Teci, teci Dunave …

Svima nama koji već godinama imamo utisak da vreme sve ubrzanije teče kako Srbija dublje klizi u prokletsvo sopstvenog propadanja, protekla nedelja donela je još jednu potvrdu ovog (obično subjektivnog) osećanja. Prošla je kao tren, a iza nje je ostala gomila zloslutnih političkih događanja koja najavljuju nastavak uvođenja države u političko jednoumlje i ekonomsko beznađe, kao i  još veća stradanja najugroženijih građana Srbije. Teško ih je sve pobrojati i analizirati pa ćemo se pozabaviti samo nekima.

Pre svega i pre svih, izbori u Zemunu. Očigledno je da su i stranke i mediji ovim izborima pridavale daleko veći značaj nego što ga lokalni izbori obično imaju, ali razlozi za to nisu bitni za suštinu ovog teksta. Ni rezultat nije naročito bitan, niti neočekivan, bar ne u delu samog rangiranja stranaka.  Uostalom, rezultat pobednika, njegov predsednik predvideo je par dana pre izbora sa greškom od svega 0,85 %.  

Hajde, da se ni tome ne čudimo, već da napomenemo da je izlaznost birača bila mala i da je jedva dosegla 35 %, što je svakako uticalo na izborni rezultat. Kada su na to, više pravdajući svoje slabe procente nego napadajući pobednika, ukazali predstavnici DS-a i DSS-a odmah im je odgovorio Nebojša Stefanović rečima kako će politički akteri morati da se prilagode izborima u kojima će izlaznost biti sve manja.

I to je ono bitno. Ova, naizgled, logična rečenica dobija sasvim drugi kontekst kada se posmatra u svetlu najnovijih dešavanja na srpskoj političkoj sceni i masovnih prelazaka kusih i repatih pod široke Vučićeve skute, odnosno njegove spremnosti da te skute širi toliko da pod njih mogu da stanu baš svi koji to žele. I levi i desni. I bogati i siromašni. I crveni i crni. Uz kampanju „Priključi se“,  masovno raspuštanje odbora SNS-a i formiranje novih deluje kao javni poziv, nešto poput nekadašnjeg opšteg poziva na regrutaciju. Samo što sada odazivanje nije čast i obaveza, već nada za golo preživljavanje, zadržavanje privilegija, želja da se izbegne zaslužena kazna ili nešto četvrto. Svako ima svoje motive.

Ali, ima ih i Vučić. Jer, svaki će pridošlica (kroz kampanju „Priključi se“) moguće ostvarenje svojih nada u budućnosti morati da plati neprikosnovenim priznavanjem autoriteta vođe i gvozdenom partijskom disciplinom u sadašnjosti. A uz vođu ide i njegov politički program koji ima tako jasan i lako merljiv cilj – „budućnost naše dece“.  

I zato će svi oni ići na glasanje, voditi svoje bolesne i izlapele babe, dovoziti nagluve stričeve.

A  mi ćemo, razočarani i uplašeni, svoj bunt i prezir izražavati izbornom apstinencijom.

I tada, uvek, čak i bez CESID-a, izbore dobijaju „sigurni glasovi“.

Briga ih i briga ga! On vlada, oni napreduju!

To je ono što predstoji, ono na čemu se radi, ono što nam preti. To je budućnost Srbije, koju nam je predočio mladi Nebojša Stefanović …

… A potvrdio Aleksandar Vučić, ponosan i dostojanstven, zagledan u svetle daljine i nove pobede, kada je u Zemunu sebi i svojima čestitao istorijski izborni rezultat.

No, izbori su, izbori, pa makar i sa malom izlaznošću. Ali, vlast se može dobiti i bez izbora. Nekako u isto vreme, dok se vodila izborna borba za Zemun, naprednjaci su u drugoj podunavskoj opštini, Smederevu, osvojili vlast na taj način što se vladajuća odbornička grupa „Pokret za Smederevo“, kolektivno učlanila u SNS, predvođena dr Jasnom Avramović, gradonačelnicom ovog grada. Vredi istaći da je gospođica Avramović na izborima glatko potukla i demokratsku stranku i naprednjake, ali da je svoje ambicije vezivala isključivo za lokani nivo, a sigurno je da i sada ne cilja dalje od toga. Jrdnostavno, igra na sigurno, ceneći da će ovim potezom sačuvati svoje gradske pozicije.

