Jesmo li ili nismo za ulazak u NATO, generale?

Gospodinu Momiru Stojanoviću, generalu, narodnom poslaniku,

predsedniku Odbora za kontrolu službi bezbednosti

Narodne skupštine Republike Srbije

Generale Stojanoviću, povod da vam se ovim putem obratim, kao dugogodišnji saborac, jeste vaše učešće na tribini, u emisiji „Đavolji advokat“[1], koju su organizovale Nedeljne informativne novine NIN, u saradnji sa RTV Vojvodine, a pod pokroviteljstvom „Konrad Adenauer fondacije“ u Srbiji.

Rasprava koja se vodila na tribini po temi – tezi: „Srbija mora biti vojno neutralna“, imala je za cilj, za onoga ko ume da čita između redova, upravo suprotno od onoga što je proklamovano kao navodna dilema. Zato što je vrlo vešto izvedena, po ko zna koji put, promocija NATO saveza u Srbiji i zavođenje za „Goleš planinu“ sluđenog naroda Srbije. Onog ubogog i mučenog puka koji konačno mora da „shvati“ da nam je taj put, umotan u oblandu evroatlantskih „vrednosti“, jedini „ispravan“, pa tako (i čak šta više) poželjan.

Zašto je ova emisija, odnosno, tribina izazvala pažnju, koja će se, po svemu sudeći, pojačati? Zato što se na jednom mestu okupilo sjajno društvo NATO promotera (kojima se gospodin Dušan Proroković jedini suprostavljao, koliko je znao i mogao, ali uspešno), a tu ekipu odabranih činili su: bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac, gospodin Dušan Janjić, osnivač „Foruma za etničke odnose“ i vi, generale, kao poslednji načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba (VJ i VSCG) i prvi direktor Vojno bezbednosne agencije, a sada predsednik Odbora za kontrolu službi bezbednosti skupštine Srbije. A kao „šlag na tortu“ u publici se „slučajno“ pojavio i dobio reč, još jedan (ali za „reformu“ vojske posebno značajan) bivši ministar odbrane, gospodin Prvoslav Davinić.

Sve reformator do reformatora, oni koji su, prema jedinstvenom planu NATO instruktora doveli ovu zemlju i narod do toga da je, u vremenu u kojem samo što nije krenuo ratni sukob globalnih razmera, ostao, praktično, razoružan i bez odgovarajuće vojne sile koja bi ga branila.No, o tome, vrlo detaljno u mini „serijalu“, koji u više nastavaka upravo ovih dana kreće sa mojim potpisom i „bez rukavica“, u nadi da će do široke javnosti dopreti stvarne razmere svojevrsnog udruženog (da ne kažem kog) poduhvata, kojim je, zapravo, završena NATO agresija iz 99-te pod maskom tzv. reforme i modernizacije.

A vaš doprinos, generale, bio je u svemu tome značajan i ostao je, kao takav, zabeležen.

Ovom prilikom da se osvrnemo na ono što ste zborili na navedenoj tribini i koje stavove ste zastupali kao navodni pobornik vojne neutralnosti u novonaprednjačkom euro maniru. I, pritom ste, ono što je najvažnije, pažljivo odslušali gospodina Šutanovca i ostale govornike, skoro bez namere da, ono ključno što je rečeno u vidu neskrivenog NATO lobiranja, demantujete činjenicama i kontrargumentima. A imate ih u izobilju, generale.

Učinili ste mali pokušaj na samom kraju tribine, ali, vrlo nespretno, kritkujući malu brojnost vojske i ostale promašaje, međutim, ne navodeći ključne krivce niti razotkrivajući „nit“ koja je polazila od komande NATO-a i završavala kod domaćih izvršioca radova.

A niste kukavica, naprotiv, u ratu ste se držali vrlo hrabro i časno, to se mora priznati, i bilo je tako sve negde do sredine 2003.godine, kada ste „shvatili“, pod uticajem i savetima tadašnjeg ministra odbrane, gospodina Borisa Tadića, da je isplativije prihvatiti „vrednosti“ dojučerašnjih protivnika. Pritom, ne mislim na vaš stranački angažman, već na Alijansu za koju je, u vašem vokabularu, dugi niz godina bila rezervisana jedna vrlo pogrdna odrednica.

