Израелова балканска грешка

У запањујућем преокрету политике прошле недеље, Израел је попустио под америчким притиском и формално признао српску покрајину Косово као независну државу. Иако је већи део медија поздравио овај развој догађаја с узбуђењем и чак дозом радости, не бисмо смели дозволити да нас преваре и наведу да помислимо како се ради о мудрој одлуци, пошто то дефинитивно није случај. Признавањем Косова Израел је починио велику балканску грешку, која није само увреда историје, правде и здравог разума, већ такође поткопава националне интересе јеврејске државе и вероватно ће нам се вратити као бумеранг.

Овај потез је први пут најавио амерички председник Доналд Трамп у Овалном кабинету 4. септембра у присуству председника Србије Александра Вучића, као и самозваног премијера Косова Авдулаха Хотија, током потписивања Споразума о нормализацији економских односа. Одлука означава нагли заокрет у израелској позицији. Више од 12 година откако је Косово илегално и једнострано прогласило отцепљење од Србије 17. фебруара 2008, Израел је принципијелно одбијао да подржи његову независност, са добрим разлогом.

За почетак, Косово је саставни део Србије, и законски и уставно. Подржати његово отцепљење значи мешати се у унутрашња питања друге државе, што је ретко када паметан корак. То је нарочито случај на Балкану, где гранични спорови, етничке тензије и сложени историјски процеси само додатно компликују ситуацију. Да бисте у потпуности разумели осетљивост питања, само размислите колико је питање Косова важно за Београд, са којим Израел последњих година негује све топлије односе. Поједностављено, Косово је за Србе оно што су Јерусалим, Јудеја и Самарија за Јевреје: колевка нације, место где је све почело.

Пре више од 800 година, Косово је било срце Србије, и представљало је њено културно, духовно и административно средиште све до судбоносне Битке на Косову Пољу 1389. године, када су Турци Османлије победили Србе и њихове савезнике. На крају, албански мигранти раселили су српске становнике у том подручју и они сада чине претежну већину косовског становништва. Али територија покрајине прошарана је древним српским црквама, манастирима и споменицима. За Србе би напуштање Kосова било слично вађењу њиховог колективног куцајућег срца, централног органа који је од виталног значаја за њихово национално наслеђе и идентитет.

Стога, иако се Србија у Белој кући сложила да појача економску сарадњу са Косовом, она је одлучно одбила да призна његову државност, истрајавајући чврсто у праву на посед земље својих предака. Израелско признање Kосова представља увреду за Србију и прети да баци сенку на побољшане односе две државе. Такође поставља опасан преседан који се лако може окренути и употребити против јеврејске државе.

Уосталом, ако Kосовари могу једнострано да поцепају Србију како би створили своју државу, зашто то не би могли учинити Палестинци у Јудеји или израелски Арапи у Галилеји? Kосово је настојало да оправда свој захтев за независношћу на исти начин на који то чине Палестинци – позивањем на право на самоопредељење. Али где ово право почиње и где се завршава у међународним односима је, наравно, мучно и опасно питање.

Заиста, које су тачно његове границе?

На пример, да ли би, ради принципа, становници Бруклина могли да тврде да су јединствена нација са сопственом историјом, географијом, кухињом, па чак и нагласком, и да траже да се одвоје од Сједињених Држава и да формирају своју сопствену земљу? Шта је са Каталонцима у Шпанији, Корзиканцима у Француској или Шкотима у Уједињеном Краљевству, од којих би многи желели да оснују независне државе? Кад би се свакој етничкој мањини дозволило да користи право на самоопредељење, то би изазвало бескрајан круг хаоса широм света.

Принципијелно се супротстављајући косовској независности током претходних година, Израел је могао с разлогом да тврди да заступа доследан став о неповредивости суверених граница. Након признавања Косова, та доследност је ствар прошлости.

Сигурно је да споразум склопљен прошле недеље није без користи за Израел, јер су се и Србија и Косово са већинским муслиманским становништвом обавезали на отварање амбасада у Јерусалиму, тиме додатно јачајући међународни легитимитет статуса Светог града као главног града јеврејске државе. Вучић и Хоти су се такође сложили да прогласе Хезболах терористичким покретом. Све ово се дешава само неколико недеља након најаве споразума између Израела и Уједињених Арапских Емирата, што представља талас напретка и промена које се одвијају у овом делу света.

Али остаје чињеница да је плаћена висока цена.

Као што је Артур Кол, бивши израелски амбасадор у Србији, рекао за The Media Line, „нисмо повезани са сукобом на Балкану и не би требало да се уплићемо“. „Нисам сигуран да је у интересу Израела да се умеша у овај сукоб“, рекао је Кол, додајући: „Плаћамо цену издајом свог принципа, своје дугогодишње политике. То је корак који би могао оставити будуће последице на израелско-палестински сукоб“.

Признавањем Kосова, Израел је задао ударац својим односима са Србијом, поткопао сопствени став о палестинском самоопредељењу и умешао се у спор у којем му није место. Уместо што је пригрлио Kосово, Израел би требало да негује везе са Србима, са којима Јевреји имају дугу и заједничку историју пријатељства и узајамног поштовања. Нажалост, због избора у САД до којих је остало мање од два месеца и последичне потребе Вашингтона да забележи спољнополитичке успехе, политика је још једном тријумфовала над принципом.

Превод и обрада – Радомир Јовановић/Нови Стандард

Извор: The Jerusalem Post/Нови Стандард