Šešeljeva izborna priča

Sva je prilika da Vojislava Šešelja za stvarnu opoziciju Vučićevom režimu ili nekakvu istinsku patriotsku opciju može smatrati još samo po neka zabludela baba, kojoj je vreme stalo u devedesetim, ali problem sa tim babama je što, kako god da okrenete, one na kraju uvek zaokruže vlast. Nema sumnje da je, kao stari izborni takmac, Šešelj svestan  ove otužne činjenice, no to mu očigledno nije smetalo da svoju kampanju započne starim pričama o novim izdajnicima i prostačkim aluzijama na Kolindine gaćice. To mu je, istina, obezbedilo mesto u Vučićevim tabloidima, ali svakako je ozbiljan korak nazad u smislu dostojanstva stranke i političkih ideja za koje bi se ozbiljan birač uhvatio.

Gledajući ga tako politički razgolićenog kako u slobodi otrcava  svoju hašku pobedu, čoveku prosto bude žao intelektualne gromade iz Haga koja se pretvorila u parodiju samoga sebe. Ali, ne bi trebalo žuriti sa emocijama. Niti prenagljivati sa zaključcima. U zatvoru je on bio patriota i intelektualac, a u slobodi tek političar koji se bori za mesto pod suncem vlasti. I ono što uz to ide, pre svega pune džepove. Razlika je, kako bi se reklo, drastična.

A takav kakav je danas, u slobodi, Šešelj očigledno ima svoje mesto u cirkusu zvanom politička scena Srbije, kao i svoju rolu u njenoj najnovijoj scenskoj postavci zvnoj predsednički izbori 2017, koju režiraju zapadni centri moći, a čiji je scenarista -Aleksandar Vučić!

ŠTA JE IZBORNA ROLA VOJISLAVA ŠEŠELJA?

Pre svega, želim da istaknem da ćemo za potrebe ove analize apstrahovati misteriozne okolnosti pod kojima je iz Haga oslobođen Vojislav Šešelj, kao i niz neprincipijelnosti u njegovim odnosima sa Haškim tužilaštvom nakon toga. Odnosno, nećemo se baviti „haškim faktorom“ kao mogućim uzrokom njegovog sadašnjeg političkog ponašanja, iako smo svesni da tu postoji širok spekulativni prostor i da stvarni odnosi Hag-Šešelj-država Srbija javnosti nisu poznati.

Dakle, ostaje nam politika kao takva. U tom smislu, poći ćemo od činjenice da je Šešelj predsednički kandidat koji nema objektivne šanse za pobedu, ali ima određeni birački potencijal koji se može pozlatiti (čitaj prodati) u eventualnom drugom krugu. Zato se taj potencijal mora negovati i pripremati kampanjom. Takođe, predsednički izbori uvek su prilika za promociju stranačkih ideja i dizanje ličnog rejtinga.

Iz onoga kako je krenuo u predizborne aktivnosti možemo zaključiti da Šešelja ono prvo zanima znatno više nego ovo drugo. Pre svega, on ne menja svoj poltronski odnos prema Aleksandru Vučiću, koga se drži od  svog povratka na srpsku političku scenu. Oštrica njegove kritike i pljuvačkih sklonosti usmerena je uglavnom na Vučićeve protivnike, dok se prema premijeru, velikom veziru koji hoće da postane kalif umesto kalifa, odnosi biranim rečima, uz stalna upozorenja da „su Dosmanlije mnogo gora opcija od Vučića i SNS-a”.(1)

Pri tome, pod “Dosmanlijama” podrazumeva ostatke dosovog režima koji se svrstavaju iza Jankovića i Jeremića, ali ne i Vučića koji je u potpunosti preuzeo osnovne ciljeve DOS-ovske polotike. Ne smeta mu čak ni činjenica što su proevropska opredeljenja SNS-a, i samog Vučića, potpuno suprotna programskim opredeljenjima njegove stranke. Zato ih i retko pominje. Uostalom, programe više niko i ne čita. Oni su teorija, a praksa je nešto drugo.

Sve u svemu, Šešelj se veoma trudi ne samo da se u predizbornim aktivnostima nigde ne nađe na putu Vučićevoj agresivnoj kampanji, već i da je pogura kada god je to moguće, a da ne bude previše napadno. To je toliko očigledno da je relativno lako zaključiti da on ovu predsedničku trku trči više za Vučićev nego za svoj račun.

Ali, šta će on Vučiću? Pre svega kao autoritet koji treba da ojača njegovu poljuljanu nacionalnu dimenziju! Vidimo da dobar deo kampanje Vučić i njegovi podrepaši troše da pokažu kako je on nacionalno odgovorni političar, što zaista nije lako posle svih izdaja koje je počinio, ne samo prema Kosmetu. Razumevanje koje prema njemu pokazuje “dokazani nacionalista” poput Šešelja uvek dobro dođe da se zavara birač kratkog sećanja.

I tako, na prvi pogled, sve izgleda jasno. Šešelj, reklo bi se, radi u svoje ime a za Vučićev račun. Ali, kao što rekoh, ne valja prenagljivati sa zaključcima. Mudrije je podsetiti se na nešto što su, mnogi, možda i Vučić, verovatno već zaboravili … A ne bi smeli! …

UMESTO ZAKLJUČKA

… Sve ovo, gotovo potpuno isto, Šešelj je već radio. I to u vreme kada je Vučić bio dvadesetogodišnji politički junoša. Tada je, tokom kampanje za predsedničke izbore 1990, iznenadio srpsku političku javnost hvaleći Slobodana Miloševića i, kao i sada, biranim rečima ukazajući zašto je on bolji od opozicije. Ovo ga je učinilo omiljenim Slobinim “opozicionarom” i bukvalno lansiralo u političku orbitu. I stranku, takođe. Ubrzo, postali su i deo vlasti…

Ovo bi se moralo imati na umu uvek kada se sagledava Šešeljeva uloga u Vučićevoj izbornoj predstavi. A samom Vučiću bilo bi pametno da se okane ispraznog Vebera i malo posveti Hemingveju. Sigurno će bolje će razumeti Trampa, a možda će i sebe naučiti da nikada ne pita za koga trči Šešelj. On uvek trči za sebe …

A zvona svakako zvone svima nama!

_________________________________

Odrednice:

– http://kremlin.rs/%d1%88%d0%b5%d1%88%d0%b5%d1%99-%d0%bf%d0%be%d1%81%d1%82%d0%be%d1%98%d0%b8-%d0%be%d0%bf%d0%b0%d1%81%d0%bd%d0%be%d1%81%d1%82-%d0%b4%d0%b0-%d1%81%d0%b5-%d1%81%d1%80%d1%83%d1%88%d0%b8-%d0%b2%d1%83%d1%87/

Izvor: CEOPOM-Istina