Oni koji ne slave Vidovdan …

Kada ne bi, poput bezglave muve, jurio iz samita na samit, sa obilaska na otvaranje, iz fabričkih hala u školske WC-ee, a sve to srljajući iz izjava u intervjue, kada bi na tren zastao i oslušnuo sebe, verovatno bi i sam Vučić bio iznenađen. Možda bi malo i zastao da nešto promeni u onome što radi, a što ne da je loše već je katastrofalno. 

Kada bi broj konferencija za medije koje, ako mu postavite „pogrešno pitanje“, postaju u tiradu otvorenih optužbi, pritajenih pretnji i besprimernih uvreda, koje traju bez kraja i konca, smanjio sa 27 na recimo 20 mesečno, a to vreme koristio da oslušne narod i one koji misle drugačije, sve bi možda bilo drugačije.

Ali, ne, nema on vremena da zastane i oslušne. Srbija mora de se menja. A sve je plaćeno unapred. I zato on bezglavo juri kroz briselsko-londonske magle ni sam ne znajući da li je u njima bliži tome da dohvati neki postavljeni cilj ili da ugrize sopstveni rep. Zato sve i podseća na haos.

Samo dan nakon što je za švajcarski „Blik“ izjavio: „Želim da krenem novim putem – za Srbiju. Želim da otvoreno i fer razgovaramo o rešenju kosovskog konflikta. Iako Srbi za to još nisu spremni, neću popustiti…” (1), on se u Kragujevcu obrecnuo na novinare: „Prekinite da izmišljate. Poziv na dijalog je poziv na razgovor. Ni sa kakavim predlogom nisam izašao, niti ću da izlazim dok ne saslušam sve“(2). 

Kako normalan čovek da ovo shvati. U dva dana dva predsednika. Jedan koji zna šta hoće i neće da popusti nespremnom narodu, i drugi koji tobož ne zna gde je krenuo pa mu „unutrašnji dijalog“ treba da ga usmeri i osokoli. Kom Vučiću verovati? Najbolje nijednom! Jer, o čemu pričati sa prvim Vučićem kada već „neće da popusti“, a kako, i o čemu, razgovarati sa drugim  ako već ni on ne zna o čemu bi razgovarao. Jer, da zna imao bi neku polaznu platformu, neki bazni predlog?

Kako će se bez polaznog predloga „dijalog“ odvijati? Sa kim? Ko su ti „svi“ koje Vučić hoće da sasluša? I kada da sasluša druge, kad očigledno nema vremena da čuje ni sebe? Spadam li u te koje hoće da sasluša (ako bude stigao) i ja i moje kolege sa FSK-a, sa našim jasnim stavovima koje svakodnevno iznosimo? Ili mi ne spadamo, a spadaju Sonja Liht i Jelena Miliić?

Da stvar bude gora Vučić nam je iz Kragujevca poručio da se dijalog već odvija, iako je još pre neki dan tvrdio da će on početi tek u septembru! Kao primer naveo je medijske izjave Borisa Tadića i Vojislava Šešelja, prema kojima je očigledno imao ironičnu, da ne kažem sarkastičnu notu. „Dobro je da učestvuje u dijalogu. Mi to pozdravljamo. Dobro je da čujemo svako mišljenje, od onih koje smo čuli od gospodina Šešelja sa Lazarevim kletvama, do Tadića sa stolicom u Ujedinjenim nacijama za Kosovo…”(3) 

Nisam siguran da mu je baš pametno pominjanje Lazareve kletve u kontekstu u kojem ju je pomenuo, bez obzira što on, očigledno, sada veruje u “Neimara sviju svetova”(4) ili neku drugu rogatu spodobu iz panteona oka u trouglu. Ali, imaće vremena da misli o tome. 

No, da se vratimo temi, te izjave o predlogu na dijalog, valjda, nisu sam dijalog. Zar „dijalog“ nije neka zvanična forma u kojoj se razgovara o nekoj temi, ili po nekom redosledu tema? Zar se dijalog obavlja prepucavanjem preko Vučićevih tabloida? Ili preko bilo kojih medija? Šta je, u stvari, namislio taj čovek sa „unutrašnjim dijalogom“, a šta sa Kosovom?

Kako On priča još bi mogao da pomislim da je i onaj Tačijev intervju Tanjugu deo dijaloga. A on nam je tamo već otkrio i oko čega ćemo voditi „unutrašnji dijalog“ i šta ćemo prihvatiti. I podržao to što do čega ćemo „dijalogom“ doći. Ma, potpuno je siguran da ćemo se u „unutrašnjem, srpsko-srpskom, dijalogu“ saglasiti oko toga da Kosovo uđe u sve međunarodne institucije“! Kako zna? Prosto, vidovit čovek. I ne samo on. Svi koji, u poslednje vreme. popiju kafu sa Vučićem nekako postaju vidoviti glede Kosova i Metohije. A ne slave Vidovdan!

Mi koji ga slavimo ne vidimo ništa. Kažu nam da ne uvažavamo realnost. Ali, ne, to nije tačno, Mi uvažavamo realnost, samo ne razumemo kako nešto što je bilo realno vekovima u istorijskom trenu postaje nerealno. Kako Dačić, koji se pre nepunih 25 godina šepurio pored Miloševića na srpskom Kosovu, sada tvrdi da smo ga odavno izgubili? Kada? Ko ga je izgubio? Sloba nije, jer da jeste, ko bi o tome šta pitao ljigave prevrtljivce poput dačića i Vučića?

Pre nepunih dvadeset godina dolazili su da slave Vidovdan na Kosovu, nazivali ga praznikom svih praznika, a sada kažu da je to praznik poraza. I ne slave ga više. Kažu i da su se promenili, jer se samo „magarci ne menjaju“…

I tako „promenjeni“ združili su se sa onima koji se nisu promenili, koji nikada nisu ni slavili Vidovdan. Ali oni nisu magarci, što se nisu promenili. Oni su uvek bili napredna Srbija. Samo vođa to nije znao, dok nije postao Vođa. Sada su oni sada zaposeli sve medije…

I uopšte, o Kosovu ovih dana najglasniji su oni koji ne slave Vidovdan! Sa Vučićem na čelu… A mi, koji ga slavimo, ćutimo, i u zemlju gledamo… KOSOVSKU… SPREMAMO SE ZA OZBILJAN „DIJALOG“ …!

Šira verzija teksta objavljena na Fondu Strateške kulture 02.08.2017.

______________________________

1. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/vesti/aleksandar-vucic-iako-srbi-za-to-jos-nisu-spremni-zelim-da-krenem-novim-putem-u-vezi-kosova/
2. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/vesti/aleksandar-vucic-nemam-jos-nikakav-predlog-pred-dijalog-o-kosovu/
3. Isto
4. Vrhovno biće u masonskoj kosmologiji

Izvor: Fond Strateške Kulture