Терор у Бриселу – европска импотенција и сарајевска веза

„Исламска држава“ је преузела одговорност за десетине убијених и неколико стотина рањених, невиних грађана на Бриселском аеродрому „Завентем“ и станици подземне железнице „Малбек“. Као и код терористичке акције и убиства дванаест чланова редакције сатиричног листа Шарли Ебдо, када су извођачи били браћа Саид и Шериф Куаши и у Бриселу су терористи бомбаши самоубице, браћа Кхалид и Ибрахим ал Бакрауи.

И углавном, осим биланса жртава, који ће се сигурно мењати у неповољнијем правцу, многе непобитне чињенице већ су познате или барем јасне. Најважнија је чињеница да организација која стоји иза овог терористичког напада, јавно потврђује своју улогу у организовању бруталног убијања људи и најављује нова спектакуларна убиства и акције чак и на језику Срба-Хрвата-Бошњака… путем свога обавештајно-пропагандног портала „Вијести умета“.

Свима је јасно како је у овом случају реч о војној и „безбедносној“ акцији терориста а одговор који долази из Европске уније и Белгије, није ни војни ни безбедносни, ако изузмемо виши степен присуства полиције и војске на улицама и у близини критичне инфраструктуре. И то је све. Више од тога ни Белгија ни Европска унија не могу без активније улоге Сједињених Америчких Држава и НАТО алијансе, али то својим грађаниме не смеју саопштити. Као што своје грађане неће обавестити ни о своме значају у најјачем војном савезу који се активира тек кад то кажу Сједињене Америчке државе.

Јасно је да „Исламска држава“ није настала у Белгији нити било којој земљи Европске уније, нити су њени најважнији политички и верски интереси везани за европски континент. Ова квази држава је уз помоћ Турске војске и обавештајне заједнице и њихове паравојне формације „Ахрар ал Шам“, у савезништву са Ал Нусра Фронтом и Ал Каидом (уз подршку Саудијске Арабије и Катара) војничким средствима и мерама освојила територију величине Велике Британије на тлу Ирака и Сирије и на њему успоставила политички режим насиља, мучења, ритуалног одсецања глава заробљеницима, мучења хришћана, шиита и непослушних сунита, дискриминације жена. 

Онај ко жели да прихвати рукавицу бачену у лице од стране „Исламске државе“ тај ће снажном, војном силом напасти ту квази државу на територији Ирака и Сирије и војнички је поразити у том најважнијем рату на Блиском истоку. Управо онако како су Американци разорили Авганистан због подршке Ал Каиди након једанаестог септембра 2001.год. Евентуална међународна акција која би сломила војну моћ фанатизоване армије злочинаца и њихове квази Исламске државе, вратила би принципе међународног права у односе међу државама, заштитила територијални интегритет земаља чланица Уједињених нација (Ирака и Сирије) и показала да се силом, тероризмом и бруталним злочинима не могу разарати државе и на њихов тлу стварати нове државе подржане екстремистичким идеологијама и масовним убиствима. 

Управо су западне земље, свим својим акцијама притисака на Русију и Асада, константно и интензивно помагале опстанак и одрживост Исламске квази-државе на тлу Сирије. Спречавање робусних војних операција, инсистирање на неким хуманитарним питањима и примирју, гурање Ердоганове исламистичке Турске у регионалне конфликте и сукобе, подршка Ердогану да разара градове настањене Курдима у Турској, Сирији и Ираку – јасни су сигнали Ебу Бекр ел Багдадију.

Али очито је да робусне војне операције не желе управо Американци а то значи да то не жели ни НАТО. Терористичка операција у Бриселу је потврдила неизграђеност обавештајно-безбедносног система Европске уније, немоћ националних безбедносних структура Белгије и неспремност НАТО алијансе да адекватним војним мерама одговори војно-политичкој и терористичкој организацији Исламске државе. У ствари, заједнички систем одбране и безбедности Европске уније углавном је ослоњен на улогу НАТО-а.

