Три велике Милове грешке или кад те напушта глобализам

Иако су избори  у Црној Гори, одржани у условима великих националних и социјалних напетости које је углавном провоцирао владајући режим, завршени релативно мирно, недељни скуп режимских присталица у организацији фантомске „Црногорске патриотске организације“, за коју до сада нико није чуо, показао је да ће се режим борити буквално за сваки дан останка на власти и да ће у тој борби користити све ресурсе којима располаже, а они нису мали. У ту сврху Мило Ђукановић и његова разуларена свита неће презати од продубљивања подела, па ни изазивања физичког насиља међу сопственим народом како би остварили логику ванредног стања у којој се, као и сви диктаторски режими, најбоље сналазе.

Брзо ће се показати да ли су за такву опцију добили зелено светло од својих западних ментора, но одговор опозиције у виду званичног потписивања коалиционог споразума, на бази раније обнародована четири принципа, показује да су они спремни и за овакав след догађаја. У сваком случају, пред Црном Гором су дани искушења и биће потребно још много мудрости, умешности и рововске политичке борбе како се историјска шанса да  се народ и држава напокон ослободе политичко-мафијашке хоботнице која их гуши већ тридесет година не би пропустила.

Јер, ако бисмо желели да званични резултат  избора у Црној Гори искажемо у једној реченици, она би могла да гласи – опозиција је победила, Мило није изгубио. Још увек. Или, како је то лепо дефинисао лидер највећег опозиционог блока Здравко Кривокапић, готово је само прво полувреме. А полувреме ко полувреме, увек остаје у сенци коначног исхода. Први постизборни потези показују да су обе стране (и режим и опозиција) свесне ове чињенице.

У том смислу очекује нас судар режимских и опозиционих елита на више нивоа, а чини се да свака страна има своје адуте. Опозиција спремност и потребу народа за озбиљним променама и некорумпиране лидере, а режим огромно политичко искуство у вршењу власти и развијене коруптивне механизме, којима је до сада решавао кризне ситуације. Јасно је на чијој страни су потребе друштвеног прогреса, правда и право, но то у политичкој реалности датог тренутка ништа не мора да значи. Превише често дешава се да вештији побеђују напредније, бескурпулознији праведније, а богатији паметније. Зато, уосталом, политика и постоји.

ТРИ МИЛОВЕ ГРЕШКЕ

Већина аналитичара када говори о изборним резултатима као стратешку Милову грешку узима удар на СПЦ, односно доношење Закона о слободи вероисповести, но не бих се потпуно сложио са њима. Нема сумње да то јесте био кључни тренутак актуелних дешавања у Црној Гори, али сумњам да је био Милова грешка. Погрешити може човек који има слободу избора, а Мило је вероватно није имао. Он је, као и годинама уназад, једноставно извршавао налог који је добио од својих господара.

Не заборавимо да је спорни Закон уследио након што је амерички генерал  Френклин Бен Хоџис, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи, изнео тврдњу да је СПЦ главна сметња за „довршавање посла на Балкану“(1) и да је након његове изјаве кренула лавина напада на СПЦ од стране прозападних НВО у Србији и региону, наручени текстови „слободних интелектуалаца“, подметање афера у медијима, итд. Круна је свакако требало да буде Милов Закон који је утирао пут и пружао оперативни модел за разградњу јединствене структуре СПЦ. Но, Мила су догађаји једноставно надвисили. То што овога пута није успео да изгура зацртано његовим налогодавцима је репер за замор политичког материјала, што у коначници може одлучити његову политичку судбину, о чему ћемо нешто више касније. А сада да се задржимо на поменутим изборним грешкама.

