Stvar je u tome da je u proleće 2013. Pola Brodvel, na Univerzitetu Denvera neočekivano objavila neke podatke koje su se SAD svojski trudile da prećute. Izjavila je da je uzrok napada na konzulat SAD u Bengaziju 11.09 2012. bilo pronalaženje tajnog zatvora na teritoriji konzulata, u kome su držani uhapšeni libijski ustanici. CIA je tu informaciju negirala, a u FBI su zaključili da je takve podatke Pola mogla da sazna samo od čoveka koji ima pristup dokumentima sa oznakom „strogo poverljivo“.
Zauzimajući visoke komandne i štabske dužnosti na strateškom nivou Dejvid Petreus je i odgovorno razmišljao. Nije ga bilo sramota da se bori za nestandardne ideje i nije se plašio da se prepire sa prvim osobama u državi. Na primer, njegova je bila ideja da se na svoju stranu privuku suniti iz Iraka, on se takođe otvoreno zalagao protiv Obaminih planova da se do 2014.godine izvede vojska iz Avganistana, već je predlagao da se njena brojnost poveća na 40.000 ljudi.
Pošto je došao na mesto direktora agencije CIA, Petreus je dobio pristup informacijama drugih tajnih službi i Stejt Departmenta. Konkretno, general se ubedio da najpotpuniju i najistinitiju informaciju dostavlja vojna obaveštajna služba, dok ostale tajne službe često ili nisu bile u potpunosti upoznate sa situacijom ili su davale informacije u prepariranom obliku, a već diplomate – oni su se potpuno prilagođavali konjukturi.
Petreus očigledno nije prihvatio lekciju svog prethodnika na mestu komandanta u Avganistnu, generala Stenlija MakKristala, čija se uspešna karijera završila u junu 2010.godine posle intervjua žurnalu Rolling Stone. U intervjuu su bile vrlo neprijatne karakteristike najviših službenika Bele kuće koji su uporno davali „idiotske naloge, a da nisu imali pojma šta se to u stvari dešava u Avganistanu“. MakKristal je direktno pomenuo potpredsednika Džozefa Bajdena, specijalnog izaslanika za Avganistan Ričarda Holbruka i predsednikovog savetnika za nacionalnu bezbednost Džejmsa Džonsa. Generala su hitno pozvali u Vašington, naterali da se izvini i pokaje, a zatim su ga, javno ga brukajući, otpustili. Interesantno je mišljenje bivšeg avganistanskog predsednika Hamida Karzaja o generalu MakKristalu: „U poslednjih devet godina strane oružane snage u Avganistanu nisu imale boljeg komandanta“. Tako je smatralo i mnogo njih u američkoj armiji.
…Do Petreusovog otpuštanja sa mesta direktora CIA došlo je u jeku događaja u Libiji. 11.09.2012. godine je napadnut konzulat SAD u Bengaziju, poginula su 4 državljanina SAD, među njima i ambasador Kristofer Stivens, koga su smatrali za arhitektu Gadafijevog svrgavanja. U Obaveštajnom komitetu Kongresa SAD je za 15. novembar bila zakazana zatvorena istraga okolnosti pogibije Amerikanaca. Jedan od najvažnijih učesnika je trebalo da bude direktor CIA, Dejvid Petreus. Spremao se ne samo da odgovara na pitanja, već i da postavlja svoja, kako bi se razjasnila kompletna istina. Konkretno, mislio je da povede diskusiju o „svojoj igri“ Stejt departmenta u Bengaziju, kojom su se bavili ambasador Kris Stivens, saradnik informacionog departmana u ambasadi Šon Smit i dva bivša specijalca – Tajron Vuds i Glen Doerti.
Za predsednika Obamu, koji je nekoliko dana pre toga, 6.novembra, pobedio na predsedničkim izborima i sačuvao svoj predsednički položaj, pojava u javnosti mogućnosti o tome da su događaji u Bengaziju imali i naličje, bilo je vrlo neprijatno. Obama se jako ponosio svojom Nobelovom nagradom za mir koju je dobio 2009. uz obrazloženje „za izuzetne napore u jačanju međunarodne diplomatije i saradnju među ljudima“. Petreus, sa svoje strane, bio je vrlo odlučno raspoložen i pripremao se da istragu dovede do kraja. Međutim, 6.11 2012. njemu je predloženo da napusti svoj posao. A zatim su počele optužbe.
I evo, posle tri godine, FBI i Ministarstvo pravde SAD su ponovo pokrenuli priču o penzionisanom generalu. Reklo bi se – karijera mu je završena, a reputacija u pseudopuritanskoj Americi zaprljana, i on više ne može da pretenduje na državnu službu. Ali ništa nije tako jednostavno. General Petreus može da se poslednji put bori u narednoj predsedničkoj kampanji 2016.godine, u kojoj će glavni kandidat za dužnost predsednika SAD iz demokratske partije biti Hilari Klinton. A republikanac Dejvid Petreus ima šta da kaže i u vezi s tim.
Zna se da je američka obaveštajna služba predlagala varijantu Gadafijevog odlaska sa vlasti bez krvoprolića, uz garanciju njegove nepovredivosti. Hilari, koja je u to vreme bila na dužnosti državnog sekretara, blokirala je tu varijantu, što je moglo da izazove napad na američki konzulat u Bengaziju, pogibiju ambasadora SAD i još trojice Amerikanaca. A ako se to posmatra sa današnjih pozicija – plodovi SAD politike u Libiji, kao i u nizu drugih zemalja, uopšte ne omogućuju da se oni, koji su u to vreme u Beloj kući donosili odluke, ponose njima.
Ali, početkom marta 2015, u SAD je došlo do skandala koji, ako se zna priča o događajima sa Petreusom, izgleda vrlo pikantno. Kako se ispostavilo, dok je bila državni sekretar, H.Klinton je često pribegavala ne službenoj, zaštićenoj elektronskoj pošti, već ličnoj, koristeći sopstveni server koji se nalazio na ranču porodice Klinton. Sama Hilari je u vezi s tim prostodušno konstatovala da je jedan deo pošte sa tog servera već uklonila. A zatim se ispostavilo da su dva njena najbliža pomoćnika iz Stejt departmenta takođe kršila protokol korišćenjem lične pošte. FBI i Ministarstvo pravde za sada u vezi s tim ćute…
Međutim, jasno je da sve to znači početak velike trke za fotelju u Ovalnom kabinetu. Dejvid Petreus je u svojoj disertaciji na Prinstonskom univerzitetu 1985.godine napisao: „Najvažniji su percepcija i predstave. Ono u šta veruju politički rukovodioci u svakom konkretnom slučaju je mnogo važnije od onoga što se stvarno dešava“. Teško da se nadao da će istinitost te teze morati da proveri na sebi.