Кад је реч о безбедносним агенцијама у Европској унији, њихова сарадња је недовољна, сведена на размену информација о већ утврђеним починиоцима кривичних дела за којима је издата међународна потерница (што доприноси томе да се слање бораца на ратиште у Ирак и Сирију одвија несметано) и углавном је везана само за одређено време и одређену конкретну акцију, али није перманентна и није интензивна.

Чак и након Брисела не постоји спремност да се у потпуности надзиру и контролишу све идентификоване групе и организације радикалних исламиста на континенту, те да безбедносне агенције европских земаља предузму адекватне мере синхронизовано и континуирано. Врло мало радикалних вођа одлази на ратиште и углавном је реч о мање познатим, младим лицима који из социјално-економских разлога или због идеолошке индоктринације исламистичком идеологијом одлазе ратовати у Ирак и Сирију.

Претња је свакако глобална, а самим тим и регионална па и одговор треба бити такав, али привидне дилеме у европским дипломатским круговима ипак остају: како ратовати против тероризма – глобално или регионално, дипломатски или војно. Захваљујући тим измишљеним дилемама паралисан је рад националних безбедносних структура а заједничке безбедносне институције, трагично неизграђене и некомпетентне, упркос нераду добијају потребни алиби за свој нерад.

Стратегија Европске уније се, пре свега, заснива на превенцији терористичких напада појачаним деловањем обавештајних служби и активној међународној размени обавештајних података, а затим и спречавањем прања новца и пресецањем канала којима појединци, организације или државе финансирају терористе. Истовремено ЕУ, такође, гради визију превенције даље ескалације тероризма посредством рјешавања регионалних сукоба, прије свега на Блиском и Средњем истоку, односно у Средоземљу.

Нажалост, борба против тероризма се мора прилагодити и минимуму заједничких интереса великих сила које следе логику властитих економских и других интереса, врло често изазивајући нестабилност у целим регионима и континентима па због тога, ништа од те фамозне европске безбедносне стратегије ми нисмо видели ни у Француској а поготово сада у Белгији.

Дакле најважнија акција би била војнички поразити Исламску државу а онда у својим земљама отворити процес дерадикализације и борбе против екстремистичких идеологија у самом друштву, а затим наставити је у безбедносним агенцијама, али завршавати у правосудним. Међутим, и друштво, и безбедносне агенције и правосуђе су слаби, корумпирани и очигледно, неспособни за овакву борбу.

Европа нема правилан одговор на париски терористички напад, њен одговор је јачање радикалних странака деснице, попут Ле Пенове у Француској и Пегиде у Немачкој. Европа је јасно показала да је одустала од покушаја да се муслимани интегришу у друштво, а сада ће одустати и од покушаја асимиловања муслимана.

Самим тим, муслимани ће се сада осећати под притиском – они су свесни тог притиска од догађаја у Палестини, Сирији, Јемену и сада ће бити додатно фрустрирани, а то доводи само до већих компликација и мање безбедности. Ако јача десница, ако јача мржња и ксенофобија према муслиманима, онда муслимани одговарају хомогенизацијом и у том случају радикални исламисти иду лакше са идеологијом међу њих.

Али… главно питање је како… која је то комуникацијска рута која повезује Мосул (као центар из кога дјелује „Ахрар ел Шам“ уз помоћ Турских војних и обавјештајних структура) и Раку (као центар Исламске државе) са важним и главним градовима европских земаља, кад је сигурно утврђено да не постоји мисионарска, пропагандна, оперативна и комуникацијска мрежа нити логистичка база преко које би исламистичке терористичке организације ефикасно деловале у земљама Европске уније и покретале групе, целе породице и појединце у самоубилачке акције? Где се у исламистичкој инфраструктури налази тај мост, та одскочна даска, за Европу?

Одговор је: у Босни и Херцеговини, прецизније у Сарајеву.

