Još nije gotovo

OSNOVNE TEZE

1. Nalazimo se u trenutku tektonskog poremećaja svetskog poretka, jednakog onom kakav je bio prelazak iz Srednjeg u Novi vek. To se potvrđuje iz dana u dan.

Ko to ne vidi?

Samo duhovni slepac.

2. Sukob civilizacija, pre svega hrišćanstva (makar i u posthrišćanskoj verziji SAD – EU poznog liberalizma) i islama, pre no što je postao stvaran, bio je, na neki način, projektovan, kao da, osim sukoba, ne postoji i sapostojanje u miru (setimo se Hantingtona i njegovog insistiranja na neizbežnosti sukoba). Ako znamo da je SAD podržavala sve islamske fundamentaliste, od talibana protiv Sovjeta, do onih koji su bili dobri kao ratnici protiv Asada i Sirije, a zli su kao ISIL, da li je čudno pokretanje šiptarskih terorista protiv Makedonije, onda kad se Makedonija opredelila za ruski gasovod?

Nije  čudno.

3. Čim je Rusija krenula da napravi Južni tok, pojavila se NATO Bugarska da to spreči. Čim je Rusija gasovod dovela u Tursku, koju Vašington, uprkos svemu, nije uspeo da destabilizuje, krenuo je ekonomski udar na Grčku, a sad udar šiptarskog terorizma na Makedoniju. Ako se zna da je šiptarski terorizam svojevremeno bio „blagosloven“ u ime pax americana, da li je jasno  da je  2 plus dva jednako 4?

Naravno, gledano iz perspektive velike računice zvane rat Zapada protiv Rusije – jasno je.

4. Slavni srpski pisac Grigorije Božović svojevremeno je pisao da je srbski Ibarski Kolašin (današnji tzv. „Sever Kosmeta“) dva veka sprečavao da se spoje arbanaška „ljuta Drenica“ i tzv. „Sandžak“, to jest Raška oblast. Mi smo, od osamdesetih godina 20. veka, znali za „zelenu transverzalu“ američkog islama na Balkanu. Da li bi šiptarski rat u Makedoniji bio moguć bez Briselskog sporazuma, i puštanja niz vodu srbskog Severa Kosmeta?

Ne bi bio moguć.

6. Na kraju, hoće li Novi poredak, o kome Hitler nije mogao ni da sanja na ovaj konzistentan način kako to čine liberal – kapitalisti i bankokrate Zapada, zaista biti ostvaren? Kuda idemo?

Ovo je pokušaj „balkanskog“ odgovora.

OPET VLADIKA NIKOLAJ

Tugujemo nad sudbinom Balkana pod čizmom NATO-a, Svetske banke i MMF-a. Ali, Balkan, samo ako hoće, i danas može izbeći crnu sudbinu. Dovoljno je da se seti ideje Svetog vladike Nikolaja, koji je, u svom delu „Srbski narod kao Teodul“, pisao: “Posle svih peripetija i svih lutanja Srbi se moraju vratiti na ideju svoga velikog Vožda: Savez svih pravoslavnih naroda na Balkanu s naslonom na pravoslavnu Rusiju. I to sve ne radi carstva zemaljskog nego nebesknog, ne radi slave i veličine državne nego radi služenja Hristu Bogu. Teodulija jednovernih naroda bio bi smisao i program te istorije./…/ Svaka velika i spasonosna ideja ostvaruje se sporo i trudno, i to obično na mučeništvu i krvi svojih začetnika. Hrišćanstvo je izašlo na svetlost dana i priznato tek posle trista godina. Karađorđeva ideja o savezu slobodnih naroda Balkana zapečaćena je Voždovom krvlju u Radovanju i čekala je svoje ostvarenje do sada eto 120 godina. No, to je ideja velika i spasonosna, te će se s božjim blagoslovom i ostvariti, ako je svi Balkanci prihvate./…/ Rečeno je srbskom poslovicom, da na mrzanu kuća ostaje. A u ruskim narodnim pričama uvek je prezreni „glupi“ Ivanuška na kraju morao spasavati svoju braću, koja su se pravila pametnija od njega. Tako će pravoslavni Sloveni sa ostalim pravoslavnim narodima, kao mrzan i prezreni Ivanuška, spasavati obe hemisfere sveta, Istok i Zapad. Kakvim programom? Da li nasiljem, osvajanjem, gordošću, sebičnošću, paležnom teokratijom, svetskom autokratijom, vašarskom demokratijom? Ne, nikako, nego teodulijom (služenjem Bogu i bližnjima, nap. V.D), svakidašnjim programom srbskog naroda.“