Slične stvari, kao što znamo, dešavaju se širom Srbije, a taj trend će se i dalje razvijati. Dakle, „Priključi se“ …

Kao drugi pokazatelj puta kojim je Srbija krenula možemo uzeti saopštenje za javnost Svetog arhijerejskog sabora SPC, u delu koji se odnosi na Kosmet i kojim SPC evidentno anulira sva svoja prethodna zvanična saopštenja, praktično pretvarajući dubinu i značaj crkvenog poimanja kosmetskog problema u problem zvaničnog državnog priznanja ili ne priznanja šiptarske paradržave. Ogorčenje koje osećam dok čitam reči koje vladino poimanje „političke realnosti“ verifikuju u crkveni stav navode me da se uzdržim od komentara i prenesem ih onako kako su napisane:

„Radi što boljeg upoznavanja sa naporima Vlade Srbije i drugih odgovornih organa države na istom putu, Sabor je zamolio g. Aleksandra Vučića, prvog potpredsednika Vlade, da zvanično poseti Sabor na zasedanju. Tom prilikom, posle iscrpnog i iskrenog razgovora, uz obostrano razumevanje i dobru volju, konstatovano je da, i pored razlika u pristupu pojedinim pitanjima, postoji jedinstvo i saglasnost u suštinskom opredeljenju za budućnost srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, za očuvanje njegovih svetinja i za integritet Srbije, što znači odbijanje neposrednog ili posrednog priznavanja fantomske državnosti Kosova i Metohije van Srbije. Saborski oci su, ustima Njegove Svetosti Patrijarha, uverili g. Vučića da Vlada i Skupština Srbije, delujući u tom smeru, mogu da računaju na punu podršku Srpske Pravoslavne Crkve, u okviru, naravno, njene nadležnosti i njenih mogućnosti.

Pa, ipak, od svih dešavanja protekle nedelje, najzloslutnije po običnog čoveka zvučao je mistični sastanak koalicionog trojca Vučić-Dačić-Dinkić o „katastrofalnoj“ ekonomskoj situaciji u zemlji i „gorkim pilulama“  koje se moraju popiti kako bi nam bilo bolje. I kao da su u Srbiju sleteli sa Grenlanda, priopštavao je Vučić medijima svoju „ekonomsku“ nesanicu, Dinkić se prisetio kako se mora smanjiti potrošnja, a Dačić i Krkobabić da se ne smeju ugroziti obični ljudi. A svi se, oni, slažu da su problemi nasleđeni! Čak i Dinkić koji, apsolutistički, srpskom ekonomijom i finansijama vlada već trinaest godina.

Nisu se dogovorili. Sednica Vlade se odložila. Mora se dobro odmeriti.

Ali, ja već znam. I reći ću Vam, otkriti Vam tajnu.

Da, kriza je moguća, prava i strašna, ali kao deo strategije laboratorija Novog svetskog poretka, a u kontekstu predstojeće implementacije briselskog sporazuma i daljeg slamanja Srbije. Uostalom, takva kriza se već godinama priprema u smislu umrtvljavanja srpskog privrednog i finansijskog organizma da na nju odgovori.

Srbija više nema energetsku samostalnost, ima samo jedan domaći prehrambeni lanac (DIS), nema slobodnu primarnu emisiju, ne kontroliše svoje izvore hrane i pitke vode, a neuravnoteženost državnog budžeta osnovni je generator svih kriznih pojava i inicira opštu besparicu u privrednom lancu.

Za to vreme Srbija ima preko 130 državnih Agencija, dok sledeća zemlja u regionu, Hrvatska, ima 47, a broj zaposlenih u javnom sektoru višestruko se povećao od famoznog petog oktobra. Gotovo sve, nekada profitabilne monopolističke državne firme pretvorene su u gubitaše, a državni projekti i programi finansiranja postali su instrument pranja novca i bogaćenja političkih oligarha.

Da, sve je spremno i treba samo pritisnuti dugme koje će zaustaviti dotok virtuelnog, nezarađenog, novca pa da kriza počne.

Ali, sve to, po istom osnovu, moglo se desiti i dan nakon formiranja ove Vlade, koja gotovo godinu dana komotno „rešava“ kosovsko pitanje i korupciju, a da se nije ni dotakla iole ozbiljnije ekonomske teme.

Otkuda, odjednom, kriza budžeta postaje goruća, kada je samo pre dva meseca Dinkić, pod obrazloženjem da ima dovoljno para, od ponuđene ruske milijarde za budžet, kao kredit, uzeo samo polovinu, a pre mesec dana slavobitno saopštio da nam situacija dozvoljava da prevremeno vraćamo dugove?!

Ima li potrebe davati odgovore na ova pitanja?!

Ne, nameću se sami. Baš kao što se i ubedljivo nameće činjenica da se tokom protekle nedelje ni i jednom srpskom mediju sklonom „autocenzuri“ (kako je sada moderno da se kaže) nije pojavila niti jedna jedina informacija o Srbima sa Kosmeta koji se ne slažu za briselskim sporazumom.

Kao da su zaboravili da neće. Kao da su nestali. Kao da ih je odneo nabujali Dunav.

Ali, ne, nije da oni neće, oni samo ne mogu!  A i nema Dunava na Kosmetu. On je ovde i spaja Srbiju i Nemačku, Zemun i Smederevo.

Teci, teci Dunave …

Izvor: CEOPOM - Istina