Када говоримо о тридесет Милових година на власти морамо узети у обзир његову метаморфозу од умереног просрпског националисте до србофоба највишег ранга, што можда јесте а можда и није последица промене политичких уверења, али свакако јесте последица чињенице да је прихватио да буде експонент неолибералног глобализма на Балкану у процесима који су били и остали антисрпски. Када је као такав разоткривен, практично од референдума о независности 2006, он Црном Гором влада манипулативним изборним инжињерингом у свим фазама изборног процеса, који се финализује изборном математиком у којој му потребну већину (41 глас у парламенту) дају мањинске националне групе које по правилу представљају изузетно дисциплиновано бирачко тело (Албанци, Муслимани и Хрвати).

Тако је, после избора 2016, тај 41. глас Милу донела Хрватска грађанска иницијатива (ХГИ), странка са седиштем у Тивту, чија је председница Марија Вучиновић уживала у министровању без портфеља претходне 4 године. Ко је пред ове изборе посвађао Хрвате у Црној Гори не зна се, тек госпођа Вучиновић се након пуча унутар ХГИ отцепила од сопствене странке и основала Хрватску реформску странку у Црној Гори (ХРС), па су Хрвати изашли на изборе у две колоне од којих ни једна није прешла цензус (ХГИ је добила 0,27 а ХРС свега 0,13 одсто). Тако је Мило остао без „златног гласа“, јер да су Хрвати прешли цензус нема сумње да би Мило имао тај глас који му сада недостаје.

У концепту тзв. „сигурних гласова“ који Мило користи већ годинама ово је несхватљив пропуст његовог изборног штаба који је њему од готовог направио вересију а опозицији донео толико жељену већину. Бар у овом тренутку.

Друга велика грешка, такође везана за изборну математику, јесте потцењивање ефекта велике излазности, која је износила рекордних 76,65 одсто. Наиме, одавно је познато да режим у Црној Гори у изборној утакмици оперише са око 60.000 гласова „вишка, односно да када саберете број оних у Црној Гори који немају право гласа са онима који га – по бирачком списку – имају добијете цифру од цирка 680.000, а званичан број становника је 622.000. Иако је било покушаја опозиције да се прочисте бирачки спискови, режим је то увек онемогућавао и тих 60-ак хиљада гласова према потреби користио као одлучујући изборни ресурс. (То је оно што увек, па и овога пута, обезбеди појединачну победу ДПС-а).

Наравно, значај ових гласова је већи уколико је излазност мања, и обрнуто. На изборима од 2016. режим је једва намакао победу при излазности од 73,41 одсто. А сада је излазност била за преко 3 одсто већа, што „нивелише“  око 16.000 гласова. Изгледа да режим није имао разрађени сценарио за ову ситуацију, односно варијанту којом би из сиве зоне намакао неопходних пар хиљада гласова. Томе је свакако допринела и ванредна конференција опозиције за медије о неправилностима на изборним местима, негде на половини изборног дана, али чини се да је неко у Миловом штабу опет „омануо“. Беба Поповић, можда? До сада је он био задужен за Милове изборне марифетлуке. У сваком случају бонус од 60.000  гласова режиму овога пута није био довољан, а нема дилеме да би без њега победа опозиције била пуно убедљивија.

Трећа велика грешка, која је као директну последицу имала ту велику излазност, јесте хапшење и привођење свештенства СПЦ током изборне кампање. Ако је доношење Закона било налог Милових  ментора, покушај да се настале компликације решавају хапшењем и привођењем највиших црквених великодостојника сигурно није била њихова идеја. Они се том врстом оперативе не баве. То препуштају својим намесницима. Ако за прве две грешке не знамо ко их је направио, за ову нема сумње да је одлука била Милова и да је многи ни у ДПС-у, ни у државном апарату нису примили са одушевљењем. Зато су, уместо да покажу одлучност режима, хапшења јасно показала његове бројне пукотине.

ШТА ЋЕ РЕЋИ ЗАПАД?