Baš kao što je to „shvatio“ u poslednjem trenutku i naš zajednički ratni saborac, gospodin Milovan Drecun, sadašnji predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju.

Ili će biti da sam ja u zabludi i neobavešten, jer, može ispasti da ste se obojica inkorporirali u njihove redove, kako bi ste ih iznutra rušili? Kroz supertajni poduhvat, koji će dati rezultate tamo negde posle 2020.godine, kada budemo sastavni i punopravni deo te globalističke, nadnacionalne družine. I to bi bio pobedonosni udarac, iznutra, odakle se najmanje nadaju.Sve u duhu stare dobre ruske strategije, operatike i taktike, na kojoj smo vojnički izrastali i 1999. ukrstili koplja sa NATO „partnerima“, zar ne generale?

Rekoste na početku nastupa „…vidim da je ova tribina koncipirana tako, namerno ili ne, po kome bi ja i Proroković bili apriori protiv, argumentovano protiv ulaska, dok bi gospodin Janjić i Šutanovac…, ja odmah da vam kažem, nisam ni za ni protiv,…“

Kako se može biti, „ni za ni protiv“, „ni tamo, ni ‘vamo“, „nit’ vruć nit’ hladan“…?

Otkuda takve dileme generale, rat ste prošli, pekli se na svim mogućim kontraobaveštajnim i ostalim vatrama, sudarali se sa svakojakim protivnicima, izlazili kao pobednik, na osnovu toga napredovali, stvorili imidž, ugled, a sledstveno, moć i političku karijeru?

Zatim se, nimalo slučajno, a videćemo i zašto, na samom početku diskusije posvetiste pitanju savezništava, obaveštavajući sagovornike „…da u visokim vojnim školama postoji jedna posebna oblast koja se bavi pitanjem saveza i savezništva vojnih, pojma odnosa u savezništvu…“, ali, odmah produžiste sa minimiziranjem tako važnog pitanja, ističući kako se Srbija (valjda pokojna SFRJ, a zatim još pokojnija SRJ) saveznicima nije bavila od početka 80-tih.

I kada sam pomislio, šta mu ovo treba kaddobro zna da smo bili zvanično nesvrstani, a zatim priklješteni sa svih strana i napadnuti, da je „za ljubav, ipak, potrebno dvoje“, usledila je poenta izrečena na sledeći način: „često ćete čuti da (postoje) prirodni saveznici Srbije ili neprirodni – ne postoje ni prirodni, ni neprirodni saveznici. Postoje samo saveznici koje vezuju samo isti, zajednički interesi sa Srbijom, koji se u nekim segmentima poklapaju, pa onda dolazi do vojnih sporazuma.“

Pa, naravno, treba utuviti Srbima u glavu da mi „nemamo“ prirodne saveznike, niti smo ih ikada „imali“, da je pritom nevažno to što su neki od njih naša braća po krvi i pravoslavnom duhu, što nas nikad nisu napadali, za razliku od drugih koje sad treba da stavimo, onako agnostički, u istu ravan, što je poslednji Romanov izgubio carstvo zato što nije ostavio Srbiju na cedilu.Da ne idem još unazad (ili unapred), biće preširoko.

Ako je tako, što bi nam onda i Vladimir Vladimirovič bio saveznik, jel da, generale?

Čak i kada nam to otvoreno i toliko očigledno nudi, praveći se da nije čuo ono što je desetine puta vaš šef stranke i predsednik Vlade izgovorio o „teritorijalnom integritetu Ukrajine sa sve Krimom“.

Idemo dalje predsedniče Odbora za kontrolu službi bezbednosti. Rekoste u nastavku između ostalog: „…u nedostatku te polemike, koja je preko potrebna Srbiji, mi se bavimo, evo, nekoliko godina unazad, dilemom, jeli Srbija blizu ulaska u NATO, bez obzira na parlamentarnu, proklamovanu vojnu neutralnost, ili da li Srbija treba da uđe u NATO ili ne.“

Ako imamo skupštinsku rezoluciju, ako je iza nje stala izrazito većinska politička javnost, dakle, ključni faktori političke scene, otkuda navodna dilema i potreba (i kod koga) za nekakvom polemikom oko ulaska u NATO?

