Traganje za početkom ili Šekspir i ćevapi

Već dugo nisam pisao ovaj urednički osvrt. Obećao sam dobrom prijatelju da ću ga posvetiti novoj Vladi, a uprkos jasnim rezultatima izbora nisam znao odakle da počnem. Kockice mi se nekako nisu sklapale, a nisam želeo da se zalećem, da nagađam i prigađam. Rešio sam da sačekam. I bio sam u pravu, jer svako ko kaže da je očekivao kako će Zorana Mihajlović završiti u saobraćaju i infrastrukturi, a „ekspertska“ Kori Udovički u lokalnoj samoupravi, pa makar bio i sam Vučić, laže.

Ali problem je što i sada, kada je sve poznato, kada su svetla spektakla predstavila ponosnog Vučića na sceni i ozbiljnog Kirbija u parteru, ja i dalje ne znam odakle da počnem. Opet mi, nekako, nije sve na svom mestu. Ustvari, da budem iskren, ništa mi, sem Vučića, nije na svom mestu. Ni Zorana, ni Kori, ni onakav ekspoze, ni oni nesrećnici ispred Skupštine, koji su se iz cele Srbije, od Niša do Sopota, od Kruševca do Malog Iđoša, „spontano“ okupili da pozdrave novu vladu, koja je još „spontanije“ izašla pred njih da im kroz usta prvog predsednika kaže koliko će biti teško i koliko ih voli. I to sve u nedeljno predvečerje, bog te mazo! Pa, ti sad počni, uredniče!

Naravno, logičari i zlobnici reći će da uvek treba početi od početka, ali posvećenici u reč znaju da to ponekad nije moguće. Jer, postoje ljudi i događaji koji su i početak i kraj. I alfa i omega. I glava i rep. A Bog i ljudi, strani ambasadori i srpski tabloidi, svedoci su da je to u Srbiji, danas, Aleksandar Vučić. Znači, od Njega osvrt treba početi i s Njim ga završiti, ako želiš da si objektivan i da si u trendu.

Ali, koji događaj, kad ih toliko ima vezanih za njega i samo Njega?! Da li je, po sudbinu Srbije, važnije njegovo razočarenje okruženjem koje nema glasove a ima apetite (o čemu nas je izvestio privilegovani „Informer“) ili njegova rešenost da „ekspertsku“ Kori utera u „Ponekad u osam“ radno vreme (o čemu nas je prvi obavestio „Kurir“ pa onda svi ostali)? Da li su važniji njegovi strahovi ili njegove nade, pitao sam se ja tražeći početak?!

A onda sam se setio Šekspira! I početak je došao sam. Zračeće očigledan, savršeno logičan, preplavio me je kao prosvetljenje. Šekspir, dabome. Na njega sam pomislio dok sam gledao ono prenemaganje Nikolića i Vučića, prilikom formalne predaje mandata starom vladaru a „novom“ mandataru. I dok je moja žena besnela što su joj „zbog tog kukumavčenja“ prekinuli nekakvog Brku u pola recepta, Nikolić je svom političkom sinu predavao Srbiju, skrušeno i skrhano, kao da mu predaje telo mrtve majke a ne mandat. Biranim tužnim rečima, sporo, sa pažljivo odmerenim pauzama i pokretima da naglasi značaj i veličinu trenutka, Nikolić nam je slikao jad i čemer sadašnje Srbije i besperspektivnost naše pojedene budućnosti. Rekao bi čovek da je svo to vreme propadanja proveo utamničen u nekom kazamatu, kao Mendela, a ne kao vrlo uticajan akter srpske političke scene.

Iako je imao novo odelo, izgledao je još jadnije, nego onomad na onom stiroporu pored Skupštine. I ojađenije. A više je i žalio. Verovatno sa razlogom, jer je situacija posle dve godine naprednjačke vlasti još gora nego tada. Ali ne, on nije žalio nas, gladne i zombirane, niti Srbiju opljačkanu i poniženu. On je žalio Vučića koji treba da vlada takvom zemljom i takvim narodom! Vučića, kome je tog trenutka predavao ključeve apsolutne vlasti! Kao da je vlast, za onog ko je uzima, moranje a ne Želja, prinuda a ne Volja. O Bože!!

