Vođa i Bata

Polako ali sigurno, baš kao što neko i želi, iz sećanja nam bledi lik Bratislava Gašića – Bate, domišljatog keramičara koji se prvi dosetio da Vođi dodeli titulu počasnog građanina nekog grada u Srbiji i time sebe iz statusa gradonačelnika Kruševca uzdigne u rang ministra vojnog. Jer, Vođa voli titule i medijski sjaj, baš kao i ljude slične sebi po mizernoj snishodljivosti prema jačima i beskrajnoj osionosti prema slabijima. Zato su se Vođa i Bata dobro slagali. Vođi nije smetalo to što Bata ne zna ništa o poslu koga se prihvatio, jer je bio spreman da NATO-u potpisuje i žmureći, a Bati je bilo svejedno to što je Vođa od Kobri praktično napravio firmu za porodično obezbeđenje, a od Vojske karikaturu koja nije smešna.

No, desilo se šta se desilo, Bata je prošao na crveno pred kamerama i Vođa je uradio ono što mu je bilo najbolje za poljuljani rejting. Lično je Bati održao političko opelo, naglašavajući da više ne može biti ministar. Iz principijelnih razloga. Ali, bilo je nečeg čudnog u čitavoj toj priči, nečeg što je udaralo po zdravoj logici i vonjalo na uobičajene Vođine manipulacije.

Prvo, iako je Bata na svojoj konferenciji za novinare izrazio iskreno žaljenje zbog svog prostačkog ponašanja i trabunjao o tome kako će ostatak života posvetiti borbi za žensku ravnopravnost, on nije pokazao ni najmanje volje da podnese ostavku, niti je dozvolio novinarima da mu postavljaju pitanja. Zanimljivo?!

Drugo, Vučić se, sa svoje strane, jeste politički oprostio od Bate, ali nije podneo Skupštini nikakav formalni predlog za njegovo razrešenje, odnosno smenu.  Zanimljivo na kvadrat?!

Jer, ova zemlja, kakav god cirkus Vođa od nje pravio, još uvek ima svoje zakone i državne procedure koje utvrđuju na koji se način postaje, ili prestaje biti ministar. A po njima ministar se prestaje biti ostavkom ili razrešenjem od strane Skupštine, na predlog mandatara. Kako ostavke nije ni bilo, a predloga još uvek nema …

… neki direktori iz Kruševca i okoline (Trstenika) pokrenuli su inicijativu za Batin ostanak u Vladi, pri tome drsko optužujući novinarku Zlatiju Labović, žrtvu Batinog prostakluka, kako je instruisana da svojim klečanjem isprovocira ministra. Izvesni Ivan Manojlović, (pogledajte sad ovo zvanje) član Saveta za informisanje SNS-a Kruševca, ukazao je da se pažljivim gledanjem snimka može utvrditi koliko je prostora novinarka zapravo imala i zapitati se zašto je klekla baš ispred ministra?! Ali, to ni izbliza nije sve.

Sledeći dobro poznate Vođine manire, dosetljivi direktori, svi članovi kruševačkog SNS-a, uveli su u priču i sveprisutni “tajkunsko-mafijaški” lobi, u kome inače nema naprednjaka i kome smeta prepošteni Bata, pa je ta nevidljiva ali sveprisutna anti-naprednjačka sila, izdvojila nekoliko miliona evra kako bi ga uklonila sa mesta ministra vojnog. Što bi, dabome, bio udar na državu. (Je li ovo, možda, tiha pretnja nekome? I kome?)

Nošeni ovakvom logikom, a inače spremni da učine sve za državnu dobrobit, SNS-direktori, nosioci ove inicijative, pokrenuli su i peticiju podrške voljenom Bati, koju potpisuju radnici njihovih preduzeća. Ko ne potpiše zna se …

Da lije moguće – zapitaće te se?!?

A zašto da ne? Zar je Vođa malo puta do sada radio takve stvari? Zar nije nedavno izjavio da   (u zemlji u kojoj ima blizu dvesta penzionisanih generala u najboljim godinama), još uvek ne može da nađe adekvatnu ličnost koja bi zamenila Batu na mestu ministra?

A Bata ćuti i ministruje. Psi laju, karavani prolaze!

Izvor: Fond Strateške Kulture