Koliko je poznato i vaša stranka i svi državni organi su na zvaničnom stanovištu koje glasi – „ne u NATO, u Partnerstvo za mir da, vojnu neutralnost kao takvu poštujemo“.Međutim, „ne leži u tom grmu zec“, niste vi uzalud potencirali nekakvu preko potrebnu polemiku reda radi. Potrebno je, u vremenu koje dolazi, saopštiti našoj javnosti, pripremiti je, otvoriti konačno sve „fascikle“ i reći da je program „Partnerstvo za mir“ ne samo predvorje NATO-a, već poodavno neformalno članstvo, koje prevedeno na stari, dobri, srpski jezik znači – izvršavaš sve zadatke, čak se trudiš više nego prekaljeni članovi, ali nemaš ista prava.

I ne samo to, ubrzo dolazi vreme kada ćemo krenuti i u borbene misije pod njihovom komandom, pa će nas tako, bez prevelikih zavrzlama uzeti u svoj tabor i zvanično. Naravno bez „republike Kosovo“.

No, akoje za „utehu“, baš tamo, u oboru Alijanse ponovo ćemo se spojiti sa „Kosovom“. Ako nikako drugačije, na zajedničkim vojnim pripremama i u borbama širom sveta koje nas očekuju.Onako kako je to testirano baš početkom ove godine kada se, „niotkuda“ nađosmo sa pripadnicima „vojske Kosova“ u povoju, na zajedničkoj vežbi NATO-a u Nemačkoj, u vojnoj bazi „Holenfels“ [2].

A, evo i potvrde za napred navedeno u vašoj sledećoj, skoro naizust izgovorenoj rečenici: „I ono što je urađeno dobro, to je mislim 2011.godine, mislim da je gospodin Šutanovac uradio, u okviru tih dobrih odnosa i te saradnje, pre svega standardizacije i prihvatanja najboljih standarda oružanih snaga zemalja članica, i ugradnju u naš sistem kroz proces donošenja odluke, kroz unutrašnju organizaciju, da vas sa time ne davim, znači, potpuno prihvatanje tih standarda zemalja članica NATO-a.“

Prvo, prihvatanje NATO standarda i procedura nije izum Dragana Šutanovca, već je to proces koji je krenuo nakon petog oktobra kada nas je taj savez „uzjahao“. U vreme kada ste vi bili prvi čovek vojne bezbednosti, generale, brzina je dostigla „nekoliko mahova“. Šutanovac je samo održavao brzinu i „oplemenjivao“ standarde najnovijim dostignućima Alijanse.

Drugo, gde je to izmereno da su NATO standardi i procedure najbolji? Ko je vršio takve eksperimente po svetu, odnosno, na kom je to takmičenju, na kom „bijatlonu“ (što bi rekli naši „neprirodni saveznici“, Rusi) uspostavljen poredak kvaliteta ili, izvršeno postrojavanje na pobedničkom postolju?

Pa, zar, upravo mi ne dokazasmo 1999.godine čije su procedure i standardi, bolji, kvalitetniji, pametniji…nedostižniji?Na svim poljima, po svim „elementima borbene gotovosti“, koje kao takve, naravno, po dekretu iz Monsa, više i nema.

Ili se to „takmičenje“ ne računa generale Stojanoviću? Biće da je tako. Davno prošlo vreme.

„Ja lično smatram da u ovom trenutku nije spoljnopolitički, bezbednosno prioritet, dilema, da li Srbija treba da uđe u NATO. I sad ću da obrazložim. Kažem u ovom trenutku. Ne kažem ne treba, u nekoj situaciji, u nekom vremenu narednom.“

Kažite otvoreno generale, čemu femkanje? Kakvi trenuci, kakvi bakrači. Ako moramo da progutamo tu „žabu“, učinimo to što pre, lakše ćemo je svariti. Ovako, pribor je na stolu, stolnjak čist i opeglan, upaljene sveće, služi se predjelo, ali glavno jelo nesme niko da pipne.Može samo da se o njemu razgovara i da ga požudno gledamo.

A, evo i objašnjenja zašto nesmemo još dirati „glavno jelo“: „..da li će, a već se nazire, EU imati neke potrebe za kolektivnim sistemom bezbednosti u okviru EU, za razvoj Evropskih odbrambenih snaga. Vidite da se već naziru neke „snage za intervenciju“, neznam, „za brze intervencije“. A da li će za godinu, dve ili tri EU možda voditi za nekoliko nijansi različitu odbrambenu politiku od NATO-a, to je pitanje.U tom slučaju se zalažem da Srbija ozbiljno mora da se odredi i ozbiljno bih podržao ideju da Srbija pristupi takvoj projektovanoj, odbrambenoj politici EU.“

To je ta priča koju trebaju da progutaju zabludeli Srbi, koji ovakve pojave nazivaju, popularno, „nije šija nego vrat“.

