Вучић, реконструкција и шутирање испод стола

Никада, чак ни док је био опозиција, није било лако полемисати са Александром Вучићем. Солидно образован, увек добро обавештен, довољно бескурпулозан да, када ситуација то захтева, црно прогласи за светло-сиво, био је озбиљан противник Сорошевим плаћеницима са којима се храбро сучељавао, бранећи своје тврде политичке ставове. Као прави Шешељев ђак никада се није плашио мегдана, никада није бирао нити бројао оне преко пута, па су са њим избегавали да се каче чак и такви ликови као што је Оља Бећковић или Весна Пешић. Да и не спомињем каква је мора био за Динкића и Ђелића. Навијао сам у тим двобојима за њега, мада нисам био чак ни симпатизер његове странке.

Али, времена се мењају,  a са њима и људи. Сада када је власт, и то рекло би се једина власт у овој урушеној држави, полемисати са њим знатно је теже.  Уствари, он више и не полимеше, он саопштава. Може му се. Истина, од када је за своју политичку платформу прихватио безрезервни евро-атлантизам аргументи су му све тањи али му је, зато, батина све дебља, а ваљана батина увек се код Срба више ценила од ваљаног аргумента. Поготово када је у рукама оног ко воли да замахне њом.

И зато сам, признајем, с нестрпљењем очекивао да чујем и видим како ће проћи то  председништво напредњака на коме ће Вучић својима објаснити парадокс да морају бити „реконструисани“, а чланови су најбоље владе у историји Србије, владе коју сви „пријатељи“ уважавају, препознају и хвале – од Тачија до Ештонове.

Како и којим речима ће их он, Вучић, убедити да као нормално прихвате то што његове проглашене победе завршавају њиховим поразом?! И хоће ли његов притајено претећи глас бити довољан аргумент да се прогута глупост каква је она о „пролазним временима“ која им, наводно, долази главе?!

Хоће ли неко смети да му зуцне да су, уосталом, чак и та пролазна времена испунили. Није ли, тек што је Вучић предочио дубину значаја своје историјске одлуке о успостављању „добро-суседских односа“ са Косовом, Министарство културе званично затражило од Тачија паре за снимање заједничког филма у коме зли Срби опет стрељају?!

Па, може ли се брже од тога трчати у добро-суседство и међусобно поверење, може ли ико направити боље пролазно време, па да је и Хусеин Болт?! Не може, дабоме. Зашто онда реконструисати сиротог Брацу Петковића, а Дачић не да чак ни Обрадовића који се у овој земљи смучио сваком живом – и ђаку и родитељу, и неписменом и научнику, и поштеном и лопову? А о онима Динкићевим да се и не говори.

Хоће ли се неко усудити да изнесе став, да га нешто пита, на пример како то да испадоше „добри“ само они који су се петљали око Косова и Датума, а нити чусмо Датум, нити више видимо Косово. Или ће ћутати, не желевши да његов будистички мир претварају у фиреровски бес, сада када нови кандидати, жељни да се нечег дочепају док још има да се дели, пристижу у буљуцима.

Изгледа, нису ћутали. Или су ћутали када им је он тражио да причају и посипају се пепелом. Свеједно, пружили су отпор. И то петосатни. Наравно, на крају је он истерао своје и добио „одрешене руке“, али и главни одбор. А могуће је да ће и он потрајати.

Тако то почиње. И зато ће та реконструкција, замишљена као лажна људска жртва у некој илузионистичкој представи, која треба на трен да одвуче пажњу публике од оног што се дешава на сцени (у овом случају од издаје и глади) можда бити увод у озбиљније политичке потресе унутар ове интересне коалиције.

Јер, ако Вучић има проблема са својим министарским приправницима, шта тек очекује Дачића који треба да промени Мркоњића или Обрадовића,  који су за своје фотеље толико срасли да их можемо сматрати новом митском врстом – фотељотаурима. Чињеница да су народу дозлогрдили и да су тотално компромитовани у Дачићевом СПС-у не може бити адут за смену. Не може сова корити сеницу због велике главе.

Није се, ономад, Обрадовић залуду иронично запитао „Коме да поднесем оставку?“ И не проглашава, ових дана, Мркоњић себе најбољим министром, који највише ради а најмање има, случајно! Зна добро он, Дачић, коме то они говоре. И зна, добро, ко га је и како довео ту где је сада. А знају, и они и он, да међу њима нема тајни, мада постоји ћутање. Због тога, одлазак неког од њих може бити само договоран, а никако испуњавање некаквих коалиционих квота за пролазна времена. Но, њима се не иде.

И зато Дачић врда и њима и Вучићу, купујући време, надајући се да ће прави господари фијукнути бичем и примирити страсти као и више пута до сада. Јер, ову владу, ову коалицију, на окупу држи искључиво интерес. И то најпре страни, а затим лични. Од процене оних који заступају овај први, ипак највише зависи даљи развој догађаја.

То исто чека и Динкић, симбол економске и фискалне окупације државе, човек чије су заслуге за реализацију глобалистичких пројеката у Србији толике да владе из којих је одлазио никада нису дуго опстајале, а он би се увек изнова враћао. Принципијелност са којом је одбио да учествује у причама о реконструкцији показује да и он има своје адуте и да они нису српског већ међународног порекла.

Наравно, страни именитељ свих српских влада, па и ове, води се својим стратешким интересима и познатом глобалистичком максимом – „Циљеви су константа, извршиоци су променљива“. Али, верујем да ни њима неће бити лако да одлуче шта им највише користи у овој бесмислици о пролазним временима.

Са једне стране, нема дилеме да је Вучић најперспективнији играч за њихове потребе. Али, са друге, он има најмање стажа у служењу нових господара, тежи превеликом утицају што они никада не воле, а већ је и имао пар озбиљних пропуста у „дисциплиновању“ Срба са Космета. Не да није желео, него није умео.

Како год да одлуче, сага о реконструкцији открива нам сву трулеж односа на којима је заснована владајућа коалицији, сву отуђеност наших политичких елита и сву безморалност српских политичких партија које, организацијом, понашањем и деловањем, много више подсећају на некакве кланове него на политичке организације.

Хоће ли се Срби тога присетити ако, ипак, ово њихово шутирање испод стола буде завршено изборима?!

Извор: ЦЕОПОМ - Истина