Sećanje ili nema Srbije bez Kosmeta

Sećam se… 

               … Prištine posle kumanovskog sporazuma i dolaska Gorice Gajević, generalnog sekretara SPS-a, sa namerom da ubedi tadašnji politički aktiv svoje partije kako nema izdaje, kako je odluka bila bolna ali jedina moguća i kako Srbija mora dalje. Mi, obični ljudi, razočarani i uplašeni, slutili smo šta nas očekuje, ali nekako smo se još uvek nečemu nadali. Nismo tačno znali čemu, ali nekako nam je utešno delovalo to što ni oni, kosovski krem SPS-a, nije znao kako će to sve izgledati kada ona dođe. Mislili smo, ako je nešto toliko loše valjda bi čuli oni koji su, koliko juče, tek da nas fasciniraju u kafani, pozivali Slobu da ga nešto pitaju, a on bi im se javljao. Možda nije sve tako crno, možda postoji neki tajni plan, nekakav kompromis, za koji mi ne znamo, a ona će ga danas saopštiti kosmetskoj eliti svoje partije. Nadali smo se i iščekivali njen dolazak.  I ona je došla. Gorica Gajević, žena sa stotinu funkcija. Kažu da je to bio mučan sastanak.

Pričala su mi o tome dva moja prijatelja, tada visoki funkcioneri kosovskog SPS-a, koji su taj sastanak započeli ali nisu sačekali njegov kraj. Onaj mlađi, tada predsednik SPS omladine, nazvao je Goričin govor farsom a celu situaciju izdajom naroda i posle toga izašao. Onaj stariji, iskusniji, izašao je ćuteći.  Bez obzira što se nikada nismo politički slagali (zanosio sam se, tada, idejama DEPOS-a) bio sam jako ponosan na njih u tom trenutku.  I bez obzira što sam političare uvek pomalo prezirao, toga dana, divio sam se njihovoj hrabrosti, ljudskosti i samopoštovanju. Jer, svi njihovi „drugovi“ su ostali do kraja i podmetali se pod Gajevićkinu peglu, iako su mislili kao i oni. Ali, nisu imali ni hrabrosti, ni snage. Trebalo je putovati, a partija je nudila sigurnost. Njih nisam krivio, samo sam na ovu dvojicu bio ponosan.

Ali, vreme teče i sve menja, ljude pogotovu. Njih dvojica su se, normalno, vratili pod okrilje svoje partije i vođe u koga su, ipak, verovali. A kada se sve to srušilo, brzo su se prestrojili i nekako približili Dačiću. Sećam se, iste dvojice, kako su krajem 2006, bili zabrinuti za svoju opciju, jer spremao se kongres na kome se birao novi lider, a grupa uglednih SPS-ovaca predvođenih profesorom Mihajlom Markovićem, želela je da partiju održi u okviru ideologije istinske levice, koja bi bila istinska opozicija već potrošenoj pljačkaško-demokratskoj opciji. Bili su brojniji,  pametniji, iskreniji. Imali su titule, životno iskustvo, autoritet.

Ali, politika je to. I to ona dvadesetprvog veka. Ko se još bavi politikom iz ideologije?! Samo interesi, i to oni opipljivi, odlučuju. Zato su, na kraju, ipak izgubili. Odlučio je lobi jednog čoveka, čoveka koji je poraženima pripadao i po godinama i po partijskom stažu i po mnogo čemu drugom. Osim po smislu za menadžerstvo. Taj čovek imao je veliku specifičnu težinu jer ga je Milošević isturio kao obnovitelja posle bombardovanja i isticao da mu veruje. I poraženi su mu verovali. Kažu da je mišljenje promenio bukvalno preko noći. I zato je sada još uvek tu, još uvek u vrhu svoje partije i države, uprkos tome što su se svima smučili njegovi skandali i potpuno rasulo u resoru za koji je zadužen.

Poraženi su onda otišli, a umesto njih sa znanjem, titulama i ideologijom, dobili smo Ružiće, Tončeve i ostale znane i neznane. Umesto onog Mrkonjića, dobili smo ovog Mrkonjića, a umesto partije autohtonog izraza dobili smo interesnu organizaciju kakve su bile i sve ostale evro-atlantske ispostave „demokratije“ u Srbiji, gde je sve bilo samo pitanje cene.

A oni moji prijatelji su opet preživeli…

Onoga dalje nema potrebe da se sećam. To je ono što je danas tu, ono što svi znamo. To je ova, današnja, Srbija. Srbija gladi i laži, bolesti i poniženja,  očaja i besperspektivnosti.

Teatar apsurda, u kome onaj ko je celog života gradio infrastrukturu postaje menadžer jedne pevačice, a onaj ko je celog života bio menadžer pevačica počinje da odlučuje o gradnji infrastrukture. To je normalno, kažu obojica (naravno, svaki za sebe), jer imaju organizacione sposobnosti. I sve to, dabome, o trošku države.  

Ali, sami smo birali!

Dali smo Srbiju onima koji nam govore da se moramo odreći teritorije da bi dobili kredit ili privukli stranog investitora. I da, ako ne bude po njihovom, neće biti penzija, plata i socijalnih davanja.

I to sve za dobro naše dece!

Dali smo Srbiju onima koji nam brišu sećanja, prljaju sadašnjost, otimaju budućnost.

Njima, bivšim šoferima, ugostiteljima i stranim stipendistima, sada mega obrazovanoj i bogatoj eliti.

Sami smo im dali Srbiju, sami im je moramo i uzeti. Jer, oni neće sami otići.

Neće ni ona moja dva prijatelja sa početka teksta. Snašli su se, što bi se reklo. Otvorili su firme, dobili upravne odbore, kupili nekretnine. Nisu više stranci u Beogradu.

Ali, stranci su na Kosovu, ako im je to uopšte važno. Zaboravili su ko su i odakle su došli. A i kako im je bilo toga dana kada su čekali Goricu Gajević. Zaboravili su zvezdani trenutak svoje hrabrosti, ali i da, možda, sada i njih neko tako čeka dole na Severu, drhteći od neizvesnosti  dok se u Briselu dogovara implentacija onoga što je potpisao njihov „šef“ (kako ga sami zovu).

Zaboravili su, možda, i mene. Dugo se već ne čujemo. Onako, odjednom. Valjda zbog tekstova. Ili što nisam dovoljno bananast. Ili, zato, što ja ne zaboravljam. A to je šteta. Za njih! Mogao bi da ih podsetim na dan kada su zbacili okove politike i postali heroji jednog tužnog trenutka, trenutka kada smo svi zajedno strepeli čekajući Goricu Gajević.  Možda bi im to olakšalo ove čemerne dane kada, ćuteći, šnicle za svoju gozbu prave od amputirane noge sopstvene Majke. A mora da osećaju ono što osećam i ja, što osećamo svi, da nam Majka to neće preživeti i da …

… NEMA SRBIJE BEZ KOSMETA !!!

Izvor: CEOPOM - Istina

Komentari

Jedan komentar na Sećanje ili nema Srbije bez Kosmeta