O kojim to „evropskim odbrambenim snagama“ govorite, pa još „u nijansama različitim“ od NATO-a, kada je tako nešto nemoguće? Nikada tako nešto nije bilo, niti će.

Setili ste se lekcija iz vojnih škola o „snagama ZEU“ koje, početkom 70-tih formalno nisu bile pod okriljem komande u Monsu, ali neformalno, naravno da jesu.Jeste li čuli za „Vojni komitet EU“? Znate li u čijem je on organizacijsko-formacijskom sastavu?U okviru je NATO-a. Nedavno ga je posetio i naš načelnik Generalštaba, gde je referisao o stanju Vojske Srbije na daljem „partnerskom putu“.

Usput, dobro znate da „snage za brzu intevenciju“ ne formira EU, već NATO. Gledali ste valjda izveštaje sa nedavnog samitu u Velsu. Ministar odbrane, gospodin Bratislav Gašić, je bio prisutan tamo i dao „značajan“ doprinos radu tog skupa, bilateralno se sastajući sa svima onima koji Rusiju vide kao buduću metu. Kao prepreku na putu Novog svetskog poretka.

Kad se već dotakosmo nekih nedosanjanih „evropskih odbrambenih snaga“, pitanje je vrlo prosto, kako će, recimo, neka mehanizovana holandska brigada, ili nemački specijalni odred, malo da bude NATO, malo „evropska snaga“? Ili će jedne te iste zemlje članice imati posebne jedinice za jedan savez, a posebne za ovaj drugi.

Zamršeno klupko generale, zar ne?

E, sada, dolazimo do krune izlaganja, što bi mlađe generacije rekle, „do vrha“, kada ste, valjda, u sveopštem evroatlantskom zanosu udarili, direktno i „među rebra“ sve nas, ali posebno one „neprirodne saveznike“ (kojima je upriličena Vojna parada i sve počasti sa ordenjem), i to, izjavivši, doslovno, sledeće:

„Nisam apriori protiv ulaska Srbije, svestan svega, mi živimo u unipolarnom svetu. Teško da će taj bipolarni biti koncipiran kroz taj ODKB. Bio sam na konferenciji ODKB, pre neki dan u Sankt Peterburgu, i mislim da je, moj je utisak, nedifinisano, nejasno. Tako da, šta se nudi Srbiji kao izbor? Nudi se jedino, jedino Severnoatlantski pakt.“

Znači, vi i dalje tvrdite da nema ništa od bipolarnog sveta, da je samo jedna sila ona koja se nudi kao izbor Srbije, te da ste se u vezi sa tim i lično uverili „pre neki dan u Sankt Peterburgu“, gde je sve „nejasno, nedefinisano“, i tako to. I još po nešto.

Je li vam sada jasno zašto nemamo saveznike i zbog čega nam onaj prirodni, iskreni, jedini pravi, izmiče i, prosto, ne zna šta da radi sa nama? I kako?

Nema se šta dodati, „lepa“ i „korisna“ poruka Rusiji i zemljama članicama ODKB, koje, sve do jedne, nisu priznale, niti će to učiniti, kriminalnu tvorevinu NATO-a pod nazivom „Kosovo“.

Nakon navedenog „konstruktivnog“ šamara, usledio je šlag na NATO tortu, ali ponovo u vidu dileme, razmišljanja, filozofiranja, vaganja… Koliko da ne bude baš sve tako lagano i lepo za uši, da ne bude providno, da se ispuni forma i dodatno smlati javnost, s jedne, a sa druge strane pripremi za ono što nas zaista čeka. I, evo tog dela diskusije koji će verovatno ući u anale beščašća i gluposti:

„…ulazak u NATO je skopčan, makar kada je u pitanju Srbija, sa ozbiljnim problemima. Evo vam, iako smo članica PzM, NATO je priznao „Odbrambene snage Kosova“. Je li tako? Šta ako te „Odbrambene snage Kosova“ sutra apliciraju da kroz PzM, budu ravnopravne članice PzM?Srbija, opet, na osnovu svoje deklarisane politike, ne želi da da legitimitet institucijama tzv. samoproklamovane republike Kosovo, šta ćemo onda uraditi?Hoćemo li mi izlaziti iz PzM, hoćemo li zajedno ići na vežbe sa oružanim sngama Kosova? To je ozbiljan problem.“

I, šta da radimo generale? Šta bi trebalo da čini iole slobodna i normalna država?

