da nam preporučuje kao izbor „zdravo“ siromaštvo, jer je bogat čovek. Obogatio se na filmovima koji su svetu, u trenutku kada je to globalističkim ciljevima trebalo, Srbe i Srbiju prikazivali onakvim kakvi oni nikada nisu bili i nikada neće biti. Bio je jedan od prvih koji je, istina suptilno i umetnički, našu stvarnost bojio naručenim bojama, i za to bivao nagrađivan tamo, a ovde slavljen od onih koji su zaboravili da srpski nacionalni instrument nije truba već harmonika. Njemu su ostale nagrade i novac, a nama imidž koji su naručioci tražili.

Sada, kada nismo više tako aktuelni, kada su u modi arapsko proleće i ruska zima, nema više kanskih nagrada, ali ni njegovih filmova. Sada, on režira svoju bajku na Mokroj Gori, nalazištu od preko 90. miliona tona rude nikla, koje mu je darivao Tadić. I brine za naše zdravlje, učeći nas da šljivama i višnjima pobedimo siromaštvo.

Ne brinite se, Emire. I pustite ministra da radi svoj posao. Ako bi bilo sreće da pronađe ozbiljne investitore i postigne korektne uslove za državu, siguran sam da Vam ne bi bilo teško da pronađete drugu lokaciju za etno-kuću (naravno, o trošku investitora). A eksploatacija rudnog potencijala Mokre Gore stvorila bi mogućnost i ovom prostom narodu, koji ne razume visoku umetničku simboliku, da stvori uslove za rad i na njemu zasnovanu egzistenciju. Što se, pak, ekologije tiče, posledica sigurno ima, ali ni u Kavadarcima (Makedonija), ni u Glogovcu (Kosmet), dugogodišnja proizvodnja nikla nije izazvala nikakve kataklizme po zdravlje ljudi. Tim pre što su sastavni deo ovakvih projekata i studije o njihovom uticaju na životnu sredinu.

Uostalom, narod koji je preživeo Dulića kao ministra ekologije, preživeće, vala, i eksploataciju nikla.

Izvor: Vidovdan