Сви најважнији официри Исламске државе, Ал Каиде и Муслиманског братства налазе се у Сарајеву. Највећи потенцијал радикалних исламиста, војно обучених и фанатизованих, са одређеним ратним искуством налази се у овом граду. Иако терористички чин представља еквивалент ратног злочина у мирнодопском раздобљу – одговор из Сарајева је подршка терористима.

Упркос честом повезивању Исламске државе са Ал Каидом, ова терористичка и војно-политичка организација нема заједничке филозофске, организацијске нити службене везе с њом. Тренутно, ове две организације су у Сирији и Ираку у непријатељском односу, иако им је заједничко подржавање сунитског, вехабијског ислама и политичког радикализма формулисаног од стране Муслиманског братства.

Ал Каида је терористичка организација с „успаваним ћелијама“, обученим камповима, која изводи терористичке нападе. Исламска држава је војно-политичка организација, понекад класична муслиманска милиција, и држи под окупацијом територију величине Велике Британије и промовише бруталне злочине, ритуална одсецања глава, освету и радикалну верску филозофију без и мало компромиса.

У Босни и Херцеговини ове две организације наступају заједно и усаглашено са политичким системом који контролише Странка демократске акције – тачније Бакир Изетбеговић у име онога што именујемо као „политичко Сарајево“. То значи да све акције које ове терористичке организације предузимају у Босни и Херцеговини или из ње – имају контра-обавештајну заштиту политичког и безбедносног апарата у БиХ. Босна и Херцеговина са свим својим заједничким институцијама и 15 безбедносних агенција на заједничком нивоу, сарађује са терористичким организацијама и у Сарајеву формулише врло комплементаран програм и циљеве.  Док у Сарајеву хапсе и дисциплинују политичке лидере терористи се награђују и амнестирају од сваке одговорности.

Суђење Авдулаху Фатиху Хасановићу због његове повезаности са терористичким организацијама из чл. 202. Кривичног закона БиХ и организовања група за одлазак на страна ратишта и пресуда због тако тешких дела са изузетно тешким последицама, завршено је, буквално, пуштањем на слободу Хасановића. И то слободу, која се нуди и другим исламским ратницима и лажним џихадистима ако се врате у земљу.Свака осуда од годину дана затвора може се отплатити новцем у Федерацији БиХ и значи пуштање на слободу.

Управо на ту чињеницу је указао Роб Вајнрајт, директор Еуропола, када је рекао да са избеглицама можемо очекивати најмање 5.000 бораца који се враћају у Европу са ратишта Сирије и Ирака те да они представљају највећу претњу по мир и стабилност Европе.

У Босни и Херцеговини не постоји политика кажњавања терориста него ослобађања терориста јер Тужилаштво БиХ са Гораном Салиховићем на челу, СИПА са Перицом Станићем, ОБА са Османом Мехмедагићем Осмицом и Министарство безбедности са Драганом Мектићем – обмањују целокупну Европску јавност, како се у БиХ води борба против тероризма и да је БиХ поуздан партнер у тој борби.

У Босни и Херцеговини се амнестирају џихадисти и пуштају на слободу – финансирање терористичких активности које подразумева финансирање 45 терористичких кампова и 64 параџемата се одвија уз помоћ појединих високих функционера на власти у Сарајеву. Наоружавање и обука као и пропаганда баш као и спречавање прања новца за финансирање тероризма још увијек нису изазвали реакцију државе ни у најблажој форми.

Стварајући климу политичке нестабилности појединци у власти у Сарајеву помажу терористима да и даље јачају организационо, финансијски и да буду оперативно способнији. Истовремено, у Босну и Херцеговину су се вратили најзначајнији команданти Муџахединске шуре, Ал Каиде, Исламске државе и Муслиманског братства. Прво је дошао „отац босанског вехабизма“ Имад Ал Мисри Фарагала Ахмед („Еслам Дурмо“), један од организатора терористичког напада у древном Египатском граду Луксору у коме је убијено десетине западних туриста и због чега је овај терористички вођа издржавао десетогодишњу казну у Египту. Затим су из америчке базе у Гуантанаму у БиХ стигла петорица припадника тзв. Алжирске групе: Омар Боуделла Хаџ, Мухамед Нецхле, Мухамед Аит Идр, Лакхдар Боумедијен и Сабер Махфоуз Лахмар Лабар након десетогодишњег боравка тамо.