Šta nam vi to predlažete – da se posvetimo tom ozbiljnom problemu tako što ćemo skovati novu devizu (pored onih već izanđalih – „EU i Kosovo“, „EU i Rusija“…), u skladu sa trendom: „PzM i Kosovo bez partnerstva u PzM, i svi džumle u NATO“?

„Šta ćemo, ako mi jednom vojnom savezu pristupamo, koji kaže da su na Merdaru granice republike Kosovo, a mi kažemo administrativna linija. Nije li malo cinično da idemo u brak sa nekim, sa kime se nismo dogovorili šta je šta? Šta su granice, pri tome se kaže da se obavezuju članice da neće nasilno menjati granice suseda, piše u propratnom pismu. Koje granice? Koje granice Republike Srbije, koje neće nasilno menjati i koje će NATO savez priznati? Koje će granice Srbije priznati? Postavljam pitanje, ove sa Kosovom, ove bez Kosova?“

Ne znam otkuda ovoliko čuđenje kada ste sve lepo „objasnili“ u prethodnom delu izlaganja, iako mi je jasno da je „čuđenje“ programirano i deo igre zamajavanja naroda.

Tačno je da je „cinično da idemo u brak sa nekim, sa kime se nismo dogovorili šta je šta“, ali, nije li još ciničnije da smo sa tim istim u „predbračnom partnerstvu“, da se nadamo sreći i uspehu iako nam oni bukvalno sve unapred „crtaju“, pa smo tako i doputovali do onog najvišeg stadijuma koji se naziva „IPAP“ ili „Individualni akcioni plan partnerstva“?

To je onaj stepen koji, baš onako kako vam je na skupu precizno definisao gospodin Šutanovac, nije bio moguć, praktično, dok se nije potpisao „Briselski sporazum“ i krenule pripreme za završni čin – verifikacija dobrosusedskih odnosa sa „Kosovom“ kao nezavisnom državom.

Uostalom, kada je bez ijednog, pa i srpskog, glasa protiv(bar u vidu protesta), primljena ta NATO tvorevina u „Međunarodni olimpijski komitet“, zašto ne bi moglo i sve ostalo da usledi? I lepo vam je Šutanovac poručio kako mu, navodno, „nije jasno šta se sada dešava u Vladi Srbije, kada je taj program otkočen“. Sve je tu jasno.

A, što se tiče granica i granične infrastrukture, ne brigajte generale, i sami ste ih svojim očima videli putujući po srpskim enklavama na KosMetu, istražujući korupciju i kriminal prema najnovijim „metodama i sredstvima“. Da li onih čuvenog „Insajdera“ ili upravo pristigle ekipe „instruktora“ američkog FBI zaduženog za okupiranu Srbiju, to ćemo tek saznati.

Ili će nam to postati jasno tek kada američke kolege formiraju timove i udarne grupe za borbu protiv „ekstremista“ svih boja, sa težištem na onim koji nose srpski predznak, pa još ugrožavaju „dostignuća“ naprednjačkog režima koji funkcioniše na marionetskoj platformi?

Kao što ćemo, valjda, saznati „da li su „Odmbrambene snage Kosova“ sledeće učesnice PzM ili nisu“, kako pri kraju diskusije poručiste svima nama, lukavo praveći zamenu teze.

Dakle, umesto da na sva zvona i gromoglasno postavljamo pitanja SB OUN i podižemo svu moguću spoljnopolitičku temperaturu, otkuda uopšte „Vojska Kosova“ i prema kojoj to rezoluciji, ako ona 1244 nije ukinuta – mi ćemo se prema vašem i receptu gospodina Šutanovca zamajavati njihovim primanjem ili neprimanjem u Partnerstvo za mir. Odnosno svojevrsnim takmičenjem ko je jači – ostatak ovoga što nazivamo Srbija ili „Kosovo“. Pa još u svemu tome „konstruktivno“ dramatizovati nešto što ni u snu ne bi smelo da nam padne na pamet.

