Vučić, rekonstrukcija i šutiranje ispod stola

Nikada, čak ni dok je bio opozicija, nije bilo lako polemisati sa Aleksandrom Vučićem. Solidno obrazovan, uvek dobro obavešten, dovoljno beskurpulozan da, kada situacija to zahteva, crno proglasi za svetlo-sivo, bio je ozbiljan protivnik Soroševim plaćenicima sa kojima se hrabro sučeljavao, braneći svoje tvrde političke stavove. Kao pravi Šešeljev đak nikada se nije plašio megdana, nikada nije birao niti brojao one preko puta, pa su sa njim izbegavali da se kače čak i takvi likovi kao što je Olja Bećković ili Vesna Pešić. Da i ne spominjem kakva je mora bio za Dinkića i Đelića. Navijao sam u tim dvobojima za njega, mada nisam bio čak ni simpatizer njegove stranke.

Ali, vremena se menjaju,  a sa njima i ljudi. Sada kada je vlast, i to reklo bi se jedina vlast u ovoj urušenoj državi, polemisati sa njim znatno je teže.  Ustvari, on više i ne polimeše, on saopštava. Može mu se. Istina, od kada je za svoju političku platformu prihvatio bezrezervni evro-atlantizam argumenti su mu sve tanji ali mu je, zato, batina sve deblja, a valjana batina uvek se kod Srba više cenila od valjanog argumenta. Pogotovo kada je u rukama onog ko voli da zamahne njom.

I zato sam, priznajem, s nestrpljenjem očekivao da čujem i vidim kako će proći to  predsedništvo naprednjaka na kome će Vučić svojima objasniti paradoks da moraju biti „rekonstruisani“, a članovi su najbolje vlade u istoriji Srbije, vlade koju svi „prijatelji“ uvažavaju, prepoznaju i hvale – od Tačija do Eštonove.

Kako i kojim rečima će ih on, Vučić, ubediti da kao normalno prihvate to što njegove proglašene pobede završavaju njihovim porazom?! I hoće li njegov pritajeno preteći glas biti dovoljan argument da se proguta glupost kakva je ona o „prolaznim vremenima“ koja im, navodno, dolazi glave?!

Hoće li neko smeti da mu zucne da su, uostalom, čak i ta prolazna vremena ispunili. Nije li, tek što je Vučić predočio dubinu značaja svoje istorijske odluke o uspostavljanju „dobro-susedskih odnosa“ sa Kosovom, Ministarstvo kulture zvanično zatražilo od Tačija pare za snimanje zajedničkog filma u kome zli Srbi opet streljaju?!

Pa, može li se brže od toga trčati u dobro-susedstvo i međusobno poverenje, može li iko napraviti bolje prolazno vreme, pa da je i Husein Bolt?! Ne može, dabome. Zašto onda rekonstruisati sirotog Bracu Petkovića, a Dačić ne da čak ni Obradovića koji se u ovoj zemlji smučio svakom živom – i đaku i roditelju, i nepismenom i naučniku, i poštenom i lopovu? A o onima Dinkićevim da se i ne govori.

Hoće li se neko usuditi da iznese stav, da ga nešto pita, na primer kako to da ispadoše „dobri“ samo oni koji su se petljali oko Kosova i Datuma, a niti čusmo Datum, niti više vidimo Kosovo. Ili će ćutati, ne želevši da njegov budistički mir pretvaraju u firerovski bes, sada kada novi kandidati, željni da se nečeg dočepaju dok još ima da se deli, pristižu u buljucima.

Izgleda, nisu ćutali. Ili su ćutali kada im je on tražio da pričaju i posipaju se pepelom. Svejedno, pružili su otpor. I to petosatni. Naravno, na kraju je on isterao svoje i dobio „odrešene ruke“, ali i glavni odbor. A moguće je da će i on potrajati.

Tako to počinje. I zato će ta rekonstrukcija, zamišljena kao lažna ljudska žrtva u nekoj iluzionističkoj predstavi, koja treba na tren da odvuče pažnju publike od onog što se dešava na sceni (u ovom slučaju od izdaje i gladi) možda biti uvod u ozbiljnije političke potrese unutar ove interesne koalicije.

Jer, ako Vučić ima problema sa svojim ministarskim pripravnicima, šta tek očekuje Dačića koji treba da promeni Mrkonjića ili Obradovića,  koji su za svoje fotelje toliko srasli da ih možemo smatrati novom mitskom vrstom – foteljotaurima. Činjenica da su narodu dozlogrdili i da su totalno kompromitovani u Dačićevom SPS-u ne može biti adut za smenu. Ne može sova koriti senicu zbog velike glave.

Nije se, onomad, Obradović zaludu ironično zapitao „Kome da podnesem ostavku?“ I ne proglašava, ovih dana, Mrkonjić sebe najboljim ministrom, koji najviše radi a najmanje ima, slučajno! Zna dobro on, Dačić, kome to oni govore. I zna, dobro, ko ga je i kako doveo tu gde je sada. A znaju, i oni i on, da među njima nema tajni, mada postoji ćutanje. Zbog toga, odlazak nekog od njih može biti samo dogovoran, a nikako ispunjavanje nekakvih koalicionih kvota za prolazna vremena. No, njima se ne ide.

I zato Dačić vrda i njima i Vučiću, kupujući vreme, nadajući se da će pravi gospodari fijuknuti bičem i primiriti strasti kao i više puta do sada. Jer, ovu vladu, ovu koaliciju, na okupu drži isključivo interes. I to najpre strani, a zatim lični. Od procene onih koji zastupaju ovaj prvi, ipak najviše zavisi dalji razvoj događaja.

To isto čeka i Dinkić, simbol ekonomske i fiskalne okupacije države, čovek čije su zasluge za realizaciju globalističkih projekata u Srbiji tolike da vlade iz kojih je odlazio nikada nisu dugo opstajale, a on bi se uvek iznova vraćao. Principijelnost sa kojom je odbio da učestvuje u pričama o rekonstrukciji pokazuje da i on ima svoje adute i da oni nisu srpskog već međunarodnog porekla.

Naravno, strani imenitelj svih srpskih vlada, pa i ove, vodi se svojim strateškim interesima i poznatom globalističkom maksimom – „Ciljevi su konstanta, izvršioci su promenljiva“. Ali, verujem da ni njima neće biti lako da odluče šta im najviše koristi u ovoj besmislici o prolaznim vremenima.

Sa jedne strane, nema dileme da je Vučić najperspektivniji igrač za njihove potrebe. Ali, sa druge, on ima najmanje staža u služenju novih gospodara, teži prevelikom uticaju što oni nikada ne vole, a već je i imao par ozbiljnih propusta u „disciplinovanju“ Srba sa Kosmeta. Ne da nije želeo, nego nije umeo.

Kako god da odluče, saga o rekonstrukciji otkriva nam svu trulež odnosa na kojima je zasnovana vladajuća koaliciji, svu otuđenost naših političkih elita i svu bezmoralnost srpskih političkih partija koje, organizacijom, ponašanjem i delovanjem, mnogo više podsećaju na nekakve klanove nego na političke organizacije.

Hoće li se Srbi toga prisetiti ako, ipak, ovo njihovo šutiranje ispod stola bude završeno izborima?!

Izvor: CEOPOM - Istina