Kategorija: Osvrt urednika / Objavljeno: 26/09/2017, 14:35

Kada je, sada već daleke 1992. godine, hrvatska pevačica Sanja Trumbić izvela svoju pesmu „Danke Dojčland“, kao znak zahvalnosti za sve što je Nemačka učinila za Hrvatsku nezavisnost, to je čak i u tada nacionalno euforičnoj Hrvatskoj smatrano kao politički kič, bez obzira što ju je hrvatski vrh forsirao u medijima prvih nekoliko nedelja. Iako se pesme niko više ne seća naslov je na post-jugoslovenskom prostoru ostao da živi kao podrugljivi sinonim za nečije udvorištvo i spremnost na dobrovoljno vazalstvo.

No, realno rečeno, Hrvatska je imala sve razloge da Nemačkoj peva pesme zahvalnice i šalje topla pisma. Da nije bilo odluke tadašnjeg nemačkog vrha da prekine konsultacije sa evropskim partnerima i samostalno prizna secesionističku Tuđmanovu tvorevinu pitanje je kako bi se razvijala čitava jugoslovenska kriza i da li bi njen rasplet bio toliko krvav.

Nakon priznanja, Nemačka se potrudila da se Hrvatskoj obezbedi put u EU, odnosno da Brisel zažmuri na očigledna kršenja Tuđmanove države u oblasti ljudskih i imovinskih prava Srba, kao i zabašurivanju brojnih hrvatskih zločina tokom krvavog raspada SFRJ.

Za razliku od vremena vlasti Slobodana Miloševića kada je Srbija uporno ukazivala na ulogu Nemačke u raspadu zajedničke države, nakon peto-oktobarskog puča instalirani kvislinpki režimi zaobilazili su ovo pitanje. Dolaskom Vučića na vlast započela je era bljutavog udvorištva (Tadić je ipak to radio kultivisanije) prema zapadnim centrima moći, a prema Nemačkoj posebno. Njegova demagoška lupetanja kako je spreman da kleči u evropskim prestonicama radi imaginarne dobrobiti Srbije, kada je Nemačka u pitanju dostizala su kulminaciju.  U jednom trenutku izgledalo je kao da želi da se proglasi za Nemca. On ne samo da je na nezasluženi pijedestal podigao Angelu Markel, već je Vebera proglasio za omiljenog filozofa, a promovišići principe protestantizma otvoreno se rugao svom narodu i Pravoslavlju. U par susreta koje je imao sa Merkelovom držao se toliko snishodljivo da je i njoj bilo neprijatno.

A onda se nešto dogodilo i već nekoliko meseci glasove iz Berlina mu  donose niži diplomati ili austrijski zvaničnici, poput Sebastijana Kurca, dok je sam  Vučić utanjio sa pominjanjem Merkelove, Vebera više kao da se i ne seća, a i jeres Martina Lutera kao da je za njega izgubila magiju otkrovenja. Nešto je, bez sumnje, zaglavilo u komunikaciji sa frau Angelom.

No, srpski predsednik se ne predaje. Videvši u njenoj novoj izbornoj pobedi priliku da opet zakuca na njena vrata napisao joj je pismo koje se, po smislu i udvorištvu, može smatrati srpskim „Danke Dojčland“.

„Dozvolite mi da Vas uverim da će Srbija ostati pravi partner i saveznik Nemačke u nastojanjima da očuva principe demokratije, kao i stabilnost i bezbednost svih građana starog kontinenta“(1) – napisao joj je Vučić, prenebregavajući činjenicu koju joj zameraju čak i njeni glasači, da je upravo ona odgovorna za ovakav razvoj migrantske krize, kao i da je najtvrdokorniji zastupnik sankcija prema Rusiji zbog kojih nemačka privreda trpi veliku štetu.

Vučić kao da ne razume da se njena pobeda može nazvati Pirovom i da se njen politički uticaj posle ovih izbora smanjuje. Tih pobedničkih 33 % glasova koje je ostvarila, čak je za 8 % manje od njene pobede u prošlom mandatu, a kao odgovor birača na njenu politiku, prvi put posle II svetskog rata, u nemačkom parlamentu sedeće jedna ultra-desničarska (antimigrantska) partija, „Alternariva za Nemačku“.(2)

No, uprkos tome, Vučić nastavlja:

„Veliki lideri poznaju se po svojim delima, koja su rezultat marljivosti, odanosti i posvećenosti poslu kojim se bave. Podržani od strane onih koji su im odani i u teškim trenucima, postaju jači i još odlučniji da osvoje bitku za napredak i prosperitet“.(3)

Ah, kakva osetljivost za teškoću trenutka. Neposredna. Nema sumnje, ovu rečenicu Vučić piše Merkelovoj, ali je očigledno posvećuje samom sebi, kakvim se vidi u svojim „vizijama“. Samo što drugi to vide malo, ili malo više, drugačije.

U svakom slučaju, ovo srpsko „Danke Dojčland“ zvuči krajnje bljutavo i otužno. I kao ruganje žrtvama nemačke bestijalnosti. Da podsetim Vučića, Nemačka je Hrvatima u prošlom veku dva puta davala nezavisnost, a nas tri puta darovala bombama, logorima i streljanjima. Zašto onda on piše svoju verziju „Danke Dojčland“?

Šira verzija teksta objavljenog na FSK dana 26.09.2017. godine

_____________________________________

 

 

Izvor: Fond Strateške Kulture

Vrh stranice

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Vučićevo „Danke Dojčland“

* Obavezna polja

Vrh stranice