Da li Amerika preti Rusiji ili Evropi?

Defile američkih vojnika u borbenim vozilima i sa naoružanjem kroz zemlje Istočne Evrope, koji ustvari više liči na marš „pobedničke vojske“, pre svega je politička poruka Evropi i upozorenje da Amerika nema nameru da odustane od kontrole nad starim kontinentom. Iako sve, po mnogo čemu, liči na još jednu u izvesnoj meri detinjastu propagandnu vežbu, u suštini to je veoma jasna i ozbiljna simbolička manifestacija američke sile i evropske politike Vašingtona.

Oko pet stotina američkih vojnika sa stotinjak borbenih vozila, uz pratnju vazdušne brigade, vraćalo se sa vojnih vežbi iz Estonije i Litvanije u američke baze u Nemačkoj. Umesto da su se sa vežbi vratili kako su i došli, vozom i avionima, oni su krenuli „turistički“, drumovima kroz Baltičke republike, Poljsku, Češku i potom Nemačku. I to uz podršku jedne američke vazdušne brigade. Vežbe su bile organizovane pod izgovorom pretnji Rusije i ruskih vežbi na ruskoj teritoriji a u svetlu krize u Ukrajini. Marš američkih vojnika kroz Istočnu Evropu je, međutim, pokazao da Rusija nije stvarni cilj uprkos zategnutim odnosima Rusije i Amerike. Kao velike sile, one imaju definisanu osnovu, tako da je prava adresa američkih vežbi Evropa. Vežbe na Baltiku i kasnije defilovanje Poljskom, Češkom i Nemačkom pratilo je i saopštenje nemačkog Ministarstva odbrane da će Amerika tokom ove godine u Nemačku dopremiti oko 800 tenkova koji će uglavnom biti smešteni u vojnoj bazi Grafenver, u Bavarskoj. Minule godine je Vašington u baze u Nemačkoj već dopremio 100 tenkova. Do tada, u poslednjih 15 godina u Nemačkoj nije bio ni jedan američki tenk.

Pod izgovorom opasnosti od Rusije i ukrajinske krize, na sceni je ustvari ponovno američko osvajanje Evrope. To je suština ove faze generisanja ukrajinske krize i zaoštravanja sa Rusijom bez obzira koliko to iz ugla medijske propagande i izjava političara zvučalo neverovatno. Od Prvog svetskog rata, kada je Amerika izašla na međunarodnu i evropsku politiku scenu, konstanta američke politike je da ne samo uspostavi kontrolu nego i da spreči bilo kavo povezivanje Evrope, pre svega Nemačke, sa Istokom, sa Istočnom Evropom i Rusijom. I to je i dan danas američki cilj. Decenijama je taj cilj efikasno realizovan generisanjem straha od komunizma i Sovjetskog Saveza. Odatle i američka podrška bujanju nacizma u Nemačkoj, što je istorijska tema koja se uporno potiskuje. Kasnijom praktično američkom okupacijom Evrope i fabrikovanjem Hladnog rata Amerika je uspela da odvoji Evropu od njenog istoka. U tom cilju je i ključna američka podrška formiranju evropskih integracija, koje su na kraju dovele do Evropske unije.

Vremena se menjaju, pa su instrumenti američke kontrole nad Evropom i njene izolacije od Istoka postali sve slabiji. U takvim okolnostima isplivala je istorijska sudbina Evrope da se okreće ka svom istoku i Rusiji. I tu je najvažnija Nemačka, zemlja ili, bolje rečeno, prostor, jer je sadašnja nemačka država relativno mlada tvorevina, koji su sudbinski okrenuti ka evropskom istoku, a ne zapadu, sa Zapadom su Nemci uvek ratovali.

Raspadom blokovske podele Evrope i afirmacijom globalizacije i rušenja granica ta istorijska sudbina Evrope je dobila svoju novu šansu. Evropa se tako prirodno, ne zato što to neka politička elita zaista želi ili ima tajni plan, ponovo okrenula Istoku, zemljama Istočne Evrope i Rusiji, čime postepeno izmiče američkoj kontroli. To je jednostavno prirodan proces, bez svog istoka i Rusije, Zapadna Evropa, koja je samu sebe proglasila „jedinom Evropom“, nije kontinent, nego samo poluostrvo Azije, što je do pre nekoliko vekova i bila. Amerika, međutim, nema nameru da izgubi kontrolu nad Evropom. Prvi korak je bilo požurivanje Evropske unije da se proširi na Istočnu Evropu kako bi zemlje istoka u stvari dugovale Americi svoju evropsku sudbinu i kako bi postale američki, a ne evropski politički instrument. U tome je Amerika u najvećoj meri i uspela i u političkoj kontroli nad Evropom zemlje istoka, pre svega najveće među njima, Poljska i Rumunija, su najverniji američki saveznici ili bolje rečeno slugani. To je ona američka „nova Evropa“ naspram „stare Evrope“.

