Zašto je u Bosni sve ostalo isto?

Iako se glasovi još broje i ko zna do kada će, ishod izbora u BiH je već poznat. HDZ je, uprkos pobedi još na prošlim izborima, do vlasti došao tek na ovim. SDA se vratila na svoje staro mesto. I da nije SNSD, raspored snaga bio bi isti kao na prvim slobodnim izborima 1990. Zapadni analitičari, međutim, smatraju da ni na srpskoj strani zapravo nije došlo do promene, jer „SNSD, više nego današnji SDS, brani tekovine nacionalističke politike osnivača Republike Srpske”. Zato sa rezignacijom vele da je „u Bosni sve ostalo isto”.

Na takav komentar jedino bi se moglo reagovati pitanjem: Ako se u BiH već „20 godina ništa nije promenilo”, nije li vreme da međunarodna zajednica nešto promeni u pristupu prema BiH? Nakon beskonačnih pokušaja da se „napravi država” (State building) od nečega što već pet stotina godina to nije bilo i što ne želi većina ljudi koji danas žive u BiH, SAD i EU bi trebalo ozbiljno da preispitaju svoju politiku na ovom delu Balkana. U najmanju ruku, morali bi konačno da odustanu od koncepta izgradnje unitarne bosanske političke nacije (Nation building), centralizovane države i sličnih projekata (Political engineering), koji su možda nekad i negde davali dobar rezultat, ali se na grbavom bosanskom terenu neprestano spotiču.

A nema šta nisu pokušavali. Počelo je sa humanitarnom pomoći, koja je, nejednako raspodeljena između entiteta i naroda, u proseku po glavi stanovnika bila rekordna u istoriji UN, ali nije dovela do očekivanog zaokreta od političkih ka ciljevima ekonomskog razvoja. Bilo je kasnije i zavrtanja finansijske slavine i zatvaranja evropskih fondova zbog neispunjenih uslova, ali to nije proizvelo solidarnost u siromaštvu. U međuvremenu, na osnovu spornih bonskih ovlašćenja OHR, smenjivani su političari i ukidani zakoni, odnosno nametani novi ne bi li doveli do projektovane reintegracije, pa opet ništa. Najagresivnije je bilo otimanje entitetskih nadležnosti i njihovo prenošenje na organe centralne vlasti, ali ni te institucionalne intervencije nisu naterale tri naroda na bratstvo i jedinstvo. Gurane su ustavne promene, funkcionalizacija i „govor u jedan glas”, ali ni to nije prihvaćeno.

Stigmatizovani su neposlušni lideri i favorizovani kooperativni lideri, podupirana opozicija i zavisni mediji, huškan narod protiv vlasti koju je sam izabrao i prizivane nasilne promene, ali ponovo bez rezultata.

Iako međunarodnim demokratskim načelima nije predviđeno da narodi i građani u BiH ocenjuju rad svojih protektora, nego samo da oni svakodnevno drže lekcije nama, usudićemo se da im ponudimo neka pitanja na koja bi trebalo da odgovore sami sebi.

– Ko je najviše odgovoran za „nepromenjeno stanje u BiH”? Da li su to nacionalne političke elite? Ili narod koji ih slobodno bira? Ili međunarodni predstavnici, koji direktno ili indirektno dve decenije kontrolišu vojsku, službu bezbednosti, centralnu banku, pravosuđe, carinske službe, sistem informisanja, obrazovanje itd.?;

– Kakav smisao ima Dejtonski sporazum, čiji 4. aneks predstavlja Ustav BiH, ako su ga sami njegovi američki tvorci najpre izmenili i potom proglasili da nije važno šta u njemu piše nego kako oni proizvoljno tumače „duh” tog međunarodno verifikovanog dokumenta?;

– Zašto u Sarajevu i danas sedi visoki predstavnik iako je dejtonski rok trajanja OHR istekao još pre deset godina. Odnosno, zašto SAD nisu prihvatile evropske inicijative da se ova institucija ukine ili bar transformiše, tim više što aktuelni v. p. Incko navodno „više vremena provodi na produženim vikendima u Beču nego u BiH” (Kati Morton)?;

– Čemu služi prisilno integrisanje tri naroda ako dva od njih žele da žive odvojeno? Zar bi u konfederalnoj državi ili van nje broj nezaposlenih bio veći? Zar bi životni standard bio niži? Zar bezbednost i stabilnost ne bi bili bolji? Zar se tako ne bi uštedela velika energija i vreme koji se stalno arče na iste entitetske i nacionalne sporove?;

– Kako se u kolektivnoj svesti dva konstitutivna naroda u BiH prelamaju činjenice da je Kosovo priznato kao druga albanska država u Evropi, da je održan referendum u Škotskoj i da je zakazana generalna proba u Kataloniji, a da u RS i „H-B” isto ne može?;

– Da li je na nekoj instanci UN ili EU izvršena ozbiljna analiza dosadašnjeg ukupnog učinka sedam visokih predstavnika, koji su prodefilovali kroz Sarajevo i doprineli da u „BiH sve ostane isto” te koliko je to koštalo? I da li su se, recimo, Petrič i Ešdaun, koji su najviše kršili Dejtonski sporazum, pokazali delotvorniji nego ostali, umereniji, poput Bilta i Švarc-Šilinga?;

– Koliko su demokratske vrednosti, koje Zapad milom ili silom širi po svetu, pa i u BiH, spojive sa diktatorskom pozicijom OHR? Odnosno, kakvog smisla imaju slobodni izbori, podela vlasti, nezavisni mediji i sl. kada v. p, naoružan „bonskim ovlašćenjima”, može sve da poništi?;

– Može li zajedničko opredeljenje za članstvo u EU da bude realna perspektiva za narode u BiH kada taj cilj postaje sve dalji, sve neizvesniji i sve manje privlačan, a „braća” Turci, Austrijanci i Rusi sve jači, bliži i draži;

– Treba li međunarodna zajednica i u narednih 20 ili više godina da uzaludno nastavi da jaši na reintegraciji (centralizaciji i unitarizaciji) BiH? Ili da se posle ovih izbora vrati nekim po svemu realnijim rešenjima, zapisanim u izvornom Dejtonskom sporazumu?

Odgovori na navedena pitanja daće im i objašnjenje zašto je „u BiH sve ostalo isto”.

Izvor: Press RS