I na samom kraju, čak i da pokušam da „progutam“ sve napred navedeno, ne mogu a da ne pitam – zašto bar ne reagovaste na tvrdnju Dragana Šutanovca koju on redovno populariše i zastupa u svojim lobističkim NATO nastupima, beskrupulozno poistovećujući agresora i žrtvu:

„…ako mi posmatramo kontekst saradnje NATO-a i Srbije, kroz 99-tu godinu, kroz užasnu odluku o bombardovanju, a ja moram da kažem da je podjednako užasna i odluka da se dozvoli da Srbija uđe u takav problem…“

Meni je sasvim jasno zašto niste reagovali, jednostavno, deo ste jedinstvenog tima sa neznantno različitim ulogama i načinom realizacije zadataka, ali, teško da će to za skorijeg vakta biti jasno ovom narodu (nadam se da grešim) koji vas, kao poslanike u parlamentu, uredno plaća.

***

Gospodine generale, ovaj kritički osvrt nije lične prirode niti je bilo skrivenih namera, tim pre što sam se potpisao punim imenom i prezimenom. Nadam se da ćete to razumeti, osobito što najavih da tek sledi ono pravo „štivo“ i to u nastavcima.

Uostalom, vi ste predsednik Odbora za kontrolu službi. Dakle, narodski rečeno, „kontrolišete“ službe. Zato, preduzmite „mere iz nadležnosti“, za svaki slučaj.

Ja sam tu, kao i uvek, „na prvoj borbenoj liniji“, nema odstupanja i nema skrivanja.

Bez obzira na sve, želim vam svako dobro.

Onako kako je bilo, i u miru i u ratu, čuvenih 90-tih. Kad smo bili na istoj talasnoj dužini. Tamo, negde, širom Metohije, u kojoj ste vi stasavali a ja vam se kasnije pridružio.

Tamo gde smo pružali najžešći otpor NATO-IPAP „prijateljima“ i „partnerima“ i nismo im dozvolili da nas vojnički poraze, sa sve svojim „savršenim“ standardima, procedurama, „deklarisanim jedinicama“, „interoperabilnim komandovanjem“, sa „operativnom sposobonošću“ njihovih saveznika koje smo tada nazivali terorističkom OVK, a sa kojima sada „pregovaramo“.

I ne samo da nas nisu porazili, već smo im naneli velike gubitke. I tada su ih od sramote skrivali i još uvek ih kriju. Nisu nam to zaboravili. Niti će ikada.

Zato nam se i svete. Žestoko. Onako kako samo oni to znaju.

Tamo i onde, na Svetoj srpskoj zemlji, gde su kosti ostavili nekiod najvećih heroja ovoga naroda. Mnogobrojni junaci, njih preko hiljadu, poput Ivankovića, Peđe Leovca, Vasojevića….divovi sa Košara, Morine, Dečana, Junika, Ćafe Prušita, Godena, Likena, sa Paštrika, iz Drenice, sa Goleša, Obilića, Rudnika… i diljem KosMeta.

Oni koji su u smrt dobrovoljno išli, mnogi od njih, bukvalno, odbijajući naređenja da ostanu u životu, braneći slavu i čast Srbije.

Oni junaci koje smo ispraćali na onaj bolji, jedino pravedan svet, onako, kako junaci zaslužuju – istovremeno i potocima suza i salvama plotuna iz svih mogućih haubica, topova, tenkova, raketnih sistema… kojih, sada, više nema.

Čuveni, nepobeđeni „prvi borbeni ešelon“ Prištinskog korpusa i 3.Armije.

Znam da sve ovo niste zaboravili i da vam srce zadrhti kada se pomene.

Ali, otadžbina ih je zaboravila. Ne pominje ih više. Odrekla se. Baš kao i legendarnih ratnih komandanata koji su utamničeni u Haškom kazamatu, zato što su branili tu istu otadžbinu.

Ja ih nisam zaboravio. Ni one poginule, ni ove žive.

A nisu ni oni mene. Redovno mi dolaze u snove.

Vreme je da se prekine ćutanje i da se zaustavi ovo poniženje i totalna propast.

Ako ne sada, a kada ćemo gospodine generale?

(Autor je pukovnik u penziji)

Izvor: Fond Strateške Kulture