U sistemu većinskog glasanja u EU te dve zemlje sa svojim brojem stanovnika čine presudnu većinu u odlučivanju u Evropskoj uniji. Ali stvarni život ima drugačiju logiku od američke, koja se temelji samo na uzimanju a bez davanja, pa je kroz ekonomsku saradnju „stara Evropa“, pre svega Nemačka, postepeno vezivala „novu Evropu“ za sebe i time uspostavljala svoju političku kontrolu. Bez obzira što u tom procesu ni „stara Evropa“ nije nevina, mnogo više je uzela nego što je dala, to je u osnovi i prirodan proces posebno u slučaju Nemačke. Nemačka je sudbinski, i kulturološki, i ekonomski okrenuta ka Istoku, to je njen prirodni zabran, i prema Rusiji. Amerika ne prihvata taj prirodni proces i sada, kada je mahom potrošila politički arsenal i nije uspela da povrati kontrolu, okreće se jačanju vojnog prisustva i generisanju straha od izbijanja novog rata. Posle 70 godina od Drugog svetskog rata Amerika praktično vojnom silom ponovo osvaja Evropu. Ukrajina je deo tog plana.

Neizvesno je, međutim, kako će se taj proces dalje razvijati. Dosadašnji najefikasniji instrument američke sile u Evropi NATO pokazuje izvesne znakove slabosti. Sve je manje neophodne saglasnosti unutar evropskih NATO članica. Na primer, evropske članice NATO odbile su poziv zemalja Istočne Evrope da stacioniraju svoje vojnike na njihovoj teritoriji kao garanciju odbrane od „ruske agresije“ a nisu ni prihvatile da učestvuju u vojnim vežbama na Baltiku, bili su samo Amerikanci i baltičke republike. U većini zemalja Istočne Evrope su instalacije američke vojske, a ne NATO. Postavlja se pitanje da li je NATO dovoljan instrument.

Za sada su jedini pouzdani NATO partneri Amerike neke od zemalja Istočne Evrope, pre svega baltičke republike i Poljska. Poljska je najveća vojna sila u tom delu Evrope, ima oko 100.000 profesionalnih vojnika i procenjuje se da još oko 120.000 ima u rezervnom sastavu. Ta zemlja nije sporna kao američki saveznik i većina Poljaka veruje da obnavljanje svoje države na Verajskoj mirovnoj konferenciji posle Prvog svetskog rata duguje Americi i njenom tadašnjem predsedniku Vudrou Vilsonu. Svoju odanost su minulih dana simbolički pokazali i masovnim narodnim okupljanjem prilikom marša američke vojske.

Problem je, međutim, što, pod propagandnim pritiskom ukrajinske krize, u Poljskoj počinju da se formiraju paravojne formacije, praktično privatne armije. Procenjuje se da trenutno u Poljskoj deluje oko 120 privatnih milicija koje imaju najmanje 10.000 ljudi, koji su naoružani i prolaze redovnu obuku. Ministarstvo odbrane pokušava da uspostavi kontrolu nad tim formacijama, pa je 20. marta zvanično organizovalo njihovu smotru u Varšavi i saopštilo da će ih pomagati i, u slučaju potrebe, plaćati. To, međutim, urušava sistem odbrane, u osnovi urušava državu, a urušena država, kao što to pokazuje i Ukrajina, nije od velike pomoći. Poljska bi mogla da bude i uzaludan saveznik.

Nadalje, u Češkoj je morala da bude pokrenuta velika propagandna kampanja prepuna pretnji građanima kako bi se izbegli incidenti sa američkim vojnicima. Svakoga dana su putem državne televizije građani bombardovani pretnjama da će oni koji budu bacali jaja, paradajz ili neko drugo povrće na američke vojnike biti suđeni na zatvorske kazne od šest meseci pa čak do deset godina. Pretilo se da će bilo kakav napad na američke vojnike biti tumačen i kao „napad na češki suverenitet“. Sve to svedoči da situacija ni u „novoj Evropi“ nije baš jednostavna.

Demonstracija američke sile, ma kako u ovom slučaju imala propagandnu manifestaciju i simboliku, ipak je izuzetno ozbiljno upozorenje Evropi. Čitav taj „festival“ će se završiti u Nemačkoj velikim koncertom američke narodne (country) muzike i različitim vašarskim programima. Ustvari, smisao čitavog projekta je uperen na Nemačku kao ključnu zemlju ne samo Evrope nego i američkih osvajačkih ambicija. Nemačka pokušava da amortizuje situaciju afirmisanjem stare ideje o odbrambenim snagama EU, o „evropskoj armiji“ koristeći isti izgovor kao i Amerika, „opasnost od Rusije“. Istovremeno, Nemačka ima i mnogo realnije planove i u narednom periodu će izdvojiti dodatnih deset milijardi evra za jačanje sopstvenih oružanih snaga. Zašto Nemačka oseća potrebu da jača svoje oružane snage ako je već tu NATO i ako već ima za evropske prilike respektabilnu vojnu silu?

Sve sugeriše na pojačanu militarizaciju Evrope, što budi sumnje da će politika postepeno prerasti u govor vojne sile. U tom svetlu zanimljiva je nedavna izjava poljskim novinama jednog od američkih ideologa Zbignjeva Bžežinskog u kojoj on savetuje Poljacima da se pripremaju za rat. Vremenski se izjava podudarila sa defileom američkih vojnika. Iako je taj savet dat u kontekstu krize u Ukrajini i „ruske opasnosti“, iskusni Bžežinski nije, međutim, bio jasan protiv koga bi taj rat mogao da bude.

Na koga je mislio Bžežinski? Zašto se uopšte govori o ratu? Da li je to upozorenje Evropi? Jasnog odgovora još nema mada se naslućuje. Ali već sada je jasno da Amerika nema nameru da ispusti kontrolu nad Evropom i jasno je da su Evropa i Nemačka ključni američki problem u ovom delu sveta, a ne Rusija.

Izvor: Novi Standard