I tada sam se setio Šekspira. I Hamleta u Mrduši Donjoj. I ćevapa kojih se posle stiroporskog gladovanja napucao Nikolić. I svega sam se setio. Pripala mi je muka…

A onda se i On oglasio. Vučić. Tužnog lica i plačnog glasa, kako i priliči kad ti neko izjavljuje saučešće, on se zahvalio i poručio nam da će biti izuzetno teško, ali da je ovo njegov „najsrećniji dan u životu“. O Bože!! Muka mi se povećala, a u pleksusu sam osetio ne kamen već celu Srbiju, koja se grčila od straha i tuge…

Da, ako je to bio početak nove vlade, nove ere, nove Srbije, o kome su nam toliko pričali tokom izborne kampanje i za koji smo tako masovno glasali, pa zašto ne bi bio i početak ovog mog osvrta. Tu su se spojili čovek i događaj, Šekspir i Felini, radost straha i patetika nade. A moja žena je i dalje gunđala kako to neće moći tako i kako će ona pisati uredniku što su tek onako, usred recepta, prekinuli Brku…

Trikovi i iznenađenja

Nakon odigravanja te mučne svečanosti predaje mandata, gde je dostojanstvena sporost bila deo tužnog rituala, akteri su se, iznebuha, rastrčali kao da se boje da će im neko preoteti najavljene „reforme“, a događaji su počeli da se ređaju malo prebrzo da bi bili i objavljeni, a kamoli ozbiljno analizirani. Slučajnost ili namera?

Dugo pisani i još duže najavljivani sveobuhvatni ekspoze izlagan je više od tri sata, sve dok se pažnja slušaoca nije razvejala na atome kojima će trebati godine da se smisaono sastave. Namera ili slučajnost? Želja da se bude sveobuhvatan ili još jedna Vučićeva demagoška podvala? Ovo drugo, dabome.

Taj ekspoze u svom ekonomskom delu ne sadrži bikvalno ni jednu meru kojoj je cilj istinska stabilizacija ekonomije, poketanje proizvodnog i investicionog ciklusa, ili uravnoteženje budžetskih bilansnih pozicija. Naprotiv. Cilj je nastavak primene pogubnih neoliberalnih principa, koji se u tom obliku ne primenjuju ni u jednoj zapadnoj zemlji i koji će za posledicu imati potpunu predaju realnih privrednih resursa (kapaciteta, rudnog bogatstva, plodnog zemljišta i radne snage) apstraktnom korporativnom kapitalu, što je izdaja možda i veća od izdaje Kosmeta!

Iako je poznato da Vučić o ekonomiji ne zna ništa, predviđeni scenario nije posledica neznanja, već plana napravljenog po postojećim šemama koje Novi svetski poredak koristi za ostvarivanje pune kontrole nad resursima osvojenih teritorija i biološko istrebljenje pokorenog stanovništva (kroz rast mortaliteta zbog loših materijalnih uslova života, neadekvatne medicinske zaštite, nezdrave – jeftine – hrane itd.).

U tom smislu, u Vučićevom ekspozeu nema ni jedne jedine ekonomske mere čiji će pozitivni efekti biti veći od negativnih, čak i ako bukvalno sabirate i oduzimate cifre. Otuda je za Ministra finansija i potreban „stručnjak“ kakav je Karićev jejlovac Lazar Krstić, koji će lako nestati i brzo biti zaboravljen kad se odradi „posao“.

U političkom delu ekspozea osim bezalternativnog usmeravanja ka EU, koje nije praćeno odgovarajućom analizom o ceni i posledicama takvog opredeljenja, evidentno je potpuno odricanje od Kosmeta, odnosno potpuno institucionalno udaljavanje države Srbije sa tih prostora, što predstavlja punu verifikaciju svih onih akata prethodne Vlade zasnovanih na tzv. Briselskom sporazumu, iako je većini njih osporena ustavnost i zakonitost u regularnom postupku pred Ustavnim sudom. U tom kontekstu fraza „nikada nećemo priznati Kosovo“ klasična je demagoška floskula kakve Vučić rado koristi u zamajavanju masa, ali koja nema naročitu političku težinu budući da će se Srbija prema Kosovu odnositi „de facto“ kao i prema svakoj drugoj stranoj državi.

Uostalom, sličnih trikova i ispraznih fraza, koje imaju za cilj odvlačenje pažnje i zamajanje slušaoca (ili čitaoca) formom na uštrb suštine, u ekspozeu ima koliko god hoćete, ali zašto ih i ne bi bilo kada, očigledno, Vučiću donose tako dobre efekte.