IDEJA BALKANSKOG ZAJEDNIŠTVA KROZ ISTORIJU

Zaista, Karađorđe je, još u Prvom ustanku, imao ideju jedinstva balkanskih naroda u borbi protiv Turaka. Posle sloma ustanka, vožd se obreo u Besarabiji, na teritoriji Ruske carevine, gde je stupio u vezu sa grčkim vođom Aleksandrom Ipsilantijem, koji je osnovao udruženje „Heterija Filika“ radi borbe Grka za slobodu. U svojoj knjizi “Smrt Karađorđeva” Aleksa Ivanić piše: “Grci su veliku nadu polagali u Karađorđa, koji je svojom prošlošću pružao garanciju da će njihova borba protiv Turaka biti krunisana uspehom. Sporazumeli su se da Karađorđe pređe u Srbiju i da prvi započne borbu. Na to će buknuti i grčki ustanak u Jeladi, te ni Rusija neće dugo moći da ostane neutralna, nego će morati da se umeša u borbu i da uzme u zaštitu svoju jednovernu braću.” Ubistvo Karađorđa je ostvarenje ideje privremeno zaustavilo, ali je ona nastavila da živi.

Garašaninovo „Načertanije“ planiralo je saradnju Srba i Bugara radi ustanka protiv Turaka. U drugoj polovini 19. veka, Mihailo Polit – Desančić se zalagao za Balkansku konfederaciju svih hrišćanskih naroda, koja bi Tursku neutralisala, a ostvarila ideju „Balkan balkanskim narodima“. Srbi bi u eventualnu konfederaciju ušli ujedinjeni (Srbija, Stara Srbija, Crna Gora).

Ideje Mihaila Polit – Desančića prihvatio je i Svetozar Miletić, a odmah zatim i Svetozar Marković, koji je teze o balkanskom jedinstvu razrađivao u „Srbiji na Istoku“.Prema Markoviću, Srpsku federaciju sačinjavale bi Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Stara Srbija, posle čega bi se pristupilo zbližavanju Bugarskoj. To bi bio “jedan savez balkanskih naroda u obliku federacije slobodnih opština i slobodnih narodnih država.”

Vladimir Jovanović je video balkanski savez kao prepreku pangermanizmu: “Balkanski savez, u kojem bi svaka država očuvala svoju individualnost i suverenost, a sve države bi ujedinile svoje snage, radi odbrane opštih interesa, ne samo da bi pojačao balkanske države protiv spoljašnjih napada, nego što je još mnogo važnije, on bi smanjio opasnost ekonomskog suparništva i političke surevnjivosti, kojima je ponekad otežavano i sprečavano napredovanje tih država“.

Vladislav Kaćanski je, povodom ustanka Grka na Kritu 1867, pevao:

Padajte braćo – ginite sada,

Doš’o je našem stradanju rok!

Al’ će iz krvi i našeg pada,

Sinuti slobodan nov Istok!