У Босну и Херцеговину је такође враћен, тачније упућен, Тарек Махмод Ахмад Ал Савах, највећи Ал Каидин стручњак за специјалне експлозиве, учесник „Тарнак фарм“ тј. „Убејдах кампа“ за обуку терориста на управљању минско-експлозивним средствима, похваљен лично од Осаме бин Ладена, како пише у његовом персоналном досијеу.

Свакако да су и креирање закона који би из Имиграционог центра пустио Имада Ал Хусина „Абу Хамзу“ и његово ослобађање претворио у невиђено пропагандистичко деловање преко америчких медија попут Н1 ТВ и Катарске Ал Џазире, показатељи јасне намере да се исламистичке снаге и структуре прегрупишу управо у БиХ и из ове земље организују сложене терористичке операције у Европи.

У целој Европи нема значајнијих радикалних исламских лидера нити организованије терористичке организације од ове која је у БиХ изграђивана задњих тридесет година. Управо зато све мере које у овом тренутку подузима Министарство унутрашњих послова Републике Српске са Министром Драганом Лукачом на челу су далекосежне и значајне стратешке мере на заштити безбедности грађана и уставног поретка у земљи. Нове управе и многе оперативне мере које теже јединственом наступу и адекватном одговору целог друштва, у виду мобилизације и употребе Резервног састава полиције као и њихово опремање за ову борбу су тренутно најважнија заштита целог Западног Балкана и пријатељских земаља Европске уније које не очекују терористичке нападе из Босне и Херцеговине. Само такве озбиљне мере могу значити озбиљан напредак у изградњи стабилног и безбедног друштва и окружења.

А за Европу, најважнија порука и јесте: војни обрачун са Исламском квази државом у Сирији и Ираку је важан корак али није једини – мора се наставити са оперативним пунктом и логистичком базом у Босни и Херцеговини. То деловање према тзв. „Босанској мрежи“ подразумевало би само досљедну примену безбедносних процедура и конвенционалних безбедносних мера, које Европа мора изнудити од власти у БиХ:

1. Ставити под адекватан безбедносни надзор све екстремистичке идеологије, њихове организационе облике и све истакнуте вође терористичких организација, важних исламиста који пролазе кроз све безбедносне евиденције као претња националној сигурности и извор подршке терористичким организацијама и подршка терористичком деловању;
2. Доследно применити Кривични Закон БиХ и Закон о спречавању прања новца и финансирања терористичких активности, те онемогућити финансијске операције које путем банака, лажних хуманитарних организација и других облика тзв. невладиних организација изводе организације које подржавају и планирају терористичке активности;
3. Онемогућити разне врсте верских и борбених обука које се свакодневно изводе у војним камповима, „мини исламским државама“, вехабијским насељима – њих 45 критичних у безбедносном смислу или како то Исламска заједница БиХ назива „параџематима“ (њих 64 по евиденцији Исламске заједнице);
4. Спречити наоружавање исламиста у земљи и зауставити вањско-трговинске канале којима се активно, у све већем обиму, шаље из Босне и Херцеговине, оружје и војна опрема за разне исламистичке и терористичке организације широм Блиског истока и Сјеверне Африке;
5. Коначно онемогућити пропаганду са разних исламистичких портала и екстремистичког штампаног издања и портала, магазина „САФФ“, гласила муџахедина из БиХ (председник управе Абдусамед Бушатлић а главни уредник Езхер Бегановић – официри злогласног Одреда ел Муџахедин) и забрањене Активне исламске омладине повезане са нападом на Сједињене Америчке државе једанаестог септембра 2001.године.

Извор: Фонд Стратешке Културе