No, da se osvrnemo i na par kadrovskih rešenja koja predstavljaju jedina istinska iznenađenja, a samim tim i neočekivane političke poruke, u priči oko nove srpske vlade. U tom delu svakako da najveću težinu ima vest o neočekivanom uklanjanju Zorane Mihajlović iz resora Energetike, koji je poveren Socijalisti Antiću. Iako je dobila veoma značajan i složen resor (Infrastrukturu) nema sumnje da ovo za nju, a posebno njene moćne mentore iz srpske Trilaterale, predstavlja degradaciju i odstupanje od pozicija koje su stvarane godinama. Ne sme se zaboraviti da se ona u tom pravcu i školovala i stvarala svoju političku karijeru, kao i da su njeni zapadni mentori organizovali Zoranin prelazak iz G-17 u naprednjake upravo da bi joj se omogućilo preuzimanje, njima izuzetno važne, oblasti Energetike. Zbog toga je ovakva odluka Vučića ozbiljan udarac i njoj i Njima, a sumnjam da će proći bez posledica i po samog Vučića. A da je Zorana sebe videla kao Ministra energetike kome nije ni prestajao mandat, može posvedočiti svako ko je iole pratio predizbornu kampanju. No, vreme je da i ona nauči da se ne jede sve što leti i da tajna društva nisu svemoćna.

Uzimajući u obzir sa koliko se energije i upornosti dotična persona borila protiv Južnog toka, mnogi analitičari i poznavaoci prilika skloni su u njenoj sudbini videti rezultate Vučićevog dvodnevnog „lečenja“ u Moskvi, odnosno dugu ruku Rusije, što svakako nije nemoguće. Ruska diplomatija oduvek je imala svoj diskretni šarm, a kada se mora i sve ostalo.

Bilo kako bilo, SPS je dobio tri ministarska mesta koja, geostrateški, mogu biti veoma važna za Rusiju (spoljni poslovi, energetika i poljoprivreda), a ako u tome ima uticaja Moskve ostaje nam da se pitamo čime je takvu nagradu od Rusa zaslužio Dačić, posle svih njegovih prevrtljivosti, lagarija i služenja evroatlantskim interesima na Balkanu. Verovatno činjenici da u njegovom real-politikanstvu bar nije bilo otvorene rusofobije. Kad smo već kod toga, prvi utisak je da vlada, iako otvoreno proevropska, nije toliko rusofobska, kako je u jednom trenutku izgledalo da će biti, što je svakako dobro. I za vladu, i za Srbiju, i za mir u kući.

Iako strateški potpuno nevažno, ipak je vrlo zanimljivo pitanje koja to sila ili potreba  zadržava u vladi onaj simbol svekolike nepismenosti i političkog prostakluka koji se odaziva na ime Velimir Ilić?! Nešto mi govori da će on biti prinet na žrtvenik borbe protiv korupcije, kada to bude naložila preka potreba preusmeravanja pažnje od „bolnih reformi“.

Umesto zaključka

I kao što mi nije bilo lako da počnem, još teže mi je da okončam ovaj tekst. Prvo, zato što je besmrtni Duško Radović već otkrio tajnu svih krajeva („Početak, eto šta je na kraju“) , a drugo što ne mogu da se otmem utisku da smo se mi, Srbi, opasno posvađali sa Vremenom i da je ova vlada još jedna potvrda toga. Ne znam zašto, ni kako, ali svako naše kretanje, kao narod, uvek započinjemo 20 do 30 godina kasnije nego što je trebalo. I zato stradamo, uvek i iznova. Kada treba da ćutimo mi arlaučemo, kada treba da bežimo mi se junačimo, kada treba da viknemo mi šapućemo, a kada treba da napadnemo mi se krijemo…

I kao po pravilu sve što uradimo danas trebalo je raditi 20 – 30 godina ranije da bi imalo nekog smisla i blagorodnog efekta.

Možda je to zato što smo uvek više verovali „vizionarima“ koji gledaju unazad nego unapred, a možda zato što smo nečije detinjaste maštarije priznavali za vizije. Svejedno je da li nas i sa ovom vladom snalazi jedno ili drugo, ali jedno sigurno znam – Vučić nije Vođa. Nikada nije bio i nikada to neće postati! Oni koji mu, zarad ličnih interesa, podgrevaju sujetu i ohrabruju njegove nesuvisle vizije da će arapskim parama i nemačkom ljubavlju stvoriti nekakvu modernu Srbiju ne misle dobro ni nama ni njemu.

Izvor: CEOPOM-Istina

Komentari

3 Komentara na Traganje za početkom ili Šekspir i ćevapi