Ono što je sanjano, ostvarilo se u Prvom balkanskom ratu 1912. godine. Potlačeni narodi ustali su da skinu okove, i zajednički su se borili za slobodu. Na žalost, velike sile, pre svega Beč i Berlin (ali i London, koji nikako nije hteo da uticaj Moskve na Balkanu) su umešale prste, i sve se srušilo. Ali, nezaborav je ostao.I potencijal za saradnju. Kasnije će čak i Staljin pokušati da zaustavi Zapad približavanjem Jugoslavije, Albanije i Bugarske. No, 1948. Tito se okreće Zapadu.

ZA SAVEZ PRAVOSLAVNIH NARODA,OPET

Naš najveći mislilac u rasejanju, sorbonski doktor, pokojni Marko S. Marković, još 1991. godine objavio je tekst „Za Savez pravoslavnih naroda“, u kome sagledava budućnost: „U strateškom smislu, politika zapadnih sila se može najbolje objasniti ’teorijom domina’: kada se domine uspravno poređaju, pa se poremeti ravnoteža prve, onda sve ostale padaju za njom, jedna za drugom. Jugoslavija je bila početna domina; Rusija je predviđena kao poslednja. /…/ Rečju, jedino savez pravoslavnih naroda može da zaustavi i otkloni perspektivu Trećeg svetskog rata. Ne samo da se tada niko ne bi usudio da taj blok napadne, nego bi možda i muslimanski narodi najzad uvideli da su udarili krivim putem, jer se do sada nisu borili za sopstvene interese, nego su bili samo igračka u rukama svojih smrtnih neprijatelja.“ Oktobra 2005, Marko S. Marković je ponudio ogled na temu „Šta se desilo sa Savezom pravoslavnih naroda?“ Razočaran, ali trezven, on je istakao: „Da bi se postigao traženi cilj, bio je dovoljan međusobni pristanak. U toku nekoliko meseci ili nekoliko nedelja mogla se izgraditi jedna velika sila i učvrstiti vojno-industrijski blok od Severnog do Sredozemnog mora. Samo jedno samoubilačko ludilo je moglo odbaciti tu vedru budućnost koja se nalazila na dohvatu ruke pravoslavnog sveta“U svom ogledu – lamentu, Marković tuguje, jer se pokazalo da su narodi uobličeni u „vizantijskom komonveltu“ (Rumuni, Bugari, Grci) bili više uz Ameriku nego uz jednovernu Rusiju, ali i „polovina srpskog naroda takođe želi da uđe u evropsku zajednicu, pod vlašću Amerike i NATO-a“. Marković kaže: „Već godinama pokušavam da srpski narod probudim i razbijem njegove iluzije, ali uzalud. Znate li šta danas srpski narod predstavlja u očima Zapada? Odgovor je prost: on vredi manje od životinjskih vrsta. Svetski ekolozi se odavno brinu za sudbinu delfina, slonova, medveda, ptica, žaba, krokodila, a u poslednje vreme i slepih miševa i žaba, zato što bi njihov nestanak bio štetan za dalji razvoj prirode. Ali, uništenje Srba i Rusa nimalo ne škodi prirodi“.

Ipak, stoji činjenica – još nije kasno. Ako NATO EU ne želi slobodnu Grčku, ako tlači Srbiju, Bugarsku, Rumuniju, ako pušta Šiptare na Makedoniju, ako, sa svoje strane, Rusija najzad shvata da ne može bez Balkana, vredelo bi pokušati ponovo ono o čemu su sanjali toliki ozbiljni i rodoljubivi ljudi dva stoleća.      

Ako neko kaže – Balkan je u NATO okruženju, neka se seti Jermenije, koja je ušla u Organizaciju za kolektivnu bezbednost i saradnju, i čiju granicu prema Turskoj štite, između ostalog, i ruski vojnici (a dobila je i sisteme S 300). Ne bude li, u vremenu opšte izmene svetskog poretka, dovoljno pameti i sloge, balkanski pravoslavci će nestati u vrtlozima istorije. Jer, kako reče naša narodna izreka, ko neće brata za brata, hoće tuđina za gospodara.  

Izvor: Fond Strateške Kulture