Već sedamnaest godina, evo …

Već sedamnaest godina, evo, uvek kad dođe taj 24. mart, vratim se u sećanje i tragam za smislom srpskog bola. Vekovnog. Ne zato što želim, već zato što moram. Zovu me poruke svih naših stradanja prošlih i znakovi stradanja budućih. Tamo su, u sećanju i pamćenju našem, kao tajne koje čekaju da budu otkrivene. Ne kao tajne zemaljske istorije koju uvek pišu duži bajoneti, već kao tajne Proviđenja i smisla postojanja jednog naroda. Tako hrabrog u ratu, a toliko naivnog u miru.  Tako spremnog na žrtvu za druge, a toliko sebičnog prema samom sebi. Naroda srpskog. Da nije tako, zar bi neprijatelji naši, a prijatelji Vučićevi, trošili toliko mnogo para i vremena da nas odseku od prošlosti, da nam ubiju sećanje?!

Zar bi postojala bezumna mantra „Prvi put u istoriji“ i bezbroj njenih varijacija??

Zar bi danas (24.03.2016) kada bi, da je nisu raznele bombe NATO-zlotvora, Milica Rakić, punila 20. godina, dan na jednoj nacionalnoj televiziji otpočeo raskalašnim veseljem u kome nekakva polupijana devojka, navodno slaveći svoj rođendan, tetura među  čoporom,  razgolićenih, „Parova“, koji uz pesmu i igru pričaju o seksu i spavanju utroje? Zar bio oni, đavolji rod u plemenu božjem, bili prikazivani kao uzor života na dan kada treba da palimo sveće i oplakujemo svoje mrtve? Da, se podsetimo na nepravdu i bol koji nam darivaše, na krv i zemlju koju nam oteše neprijatelji naši, a prijatelji Vučićevi? I njihov crni „Milosrdni anđeo“, anđeo sa zapadnog prozora.

Ali, sve im je džaba. Uvek će biti nas koji ćemo se vraćati  u svoja sećanja na te dane, na potmule bombe i prve jauke, da tamo nešto nađemo. Neki delić spoznaje, neki odgovor ili pitanje koje ima snagu odgovora. O Sebi. O Njima. O uzrocima i posledicima.

Jer, Sadašnjost može imati smisla samo ako spaja Prošlost i Budućnost, nikako drugačije. Narod koji beži od svoje prošlosti nikada ne može naći svoju budućnost.  I zato, uvek kada dođe ovaj dan, vratim se tamo, u sećanja koja me zovu i čekaju. Pomilujem prvo malu Milicu, simbol sudbine Srbije u Novom svetskom poretku, a zatim krenem da tragam  dalje.  Tražim pitanja i odgovore, dileme i spoznaje, smisao u besmislu. Već sedamnaest godina, evo…                                        

I sretnem tamo ljude, neke mrtve a Žive, i neke druge, žive a Mrtve, kako prolaze pored Njegoša, koji im, onako krupan i dičan, govori „Svak je rođen da jednom umre. Čast i bruka žive dovjeka?“ A heroji Košara podignu glave i mahnu mu veselo, dok tužni Đinđić samo prođe i u zemlju gleda.

Ili spoznam, recimo, da Nas nisu bombardovali, već satirali. Jer, ako su imali neki drugi cilj, a ne satiranje naše, zašto su nam zemlju zasejali uranijumom, od koga ćemo umirati još stotinama godina? Zašto su nam trovali vodu i u akomulaciona jezera bacali svoje „pametne“ bombe čak i onda kada nije bilo vojnih ciljeva u blizini?

Pa se, onda, sretnem se sa dilemom da li bi ti satrapi uopšte krenuli na nas da su znali da će ih sačekati takav otpor, da će umesto par dana (kako su najavili) civile morati da gađaju 78? Da Srbija neće kapitulirati, već da će sa satanizovanim Miloševićem morati pregovarati o miru? I da će, kada okrenu glavu od Srba i Kosova, u Rusiji umesto pogubljenog Jeljcina ugledati namrštenog Vladimir Vladimiroviča Putina, svesnog svoje misije i spremnog za nju?

I da li je Putinovo rađanje kao Vođe zapravo ruka Proviđenja i viši smisao tog „Milosrdnog anđela“ koji nas je milovao smrću? I za NATO kao agresora i za Nas kao žrtve.

A sedamnaest godina, evo, pitam se i da li su oni političari koji su nam tada pričali da nam bez Kosova nema postojanja, a sada vladaju uzvikujući da nam bez Evrope nema života, da nam je Rusija daleko a Nemačka blizu, ustvari samo ratni profiteri i ništa više?! Jer, činjenica je da su oni, danas, bogatiji, a mi siromašniji nego što smo bili! Oni su sada silniji, a mi nemoćniji! Oni su „elita“ a mi „ulica“…!

I još bezbroj pitanja i odgovora sretnem u toj svojoj šetnji kroz sećanja koja počinju prvim „tomahavkom“ koji je zasvetleo iznad Goleša i zatresao Prištinu svojim smrtonosnim, radioaktivnim, tovarom. A kada krenem nazad, u stvarnost nesretne, okupirane Vučiće Srbije, u kojoj nas sve jače oko vrata stežu krvave ruke i ideje njegovog prijatelja i „savetnika“ Tonija Blera, uvek me sačekaju večni Njegoš i mala Milica, koja bi danas slavila 20 godina.

Milicu poljubim u kosu i pustim suzu, kao i sada, a Njegošu se okrenem, onako dičnom da čujem kako mi kaže: „Samo je Gospod Bog veći od ruskog Cara!“ Već sedamnaest godina, evo …

Izvor: Fond Strateške Kulture