Једна од максима савременог (неолибералног) глобализма јесте да је циљ константа, а да су извршиоци (људи) променљива. У том контексту неуспех Мила Ђукановића да изгура Закон о слободи вероисповести онако како му је наложено послао је Западу поруку о његовој политичкој истрошености. А најмање што се таквима може десити јесте да их глобализам напусти. Отуда његове постизборне опаске о „ћутању западних земаља“ донекле подсећају на тужбалице Бориса Тадића у ноћи изборног пораза од Томе Николића, о „пријатељима који му се не јављају на телефон“.

Истина, Милов положај је куд и камо лагоднији (сетимо се чувене „честитке“ Ван Ромпеја Николићу, четири сата пре затварања иззборних места), али је сигурно да стварни носиоци моћи на Западу (а то нису ни Макрон, ни Меркелова) пажљиво одмеравају шта би им донело а шта однело даље гурање Мила за намесника Црне Горе. Оно што сигурно не желе је могућност ванинституционалне промене власти, јер то би могло ресетовати оно што су до сада кроз Мила успели да остваре у региону, а даљи останак Мила на власти сигурно носи такве ризике. А ако је нешто у целој ситуацији сигурно то је да Мило више није, нити може бити, дугорочна опција.

Свесна тога, опозиција шаље јасне поруке носиоцима стварне моћи на Западу да њихови интереси ничим неће бити угрожени Миловим одласком, и да достигнути степен имплементације глобалистичких процеса остаје, што се посебно јасно види у тек потписаном коалиционом споразуму. Нисам сигуран колико се такав приступ свиђа бирачима који су их бирали, али све је то политика. А Запад, да парафразирамо Матију, само „ћути и гледа“.

Оно што је сигурно јесте да ће Милове шансе бити веће ако Трамп изгуби председничке изборе у новембру, што се јасно види из првих изјава протагониста америчке „дубоке државе“ задужених за Балкан, попут Сервера и Карпентера, па је сигурно да ће Мило растезати са формирањем институција колико год може, баш као што ће опозиција те процесе пожуривати. Законски рок за формирање владе је 90 дана, што је некако баш оно што Милу и треба. Али, нисам сигуран да ће он Западу бити најприхватљивија опција чак и да Бајден победи. Није сигуран ни Мило, па ће сигурно покушати да то реши на „свој начин“ – неким посланичким пребегом, или изазивањем раскола у опозиционој коалицији, која је све само не монолитна.

Но, то је батина која има два краја, јер пребези су могући и на другу страну. И већ су почели. Још не посланички, али добростојећи а не превише експонирани чланови ДПС-а већ пакују кофере. И што је по Мила још горе, причају о томе. Важну улогу сигурно ће имати и Душко Кнежевић, некада Милов банкар од поверења, а сада љути непријатељ. Ни његову улогу у кампањи, али ни у будућим процесима не треба занемаривати. За став Запада свакако ће одлучујуће бити шта они у блиској перспективи заправо желе на Балкану:  стабилност региона, константну напетост са повременим сукобима ниског интензитета или тотални хаос.  Мило је, погађате, опција за хаос.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Нема сумње да ће Црна Гора имати врелу политичку јесен, а да ће важан политички репер за даља дешавања бити предстојећи избор парламентарних тела, посебно председника скупштине. Ако опозиција остане јединствена, пут ка демонтирању мафијашко-политичке хоботнице у Црној Гори биће отворен, а кад тај процес једном започне све ће бити готово релативно брзо.

Најзад, треба истаћи и утицај на изборе онога што бисмо могли назвати „православним пролећем“ у Црној Гори, које је пробудило  жељу народа за променама, донело велику излазност која је умногоме нивелисала Милове манипулативне механизме и оживело дух јединства међу различитим конфесијама.

Гледано историјски, нема дилеме да је Мило и све оно што је представљао прошлост и да ће пре или касније бити напуштен од својих глобалистичких господара. Али, било би лепо да та прошлост нестане већ данас. Црна Гора је то заслужила!

---

Извор: Нови Стандард