Niklovani Milašinović

Teško da se moglo pretpostaviti kako će u ovoj napaćenoj, opljačkajnoj i poniženoj zemlji jedna tema kakva je moguća investicija u eksploataciju rudnih rezervi nikla, preko noći, postati ne samo pitanje svih ekoloških pitanja, već i Gordijev čvor od čijeg razrešenja zavisi biološki opstanak nacije.

Pustoš u krugu od sto kilometara, kisele kiše, zagađene vode i ostali demoni apokalipse, koje Srbija inače ne poznaje, čekaju samo rudnik nikla pa da započnu svoj smrtonosni pir, a nesrećnike koji nekako i preživljavaju osiromašeni uranijum, zatrovanu vodu i mesne prerađevine u kojima ima više nitrita i konzervansa nego mesa, dokrajčiće nikal.

Eto, takvu smo medijsku sliku dobili, a konstatacija čuvenih nam analitičara za sve i svašta, da Srbija “nema iskustva u proizvodnji nikla” bila je jedini pokušaj da se pojasni proizvodnja ovog metala i tehnologije koje se u tu svrhu koriste.

Budući da je tekst “Niklovani Kusturica” izazvao poveliku pažnju, želeo bih posetiocima “Vidovdana”, posebno onima zabrinutim za “zdravlje nacije” i “lobiranje” ponešto razjasnim, ili im pružim materijal za dalje komentare, kako već ko shvati.

Dakle, niko me ne plaća, ne poznajem gospodina resornog ministra, nisam član ni jedne stranke, a firma zvučnog naziva “Srbija-Nikl” deluje mi kao neozbiljan pristup ozbiljnoj privrednoj tematici, ili kao pokušaj da se proda stari seminarski rad.

Može biti da nekome nije bilo čudno što u dva dana gotovo svi dnevni listovi o jednoj temi pišu varirajući gotovo istovetan tekst, zasnovan na slikama sa Interneta i bez ikakvih ozbiljnih informacija ili konsultacija drugih izvora, ali meni jeste. Jer, takvo predstavljanje stvari, zove se “kampanja”, a ona uvek služi nekim interesima (nikada narodnim).

Budući da sam, igrom slučaja, raspolagao određenim informacijama, rešio sam da ih predstavim čitaocima “Vidovdana” kako bi svi mogli videti da postoji druga strana medalje. Te informacije su jasne, konkretne i lako proverljive. Tako su čitaoci “Vidovdana”, mogli odmah da pročitaju ono što je trebalo da se, kroz neko vreme, objavi kao rezultat skupog istraživanja, a to su nalazišta i istražene rezerve nikla u Srbiji. To se sigurno nije dopalo nosiocima ovog projekta.

Sa druge strane, ponudio sam i informacije o privrednim mogućnostima koje proističu iz eksploatacije ovog metala, a čiji su ekonomski efekti veoma respektibilni, što se opet nije dopalo onima koji kvalifikovanost za ovu temu potvrđuju stavom da su radnici u fabrikama izum socijalizma.

Dakle, za razliku od drugih medija, posetioci “Vidovdana” dobili su priliku da se objektivno informišu. Njihova je stvar da li će više verovati slikama sa Interneta opustelog ruskog grada koji se, inače, nalazi u oblasti gde ima desetak fabrika nikla, ili meni koji im kažem da se u Makedoniji i Kosmetu i sada eksploatiše nikl (što se lako može proveriti) kao i da tamo nema nikakve ekološke kataklizme, mada, naravno, ima industrijskog zagađenja.

Za one koji ne znaju, ili su možda zaboravili, glavni grad južne srpske pokrajine, Priština, nalazi se na 15-tak kilometra drumske razdaljine od fabrike i rudnika nikla. Zar neko želi da kaže da je to pust grad, da je voda zatrovana, ili da u okolini nema normalne poljoprivredne proizvodnje ?!? A nikl se proizvodi više od trideset godina! Inače, u samoj pokrajini uvek su za veće zagađivače smatrani cementara “Šar”, “Trepča” i obilićke “Termoelektrane.

Zloglasnoj porodici Jašari, čije su se zabunkerisane kuće nalazile na oko 2 km od “Feronikla”, nikada nisu smetali ni rudnik, ni fabrika, već Srbi i Srbija. Bili su itekako zdravi i živahni, kada su, po treći put u novijoj srpskoj istoriji, krenuli na Srbiju baš iz dreničkog kraja.

Naravno, nema nikakve dileme da svaka eksploatacija metala spada u “prljave tehnologije” koje negativno deluju na prirodno okruženje. Međutim, postoje jasno utvrđene procedure koje, kada se poštuju, sve opasnosti dovode u podnošljive okvire, tako da one zemlje koje nisu dovoljno bogate da žive od politike, špekulantskih poslova ili kontrolisanog kriminala, mogu živeti od svog rada i eksploatacije prirodnih resursa koje imaju. Naravno, slažem se sa svima koji smatraju da bi jedna ovakva eksploatacija imala smisla i opravdanja jedino ako bi najveći deo ekonomske koristi od nje ostajao našoj državi, a to lako rešava odgovorna i patriotska vlast. Nju, opet, sami biramo.

Što se, pak, lobiranja tiče, zar zaista ima nekoga ko veruje da će u takvoj igri brojki i interesa neko za “lobistu” uzeti mene ili za konačnu odluku pitati bilo koga od nas?! Ali, svakako podržavam ozbiljan i nacionolno odgovaran pristup tretiranju eksploatacije nikla u našoj zemlji.

No, mislim da su šanse da se išta ozbiljno dogodi na tom polju, u narednih desetak godina, zaista jako male bez obzira što sam siguran da će “istraživanja” pokazati isplativost eksplatacije postojećih rudnih rezervi. Jednostavno, u ovom trenutku, nemamo prateće potencijale neophodne za ovu proizvodnju.

Izvor: Vidovdan